AIM: start



TUE, 17 APR 2001 08:48:52 GMT

Obaveštajne službe

Igračka politike

Prilikom nedavnog susreta predsednika slovenačke vlade Janeza Drnovšeka sa kolegom iz Hrvatske Ivicom Račanom u zamku kod Otočca, gost iz Zagreba je obradovao domaćina neobičnim poklonom - vratio mu je špijunski kombi, predmet skandalozne afere iz januara 1998. godine, kada je hrvatska policija "na svojoj teritoriji" zaplenila ne samo vozilo opremljeno skupocenom opremom, već i dva zalutala slovenačka obaveštajca. Radilo se o pripadnicima slovenačke vojne obaveštajne službe (OVS), koja u Sloveniji još uvek ima veliku vlast - tako je OVS, na primer, još uvek nadležna za pitanje penzija nekadašnjih oficira JNA!

Ljubljana, 16.04.2001.

Obaveštajno-bezbednosna služba Ministarstva odbrane Slovenije ponovo je u centru medijske pažnje. Prilikom poslednjeg susreta predsednika slovenačke vlade Drnovšeka sa kolegom iz Hrvatske Ivicom Račanom u zamku kod Otočca (blizu Brežica, nedaleko od hrvatske granice), gost iz Zagreba vratio je Sloveniji čuveni špijunski kombi, zaplenjen januara 1998. godine. Od tada pa sve do Račanovog gesta su u Slovenačkoj vojsci, vladi, medijima i javnosti vodjene burne rasprave o tome jesu li trapavi slovenački obaveštajci uhvaćeni na slovenačkoj zemlji ili na hrvatskoj teritoriji - prema poslednjoj teoriji, to je pojas nerazrešenih teritorijalnih pretenzija, koji i Hrvatska i Slovenija smatraju svojim. Hrvatska je, sa svoje strane, tu i tamo dolivala vatru - jeste uhvaćene špijune relativno brzo vratila u domovinu (za razliku od specijalnog kombija), ali je onda nadležni sud krenuo da im sudi; nešto nade je ulivala promena u vrhu države, čemu je doprineo i lično predsednik Stipe Mesić, koji je netom posle izbora gostovao kod Milana Kučana i obećao "da kombi samo što nije vraćen". Uprkos tome - nije. Trebalo je da prodje još nešto više od godinu dana, da Račan odradi Mesićevu reč.

Iako poslovično nasmejan, premijer Račan nije mogao da sakrije izvesnu zluradost, koja se reflektovala i na licu poslovično mrk og Janeza Drnovšeka, koje se uprkos naporu da ostavi utisak kako je sasvim nezainteresovan za dar Zagreba, pretvorilo u kiselu grimasu. Kako i ne bi - hrvatska politika je ponovo iskoristila glupost slovenačke vojne obaveštajno-bezbednosne službe za novu političku promociju tokom teških pregovora o spornim medjudržavnim pitanjima. Tako je Slovenačka vojna obaveštajno-bezbednosna služba po ko zna koji put postala igračka visoke politike. Dok se sve odvijalo unutar granica dežele, nekako su tolerisane greške (što neznalačke, što namerne) pojedinih agenata i rukovodilaca. Problem je dobio na težini kada su greške učestale na medjunarodnoj sceni, tokom poslednjih godina.

Tako je u leto 1991. godine izbila velika afera u Austriji, kada su slovenački specijalci pokušali da presretnu i kidnapuju grčkog švercera oružjem u Celovcu, čoveka koji je navodno mnogo znao, uzeo prilične novce i zaboravio da isporuči dogovoreno. Otuda su nadležni u Sloveniji pokazali veću nervozu od uobičajene i odlučili se da pošalju ljude u tako riskantnu akciju. Poduhvat je okončan tako što su slovenački specijalci na ilegalnom poslu u Austriji dobili trku - pobegli su austrijskoj policiji tako što su probili graničnu rampu i sklonili se u Sloveniju. Vlada u Beču je tada zbog dobrobiti medjususedskih odnosa celu stvar zataškala. Isto su učinile i vlasti u Ljubljani; akteri misije nisu pozvani na odgovornost niti su kažnjeni, izuzev malo medijske pažnje u Mladini.

