AIM: start



SUN, 08 APR 2001 20:28:33 GMT

Državne i druge tajne

Čuvari tajni i nacije

AIM, Beograd, 8. 4. 2001.

Slobodan Milošević, "najveći sin srpskog naroda posle Lazara i Karadjordja", kako ga vide njegove najvatrenije pristalice, i "čovek kome je Srbija tri puta plebiscitarno dala poverenje", kako tvrde njegovi partijski drugovi, želeći po svaku cenu da izbegne samicu Centralnog zatvora, obelodanio je da je sav novac iz Savezne uprave carina koji su podizali njegovi najbliži saradnici trošen radi zaštite srpskog nacionalnog i državnog interesa. Dakle, Milošević nije negirao to da je novac iz kase SUC uziman, niti da su u to umešani njegovi ljudi od poverenja, samo nije prihvatio tvrdnju da su ga koristili za neke druge namene osim onih patriotskih i državničkih. Drugim rečima, za finansiranje borbe Srba van Srbije za očuvanje srpskog nacionalnog identiteta i njegovo očuvanje u zemlji koja je bila pod sankcijama.

Miloševićev advokat Toma Fila, priznanje da je SRJ finansirala vojsku RS sveo je na to da je plaćala nekoliko hiljada oficira te vojske ali je sve to okarakterisao kao "domen državne tajne", ne upuštajući se u to zašto je njegov branjenik baš sada odlučio da progovori o tome.

Medjutim, izjavom bivšeg predsednika Srbije i Jugoslavije pozabavili su se mnogi pravni stručnjaci licitirajući da li bi ona mogala da znači direktno priznanje Slobodana Miloševića da je SRJ učestvovala u ratu pa i u ratnim zločinima u BiH i Hrvatskoj ili ne, a iz Haškog tribunala je poručeno da će im ona dobro doći za upotpunjavanje nove optužnice protiv Miloševića koja bi uskoro mogla da bude obelodanjena. Za sada je na nivou iste ravni ostala i domaća stručna javnost analizirajući ovu rečenicu iz Miloševićeve žalbe na odredjivanje jednomesečnog pritvora uz usputni komentar nije li ona imala za cilj da ponovo otvori bocu sa duhom nacionalizma kao poslednji, u prošlosti oprobani, bastion odbrane bivšeg predsednika.

Finansiranje vojske druge države pod firmom zaštite srpskog nacionalnog interesa a sve upakovano u formu državne tajne, medjutim otvara još milion i jedno pitanje. Od toga šta je sve poslednjih desetak godina bilo proglašavano državnom tajnom i za koga, kako je i ko donosio odluku o tome, pa do toga kako su bili odredjivani oni koji je trebalo da sprovedu u delo konkretne odluke. Jednom rečju, otvara pitanje suštine sistema u kome smo živeli svih ovih godina Miloševićeve vladavine. Svaka država na svetu, naravno, može neka akta da proglasi državnom tajnom. Predpostavka je da to ipak nije stvar odluke bilo kog pojedinca, pa ni predsednika države, već da o odredjivanju stepena poverljivosti odluku donosi za to nadležni organ. U Srbiji i SRJ to očito nije bilo tako. Ukoliko je politička odluka o plaćanju vojnog kadra RS bila doneta, a pitanje je i ko je takvu odluku i na osnovu kojih ovlašćenja doneo, ona javnosti nije bila poznata. Naprotiv, svesno je stvaran utisak kako se SRJ čvrsto drži odredaba Dejtonskog sporazuma i mnogo puta je isticano da to čini uprkos tome što drugi potpisnici krše ono što je potpisano. No, ako je već neko odlučio da se tajno finansira vojska RS sasvim bi bilo logično da se sredstva za te namene nadju u budžetu SRJ, onom delu namenjenom VJ, pogotovu ako stižu iz savezne institucije kakva je Savezna uprava carina.

Pravdanje da je to bilo nemoguće jer je budžet javni dokument samo dalje otvara nova pitanja. Kako nikada u poslednjih deset godina brojno stanje vojske nije izlazilo ispod oznake strogo poverljivo, teško da su plate 1700 oficira RS mogle da budu veći problem nego stavke o platama u VJ. Slično je bilo i sa ostalim stavkama vojnog budžeta, jer su svi izveštaji o trošenju raspoloživih sredstava ionako uvek davani u najopštijm crtama a usvajani takoreći po automatizmu, zahvaljujući skupštinskoj većini. Pod uslovom da su zaista ta sredstva trošena za pomenute svrhe, jedini razlog bi mogao da bude to da se Milošević ipak plašio da bi nekim snagama u vojsci Jugoslavije kojima su egzaktni podaci bili na dohvat ruke, bilo ipak “nelagodno zbog prikrivanja istine”. A to već otvara pitanje i stanja u VJ, kao i kontrole trošenja sredstava u vojnom budžetu po svakoj stavci posebno.

