AIM: start



WED, 04 APR 2001 09:56:12 GMT

Milošević iza rešetaka

Obrisi katastrofe

Sa u istoriji retko zabeleženom efikasnošću – za jedva nešto više od jedne decenije – Miloševićeva vladavina uspela je da uništi mnogo više od jedne države.

AIM, Beograd, 4. 4. 2001.

Nije bilo trijumfa, slavlja ni prigodnih reči. Posle dvodnevnog, povremeno nepodnošljivo sporog, napetog i mučnog hapšenja Slobodana Miloševića – u nedelju, baš 1. aprila –građani Srbije koji su uspeli da sačuvaju mentalno zdravlje i kakvu-takvu distancu prema svakoj politici mogli su samo da žale nad proteklih 13 godina sopstvenog života. Emocije zbog "privođenja pravdi" ključnog aktera propasti Srbije – kakve god one bile – ne mogu se ni na koji način uporediti sa osećanjem ličnog gubitka tih godina koje su, da parafraziramo Borislava Pekića, "pojeli skakavci". I to, ako je dopušteno poređenje, pojeli neuporedivo temeljitije od Pekićevih, koje su proizvele svetski vredan književni opus. Milošević je za sobom ostavio samo nezamislivu i neopisivu pustoš.

O Miloševiću i "fenomenu Milošević" tek će se pisati. U svim postojećim i budućim njegovim biografijama podaci se mogu svesti na nekoliko datuma i nesumnjivih činjenica. Rođen je 29. avgusta 1941. u Požarevcu, član Saveza komnista Jugoslavije (SKJ) postao je 1959, diplomirao na Pravnom fakuletu u Beogradu 1964, oženjen, dvoje dece. Uspešan privrednik ("Tehnogas") i bankar ("Beogradska banka") do 1983. godine, kada počinje karijeru profesionalnog političara. Već 1984. postaje šef hijerarhijsdki najvažnije, beogradske organizacije SKJ, a 1987. predsednik SK Srbije; 1989. postao je predsednik Predsedništva Socijalističke Republike Srbije, da status "prvog među jednakima" zameni funkcijom predsednika Srbije kao pobednik na prvim, potom i drugim višestranačkim izborima, 1992. Pet godina kasnije, 23. jula 1997, Skupština SRJ bira ga za predsednika Jugoslavije. Poraz na saveznim izborima 24. septembra 2000. priznao je tek 6. oktobra, posle desetodnevnih masovnih demonstracija i generalnog štrajka koji je paralisao Srbiju. Uhapšen je pred zoru 1. aprila 2001. i zatvoren u beogradski Centralni zatvor, pod sumnjom za zloupotrebu položaja, finansijske mahinacije... I druga dela, koja se ovih dana istražuju i priključuju krivičnoj prijavi.

Sve zamislive biografije Slobodana Miloševića u osnovi će se nalaziti negde između ocene da je "vodeća politička ličnost u Republici Srbiji, za koju se neposredno vezuje uspostavljanje njenog ustavno-pravnog jedinstva i ostvarivanja najznačajnijih državnih i nacionalnih interesa naše zemlje i njenih građana" (službena biografija koju još nudi Socijalistička partija Srbije) i stava da je reč o populističkom lideru i diktatoru, glavnom i/ili jedinom krivcu za sve jugoslovenske ratove 1991-2001, raspad druge" Jugoslavije, "balkanskom kasapinu" i ratnom zločincu (što su povremeno bile i ranije, a sada su dominirajuće ocene zapadne politike i medijske propagande).

Milošević je na političku scenu Srbije stupio 24. aprila 1987. s porukom "niko ne sme da vas bije", upućenom Srbima u Kosovu Polju. U narednih godinu i po dana dotadašnji tipični partijski aparatčik izrastao je u neospornog nacionalnog lidera. Kasnije će se pokazati da su ključni doprinos tom usponu dali "profesionalni Srbi" organizujući i podržavajući pokretni miting desetina i stotina hiljada ljudi, ali i dobrovoljci: najveći deo članova Srpske akademije nauka i umetnosti, nacionalni pjesnici, pisci i aktivisti, partijski i privredni "kadrovi" ili svi koji bi da se pomenutim krugovima priključe, Srpska pravoslavna crkva, dijaspora ("rasejanje"), mediji...

S takvom podrškom prvi je – na Vidovdan 1989, opet na Kosovu Polju, sad povodom 600 godina od istorijskog srpskog poraza – preteći najavio predstojeće ratove. Prvi je uveo ekonomske sankcije između delova jedne države, koliko god njeno jedinstvo bilo formalno. Uprkos tome, svoju politiku vodio je pod parolom borbe za očuvanje Jugoslavije: to ga je, na početku poslednje decenije prošlog veka, upadljivo razlikovalo od ostalih nacionalnih lidera, koji su – manje ili više otvoreno – radili na stvaranju nacionalnih država. Rezultat: SFRJ Jugoslavija se raspala na tri države, Sloveniju i Hrvatsku, Makedoniju, nestabilnu entitetsku Bosnu i Hercegovinu, i SR Jugoslaviju iz koje istupa Crna Gora a Kosovo i Metohija je NATO protektorat, verovatno na veoma dugo vreme.