Zbog toga su se godinama gomilali problemi. U skladu sa poznatom poslovicom, najviše problema je bilo upravo u vrhu službe - šefovi su bili ujedno najveći šverceri oružja i vojne opreme u vreme embarga OUN za uvoz oružja na područje bivše SFR Jugoslavije. Ovdašnje novine su tadašnjeg šefa Službe prozvale "Mister šest odsto", zbog tarife koja je, navodno, naplaćivana putem provizija. Kako su političke manipulacije omele sudstvo da raščisti pozadinu dugogodišnjeg šverca oružja (i onog zaplenjenog od JNA) "na jug", tako je i situacija u mnogim vladinim službama ostala mutna. Poznavaoci tvrde da o svemu postoje pisani tragovi, da je sve jasno i zapisano, kao i da su ljudi, koje je državna tajna (ili strah) obavezivao na muk, odvezali jezik i ništa prećutali, tako da je obiman dosije završio u slovenačkom parlamentu. U medjuvremenu je sve zastarelo, kako što se tiče krivične, tako i materijalne odgovornosti, pošto nije bilo političkog konsenzusa da se utvrdi politička odgovornost. Za to je dobrim delom zaslužan današnji šef opozicije (a ondašnji ministar vojni) koji se elegantno rešio nepoćudnog šefa službe - dao mu je čin brigadira i ispratio u "uspešne" biznismene.

Ipak, ni Janša nije mogao sve da počisti, a naročito ne aferu prebijanja civila od strane vojnih specijalaca marta 1994. godine. Tada je u predgradju Ljubljane, kod Depala vasi po Janšinom nalogu uhapšen civil T. Smolnikar, inače na zadatku slovenačke policije. Da slučaj odjekne u pravoj meri pobrinula se ljubljanska Mladina - u demokratskoj Sloveniji vojska opet hapsi civile! Janša je izgubio fotelju, provetren je i vrh Ministarstva odbrane, šef službe, komandant specijalne brigade Slovenačke vojske... Usledilo je vreme ministra Jelka Kacina kada je slovenačka vojna obaveštajna služba (OVS - obveščevalno varnostna služba) reorganizovana i počela da se bavi unutrašnjim problemima. Ne dugo; desio se novi maler. Službeni Tel Aviv je intenzivnu saradnju s Ljubljanom (na modernizaciji naoružanja sovjetskog i jugoslovenskog porekla, kao i kupovina izraelskog oružja), uslovljavao sklapanjem ugovora o medjusobnoj saradnji vojno-bezbednosnih službi. Ugovor je potpisao šef OVS, na šta je žestoko reagovala opozicija, čim je saznala za postojanje dokumenta. I Izraelci su bili besni i nezadovoljni kada je vest o sporazumu procurela u javnost. Možda sklapanje takvog ugovora i ne bi bilo tako sporno, ali je nezgodno ispalo da je postojanje ugovora provalio šef Službe, smenjen prilikom zaplene špijunskog kombija. Usledila je teška parlamentarna rasprava (jer bi takav dokument trebalo da povrdi Parlament, a ne šef vojne obaveštajne službe).