Na drugoj strani, postojala je i mogućnost da se ” "osebni izdaci" nadju u aneksima pojedinih dokumenata, pa i budžeta, s tim što oni ne bi bili dostupni javnosti. Ni objavljivanje dokumenata u poverljivim službenim glasilima, medjutim, nije zadovoljavalo Miloševića, jer on, kako se ispostavlja, nije imao poverenje u mnogo ljudi. Stoga su i poslanici većine, o poslanicima opozicije da i ne govorimo, bili "lišeni" zadovoljstva da brinu o "državnim tajnama". Tu privilegiju imali su Nikola Šainović, Živadin Jovanović, i još po koji saradnik tadašnjeg predsednika kojima je Mihalj Kertes po sopstvenom priznanju na ruke davao stotine hiljada nemačkih maraka. On je još po koji revers napisao, ali da li su i oni koji su te pare primili dobili reverse od onih kojima su ih dali, ili su one završile u njihovim ili partijskim džepovima, teško je u ovom trenutku reći.

Miloševićeva želja da jedino sebi prigrabi ulogu "branioca srpskog nacionalnog intresa" morala bi mnogo da pogodi Miloševićevog koalicionog partnera SRS čiji su čelnici stalno isticali da su sa Miloševićem bili u vlasti samo zato što su imali isti cilj-odbranu srpskih nacionalnih interesa. Kako bar za sada nema ni nagoveštaja da je neko iz ove stranke bio čovek od poverenja koji bi novac iz kase Savezne uprave carina prenosio do ruku onih koji su te interese branili, Vojislav Šešelj i njegovi partijski istomišljenici morali bi makar ljudski da budu povredjeni ako ih već ne vredja to što su očigledno služili Miloševiću kao "pomoćni glumci" u predstavi o "Srbiji kao višestranočkoj i parlamentarnoj zeljmi". Odnosno, što su bili samo nužne kulise Miloševiću koji je sam ili u saradnji sa veoma malim brojem partijskih drugova, odlučivao o svemu, baš kao što su i vlade nacionalnog jedinstva, u kojima su sa toliko pompe učestvovali, bile samo paravan za neke od već donetih odluka na nekim drugim, ustavom nepredvidjenim mestima, bilo da je reč o finasiranju vojske RS, ili o prodaji "Telekoma" ili o osnovanju "Dafimentbanke" na primer.

Šta tek reći na to da je Slobodan Milošević, u svojstvu predsednika Srbije, stavio svoj potpis na dokument kakav je Dejtonski sporazum kojim se garantuje postojanje BiH kao nezavisne države, a odmah po povratku u zemlju, ovenčan slavom garanta mira na Balkanu, tajno finansirao delovanje vojske jednog njenog entiteta, osim da medjunarodna zajednica nije slučajno tvrdila da se Miloševiću ne može i ne treba verovati. Nije li baš taj prepoznatljivi manir Miloševića da jedno govori, retko nešto potpisuje, a sasvim drugo radi, bila i glavni razlog što Dejtonski sporazum nikada nije bio potvrdjen u saveznom parlamentu? U takvim okolnostima i zahtevi upućivani na adresu Beograda da mora poštovati Dejtonski sporazum i obaveze preuzete tim dokumentom u domaćoj javnosti ili nisu nalazila mesta, ili su jednostavno tumačeni kao "želja Zapada da po svaku cenu sruši Slobodana Miloševića".

Ne čudi otuda što čak ni posle njegovog izbornog poraza, najveći deo gradjana nije mogao da razume šta znači insistiranje SAD da "SRJ prekine veze sa RS ". Oni "bolje upućeni" čak su bili skloni da tvrde kako je to još jedan dokaz da Amerika igra igru dvostrukih aršina i "namerava da spreči potpisivanje sporazuma o posebnim vezama SRJ i RS iako je to podržala kada je bilo reči o Hrvatima u BiH i Hrvatskoj". Nova vlast nije se potrudila da ovu konfuziju razreši čak ni kada se preko noći u Beogradu iznenada obreo Volfgang Petrič da bi razmotrio sa jugoslovenskom stranom pripremljeni sporazum.

Posle svega, ispalo je tako da je finansiranje vojske RS svih ovih godina bila tajna samo za gradjane SRJ, one obične i one izabrane od naroda da ih predstavljaju u zakonodavnim telima, dok su svi relevantni faktori u svetu za to itekako dobro znali. Ako je tako, logično se nameće pitanje šta je sve još bila "državna tajna" kada danas Branislav Ivković, šef poslaničke grupe socijalista u republičkom parlamentu braneći svog predsednika partije javno kaže da "SPS nije nikada prestala da podržava svoju braću Srbe čak ni onda kada je navodno uspostavljena blokada na Drini". Čemu je onda služila farsa u republičkom parlamentu u vezi te blokade u kojoj su glavnu ulogu odigrali, smišljeno ili slučajno, radikali? Koliko je poreske obveznike koštala ta predstava, a koliko je materijalne koristi nekome pripalo što je znao za ovu "državnu tajnu"? Konačno, koliko još takvih "državnih tajni" ovaj narod može da očekuje da sazna sada kada je klupko konačno počelo da se odmotava. I koju je cenu platio zbog toga što su Milošević i još neki njegovi istomišljenici preuzeli na sebe da "čuvaju"srpsku naciju?

Tatjana Stanković (AIM)