AIM: start



THU, 12 APR 2001 23:56:04 GMT

Privatizacija

Zašto je sindikat ljut na Vladu

Da li u procesu privatizacije, koji Srbiju uvodi u kapitalizam, treba da preovlada princip poklona državne i društvene imovine zaposlenima, ili model prodaje onima koji imaju sredstva je glavni kamen spoticanja izmedju sindikata i republičke vlade. Dok jedni smatraju da će reforma, ukoliko Vlada udje u nju bez podrške sindikata doživeti sudbinu prethodnih, dotle su drugi uvereni da je ovog puta ona "osudjena" na uspeh, jer sve osim toga vodi u definitivnu propast.

AIM, Beograd, 12. 4. 2001.

Kabinet srpskog premijera Zorana Djindjića ušao je hrabro u ekonomsku reformu ne obezbedivši prethodno saglasnost svih društvenih slojeva zbog čega je došao u otvoreni sukob sa sindikatima. Pokazalo se da je parlamentarnoj većini u skupštini bilo neuporedivo lakše da, promenom poslovnika neutrališe, inače kompromitovanu opoziciju, nego srpskoj Vladi da dobije podršku sindikata za uspostavljanje kapitalizma. Pod pritiskom sindikalnih organizacija Vlada je prolongirala usvajanje novog zakona o privatizaciji, ali je zato, bez obzira na proteste radnika, uspela da od parlamenta izdestvuje usvajanje ovogodišnjeg budžeta po hitnom postupku.

Usvajanjem budžeta Vlada je u velikoj meri "otvorila karte" u pogledu koncepcije ovogodišnje ekonomske politike, koja treba da bude zaokružena paketom poreskih propisa i zakonom o privatizaciji. Iako je usvajanje budžeta bilo propraćeno protestom sindikata zato što je Vlada odbila da obavi konsultacije s radničkom klasom prvi efekti zakonskih mera vezanih za punjenje republičke blagajne potisnule su nezadovoljstvo u drugi plan, jer se pokazalo da "djavo" i nije tako crn kako su ga u parlamentarnoj polemici predstavile opozicione stranke.

I pored smirivanja tenzija Vlada je i dalje, u odnosima sa sindikatima zadržala nezahvalnu poziciju "akrobate na žici" ponajviše zbog predstojeće privatizacije državne i društvene imovine pri čemu je zauzela dijamentralno suprotno opredeljenje u odnosu na dosadašnju praksu. Umesto preovladjujudjeg poklona imovine zaposlenima uvodi se princip prednosti prodaje, a to je u širokoj javnosti primljeno sa velikom dozom nepoverenja i sumnjama da će predloženi koncept da otvori vrata mnogobrojnim zlupotrebama.

Davanje prednosti prodaji imovine pred njenim poklanjanjem ukloniće i poslednje ostatke samoupravljanja, jer će poslednju reč da ima vlasnik, a ne zaposleni. Najavljeni zakon uvodi princip obavezne privatizacije. I pored toga što ova operacija neće da bude izvedena preko noći postoji čitava lepeza raznoraznih strahova. Najveći se ispoljava prema mogućnosti da veliki broj radnika ostane bez posla, ali je u velikoj meri prisutan i strah od nepoznatog. Prema podacima koji dolaze iz kruga G-17 postoji oko 700 hiljada radnika za kojima ne postoji potreba. Još toliko ih je bez posla. Računa se da taj višak može da bude ublažen podsticanjem razvoja malih i srednjih preduzeća, ali, i pored toga, bez posla bi ostalo još četvrt miliona zaposlenih.

Sindikat je tražio dijalog s Vladom, kako povodom budžeta, tako i u vezi s nastavkom privatizacije po novom modelu. Premijer Zoran Djindjić je hrabro odbio ponudu za razgovor objašnjavajući da Vlada može da razgovara samo sa sindikatima koji predstavljaju zaposlene kojima je Vlada poslodavac. Ovakav premijerov pristup je teško održiv, jer ministarski kabinet utvrdjuje uslove privredjivanja za sve u republici, a ne samo za zaposlene u "njenim" firmama.

Kao posledica takvog njegovog stava usledio je jednosatni štrajk upozorenja stotine hiljade radnika, koji su time hteli da daju do znanja da bez njihove saglasnosti najavljena refo-rma dolazi pod znak pitanja. U Privrednoj komori Srbije je potvrdjeno da ukoliko radnici insisti-raju na podeli "kolača" kojeg nema, onda će reforma doživeti sudbinu svih prethodnih koje su propale pre nego su počele.

Da li pod pritiskom pretnje zaposlenih ili shvatanjem da bez saglasnosti svih socijalnih slojeva reforma ne može da uspe ministri za privatizaciju, ekonomiju i finansije nisu postupili poput svog predsednika, već su se upustili u dijalog s predstavnicima radničke klase s namerom da ih uvere kako reforma neće biti laka, ali da su strahovanja od njenih efekata preterana, a emocije nepotrebne.

Započeti dijalog pokazuje da svaka strana ima svoje argumente, ali glavni njegov cilj je da se uspostavi "most" poverenja i tako otkloni ispoljena sindikalna ljutnja. U ovim razgovorima vlast i nauka su na jednoj strani, a sindikat na drugoj. Bez obzira što se nalazi u "manjini" nje-gova pozicija nije bez aduta, koji su sadržani u nezadovoljstvu gradjana zbog teških ekonomskih prilika i strahovanja da se uslovi života još više ne pogoršaju.

Mnogobrojne generacije izrasle na shvaranju "da niko ne može tako malo da me plati, koliko mogu malo da radim" suočene su s novim odnosima u kojima posao može da se izgubi preko noći, kao i s obavezom da se tokom radnog veka menjaju zanimanja, vrše seljakanja iz jedne fabrike u drugu, pa čak i iz jednog grada u drugi.

Ipak, ključ nesporazuma je model privatizacije. Sindikat i dalje zastupa tezu da veći deo imovine treba da bude poklonjen zaposlenima, dok Vlada insistira na prodaji imovine onome ko ima para. Sindikalne vodje navode primer 86 preduzeća koja su privatizovana po modelu poklona, navodeći da ona i dalje dobro posluju. Ministar za ekonomiju i finansije Božidar Djelić, inače zastupnik kapitalističkog načina proizvodnje, smatra neodrživu i veoma pogrešnu praksu poklanjanja državne i društvene imovine, pre svega zbog toga što takvi vlasnici nemaju sredstva da pokrenu proizvodnju u fabrikama koje su dobili na poklon. Mnoge od njih rade s 20 procenata kapaciteta.

Srpskoj privredi, koja duguje 1,7 društvenog proizvoda, sa stotinama milijardi dinara medjusobno neizmerinih potraživanja, potrebna je financijska injekcija od oko 2 milijarde dolara godišnje. Izvor ovih sredstava Vlada vidi u prodaji imovine stranim partnerima i odobravanjem zajmova. Na ovakav pristup sindikat sumnjivo vrti glavom i upozorava od opasnosti da se fabrika dočepaju vlasnici tzv. špekulativnog kapitala, kojim je cilj da kupljena preduzeća zatvore i tako stvore tržišni prostor za svoju robu.

Kako sada stvari sada stoje gotovo je sigurno da će vladin koncept dobiti podršku u republičkom parlamentu. Ostaje otvoreno da li će dotle splasnuti ljutnja sindikata, pod utiskom da će "srpski" kapitalizam sadržavati socijalnu dimenziju, kakva uveravanja se daju, ili će se protivljenje zaposlenih rasplamsati ako se ukaže njegovo drugačije lice.

Ratomir Petković (AIM)