Pre rečenog kombija se OVS-u desila disketa; 1996. godine je u slovenačku javnost isplivala misteriozna kompjuterska disketa sa podacima o više od 200 poznatih Slovenaca, koji su ožigosani kao navodno Kučanovi ljudi. I ponovo u slovenačkoj državnoj upravi nije bilo volje da se otkriju pisci pamfleta. Poznavaoci a i ponudjeni podaci svedoče, medjutim, da je ključne podatke nabavila organizovana grupa ljudi sa širokim ovlašćenjima. Ostala je sumnja da su autori "Hobotnice", kako je nazvana datoteka, dobili podatke od Vojne obaveštajno-bezbednosne službe. Neki veruju da je čitav projekat tamo i napisan. Iz tih krugova je lansiran i pamflet protiv tadašnjeg predsednika slovenačkog parlamenta, kasnije jednog od najuspešnijih menadžera Slovenije (pred raspad Titove Jugoslavije direktor koncerna Gorenje) Hermana Rigelnika. Slovenačka javnost i mediji su i tu temu žvakali mesecima, bez opipljivih sankcija za kreatore celog slučaja.

Mada je Slovenija relativno dobro saradjivala sa Hrvatskom (u vreme dok je trajao rat na njenom tlu), kao i sa BiH, posle akcija Oluja i Maestral ta saradnja je zastala. Slovenačka OVS je, naime, na planini Gorjanci na Trdinovom vrhu (tj. Svetoj Geri, kako isti vrh krste Hrvati) u zgradi radiorelejnog čvorišta bivše JNA instalirala prislušne uredjaje i pratila aktivnosti Vojske Republike Srpske krajine i Vojske Republike Srpske. Jasno je da su Hrvati deo podataka dobili neposredno, a još više posredno - iz treće ruke. Posle "vetrova" i progona Srba, Slovenački obaveštajci su verovatno nameravali da nastave sa radom, prateći aktivnosti hrvatske vojske. A onda su naprasno odustali i objekt na Sv. Geri za slovenačku vojno obaveštajnu-bezbednosnu službu više nije bio zanimljiv. Kasnije se govorkalo da je odluka pala pošto su Hrvati instalirali protivuredjaje nešto niže, na svojoj teritoriji. Prisluškivanje komšije je inače stari balkanski običaj, pa stoga Slovenija nabavlja u Nemačkoj gore-pomenuti kombi, sa najsavremenijim prislušnim uredjajima. Nekoliko meseci kasnije kombi sa dva obaveštajca "slučajno" zaluta na teritoriju Hrvatske, obaveštajce hapse a kombi pleni hrvatska policija.

To je bila prelomnica; u Sloveniji je nastao politički pakao. Ministar odbrane daje ostavku, a za njim i prvi državni sekretar. Smenjen je šef Službe i niz odgovornih podšefova. Neposredno pred gubitak kombija unutar Službe je kolao spisak od oko 180 agenata službe, bivših oficira bivše JNA, koje je trebalo smeniti a Službu temeljito reorganizovati. Sreća u nesreći je bila da Hrvati nisu iskoristili priliku da slučaj iskoriste za pritisak na Ljubljanu, već su ga posve medijski zanemarili. Pisac ovih redova bio je u prvoj slovenačkoj vojnoj delegaciji u Hrvatskoj, svega nedelju dana posle gubitka kombija. Ali tokom susreta sa najvišim rukovodiocima Ministarstva odbrane i Hrvatske vojske nije bilo ni pomena kombija ili incidenta. Čak i u posve privatnom razgovoru (izmedju nekdašnjih poznanika iz JNA, sada na novim dužnostima u matičnim vojskama) slučaj je sa hrvatske strane potpuno marginalizovan. Prosto je nametan utisak da je gubitak kombija bio u funkciji unutrašnjih političkih razračunavanja u Sloveniji, što je tadašnji ministar odbrane potkrepio na konferenciji za štampu izjavom: "Kada bih vam ispričao šta se dogadjalo, vi biste se smejali."