Nekadašnji Miloševićevi sagovornici na temu "sudbine i budućnosti" (SFR) Jugoslavije danas predsednikuju svojim državama (Milan Kučan), najavljuju političko penzionisanje (Alija Izetbegović) ili iz penzije komentarišu žalosna zbivanja (Kiro Gligorov) i još uvek osnivaju stranke (Momir Bulatović). Jedino je Franjo Tuđman, koji je sa Miloševićem delio državotvorne snove i planove, umro na vreme. Inače, danas bi možda delili strah od haškog Tribunala.

Koliko je Srbiju koštalo 13 godina Miloševićeve vlasti nemoguće je izračunati. Odbijajući da na bilo koji način učestvuje u njegovoj "odbrani Jugoslavije" iz zemlje se iselilo bar 300 hiljada ljudi. Istovremeno, stalno ili u nekoliko velikih talasa 1991/92, 1995. i 1999. godine, gotovo milion ljudi je osvanulo u statusu beskućnika, izbeglica i prognanika koji su Miloševićevoj politici poslužili samo kao osnov za dobijanje humanitarne pomoći. U svemu drugom, "matica" se prema njima nije baš najbolje ponašala.

Građani Srbije prisilno su učili kako se živi od dve nemačke marke mesečno, kako se preživljavaju ("ničim izazvane i nepravedne") sankcije međunarodne zajednice, kako je "ceo progresivni svet uz nas", da je budućnost u pristupanju savezu sa Rusijom i Belorusijom... I gledali neverovatno bogaćenje onih koji koji su toj politici tercirali, opevali je, bili pri ruci u svakom poduhvatu, od kriminalaca koji postaju narodni poslanici, preko narodnih poslanika koji među sobom dele poslovne monopole i ministara koji za jedno popodne menjaju zakone kako bi sebi i prijateljima rešili životne ili bar stambene probleme, do polupismenih "bizmismena" koji kupuju elitne četvrti Beograda na osnovu prijateljstva sa vladarskom porodicom.

Sa u istoriji retko zabeleženom efikasnošću – za jedva nešto više od jedne decenije – Miloševićeva vladavina uspela je da uništi mnogo više od jedne države. Ruinirane su sve institucije i sistemi, od ekonomije i privrede na jednoj, preko obrazovanja, školstva i univerziteta, pravosuđa i medija, do vojske i policije na drugoj strani. Organizovani kriminal, državni i paradržavni teror na mahove su bili presudni činilac svačijeg života. Po stepenu korupcije, "Miloševićeva" Jugoslavija izbila je na drugo mesto u svetu; uz taj podatak, nema ni svrhe ni smisla raspredati o razmerama katastrofe po javni i privatni moral. U tom smislu, verovatno najgori efekat proteklih 13 godina predstavlja ozbiljno razaranje osnovnog društvenog tkiva, posledica onoga što se sociološki može različito kvalifikovati: kao anomija (bezakonje), ohlokratija (vladavina najgorih), demagogija, autokratija, populizam, diktatura... Ili sve to pomešano.

"Tačku na i" predstavljalo je NATO bombardovanje SR Jugoslavije 1999. godine. Uz nesrazmerno manji učinak na vojne ciljeve, proizvelo je realnih oko 30 milijardi dolara štete, najvećim delom u saobraćajnoj infrastrukturi i industriji. Dugoročno, Srbiju je to dodatno unazadilo u razmerama koje se mogu meriti decenijama; u ekološkom smislu, posledice na Kosovu i obodnim opštinama juga Srbije meriće se milijardama godina.

Nepotpuno, to je objašnjenje one žalosti s početka priče. Koliko god istorija bila bezlična – znači: što zapaženije uloge u njoj igrale istorijske ličnosti nalik Miloševiću – cenu plaća običan čovek. Oni novopečeni roditelji koji su se početkom devedesetih godina tešili da će, dok njihove bebe nauče da govore "ovo Miloševićevo" proći, sad svojim desetogodišnjacima tumače jučerašnju "istoriju". Nešto starijim potomcima, dvadesetogodišnjacima, treba objašnjavati da "inostranstvo" nisu samo Budimpešta, Temišvar i Sofija, kako se u Evropu i svet putovalo bez viza i garantnih pisama, čak i da se to moglo od plate...

U tom kontekstu, savršeno je svejedno šta čeka Miloševića: neki ovdašnji, ili međunarodni zatvor. Građani Srbije su svoje odrobijali. Sada im predstoji suočavanje sa zločinima učinjenim u njihivo ime, učenje demokratiji, slobodi, skromnosti i pravilima lepog ponašanja.

Aleksandar Ćirić (AIM)