Zakucavanje sudbine OVS desilo se prošlog leta kada su momci ponovo žestoko omanuli, ovoga puta u odnosu na glavnog partnera i saveznika - SAD. Novinar mariborskog dnevnika "Večer" je objavio da OVS vrbuje nekadašnje oficire JNA i oficire Vojske Jugoslavije za obaveštajni rad u korist američke vojne obaveštajne službe DIA. Amerikanci su bili besni zbog takvog diletantizma slovenačke Službe. Incident je brzo zataškan a protiv novinara pokrenuta policijska istraga i optužba na sudu. Konačno je posle izbora održanih oktobra prošle godine obavljena još jedna smena u vrhu slovenačkog Ministarstva odbrane. Prvi put je mesto ministra dobio čovek koji je politički neopredeljen (vanstranački), inače profesor Univerziteta i jedan od svetski priznatih stručnjaka za politiku odbrane i bezbednosti. Sprovedene su korenite kadrovske smene i u Službi. Sada OVS vodi čovek koji je bio u službi kod gotovo svih bivših ministara odbrane kao šef kabineta, stručni saradnik Centra za strateške študije te savetnik predsednika vlade za odbrambena i bezbednosna pitanja. Sada treba očekivati da se više neće ponavljati greške iz bliske prošlosti.

Druga je stvar što su svi dosadašnji šefovi ostavili ni malo prijatnu zaostavštinu, koja ne samo da može da se obije o glavu šefa Službe, već može da naruši demokratski imidž slovenačke države. Evo primera: prvi ministar odbrane u nezavisnoj Sloveniji bio je Janez Janša. Janša je uspeo da u Peterleovoj vladi isforsira prihvatanje odluke kojom je za pitanje penzija nekadašnjih oficira JNA nadležna OVS! Ta odluka je kasnije zloupotrebljena i proširena na sva pitanja koja muče bivše oficire JNA, koji su kao civili tražili rešenje "svog slučaja" pred slovenačkim vlastima. To znači da bivši oficir JNA (čak i ako je '91. godine prešao u sastav slovenačkih jedinica) ne može da računa na državljanstvo bez mišljenja ili preporuke OVS, ne može da dobije ni ličnu kartu, neki zato ne mogu da se vrate porodici iz inostranstva, neki su bili proterani (na odredjeno vreme) iz Slovenije, mnogi ne mogu da otkupe stan ili ih nadležne službe isteruju sa domaćeg ognjišta.

Zanimljivo je da se sudovi i upravni organi u svojim formalizovanim odlukama pozivaju na mišljenje Ministarstva odbrane, ali pri tom ne citiraju niti objavljuju sadržaj ili argumente Ministarstva. Potpisnik ovih redova je u svojstvu člana Helsinškog monitora Slovenije prilikom razgovora sa brojnim sagovornicima iz vlasti i državne uprave postavljao pitanje nadležnosti OVS u odnosu na bivše oficire JNA. Ministar unutrašnjih poslova je, na primer, bio zgranut nad priznanjem nadležne službenice da za svakog bivšeg oficira JNA (čak i ako je penzionisan kao aktivni oficir Slovenačke vojske), kada je u pitanju državljanstvo, mora da traži mišljenje OVS. Dalje, državni sekretar u Ministarstvu pravosudja priznaje da su ta mišljenja izražena najšće u vidu šture rečenice da se "oni ne slažu" (dakle OVS) bez ikakvog objašnjenja ili argumentacije.

U medjuvremenu trpi mnogo ljudi, bivših oficira JNA i njihove porodice, bez obzira jesu li Slovenci ili pripadnici nekog drugog naroda nekadašnje SFRJ. Do sada smo mislili da samo u "banana republikama" - u kojima dizgine drže generali koji su vlast osvojili pučem - tajne vojne službe kroje sudbinu civilima. Samostalna Slovenija valjda nije banana republika. Skidanje ovakve hipoteke nije stvar samo vojne obaveštajno-bezbednosne službe, ni Ministarstva odbrane, time će morati da se pozabavi i vlada. Najzad, sličnu praksu ne poznaju ni države evropske demokratije, niti vojske NATO-a.

Milan Gorjanc (AIM Ljubljana)