AIM: start



FRI, 30 MAR 2001 16:37:32 GMT

Poslednja stanica Orient - Expresa

Tirana, 30.03.2001.

Nekada je bilo samo dva, a sada se broje na desetine, možda su prešli broj od 100. Niko u stvari tačno da kaže koliko brodića poseduju brodari u Valoni. Ono što se dobro zna je to da albanska policija ima samo jedan. Ne računajući i četiri dodatka, koja se nalaze daleko od obale, na otoku Sazam, a koji su vlasništvo Guardia di Finanza, koja je angažovana u borbi protiv trgovine ljudima i svega ostalog što polazi iz Valone u pravcu Italije.

1992. godine, vlasnici dva prva brodića u Valoni bili su Italijani i Albanci. Albanija je izlazila iz dugog perioda izloacije i mnogi ljudi su bili spremni da bezuslovno odu na Zapad po bilo kakvu cenu. I dok su danima, nedeljama i mesecima morli da čekaju ispred zidova stranih ambasada, dva italijansko - albanska brodića bila su jedina mogućnost, malo skupa, ali sigurnija od redova ipred inostranih predstavništava u Tirani. Tako, biznis je dobro tekao, toliko dobro da samo dva brodića nisu mogla da prebrode čitavu tu bujicu ''putnika''. Prolaskom meseci, Albanci su počeli da shvataju da više nemaju potrebe za italijanskim vlasnicima, osamostalili se i tako od dva, nastalo je četiri, osam, a za manje od dve godine ova aktivnost je postala veoma zabrinjavajuća za italijansku Vladu koja je uviđala da nikako ne uspeva da uspori veliki broj ilegalaca, koji su se svakodnevno iskrcavali na obalama Južne Italije.

Ovde su i začeci svojevrsnog rata mačke i miša, između države i vlasnika brodića, u kojem skoro nikada nije bilo gubitnika i pobednika. Oni koji su izgubili glave, bili su samo ljudi kojima se ne tako malo puta prekidao san, utopivši se u vodama Otranskog kanala. ''Ovo more je progutalo mnogo života'', kažu Valonci. Figurativno rečeno, more Valone je progutalo i mnoge glave visokih zvaničnika, jedna od njih je i Sokol Kočiu, bivši komesar koji je postao taoc vlasnika tih brodića nakon najveće akcije ikada organizovane protiv njih u ovom grada. On se sada nalazi u zatvoru zbog favorizovanja trgovine drogom.

Putujemo sa poslednjim komesarom lokalne policije u istim kolima. ''Sala prijem. Pošalji mi jednog od orlova, ovde pred stanicom, jer imamo problem''. Preko malog ručnog radija Gjovalina Lokaja, već dva meseca direktor policije prefekture u Valoni, povremeno se čuju njegovi potčinjeni. Komesar se pomalo uranja u sedište vozila, dok kao nezainteresovano sluša razgovore na radiju i lagano klima glavom. Glas se ponovo čuje, koji insistira da se pošalje vozilo 19, dok sale kasni odgovor. Loka čeka još malo i pogled upire prema moru.

Neočekivano Loka ustaje, maše se radija i jakim tonom poziva svoje ljude. ''O sala, pošalji više tu 19-cu, jer crkosmo. Njima treba danas, a ne sutra''. S druge strane radija glas uhvaćen iznenada blebeće nešto kao ''razumem 02''. Komesar ponovo spušta radio, takoreći mrzovoljno. ''Đavo da ih odnese, ni toliko ne mogu da urade'', kao da govori njegov izraz na licu. Šofer koji dobro poznaje svog šefa nije govorio, iako je malo pre prekinio razgovor. Takođe, i mi ostali, jedan Albanac i dva Amerikaca zatvorili smo usta.

Dok hodamo putem prema Rradhimi, mestu na izlazu iz Valone, komesar Loka žurno pokazuje prstom prema obali. ''evo, tu smo uhvatili nekoliko brodića pre izvesnog vremena''. Veoma strm teren ne ostavlja uopšte utisak mogućeg centra iz kojeg mogu kretati na desetine ilegalaca svake lepe noći mirnog mora.

Instinktivno, dok se vozilo kreće brzo podižemo i okrećemo glave dole prema obali, ali osim nekoliko žbunova rastinja i dve stene nekoliko metara u moru, ne vidimo ništa drugo. U trenutku sam počeo da zamišljam Kurde i Kineze kako puze dole, do gumenog čamca, jer nisam mogao da zapazim ni najmanji puteljak kojim bi se moglo hodati.

Vozilo naglo skreće udesno i iznenada se pred nama pojavljuje gvozdena rampa. Čekamo malo, jer kod rampe nema ni žive duše. Nekoliko trenutaka kasnije, jedan policajac trčeći dolazi da pozdravi Loku i podiže rampu tek toliko da plavi džip može da prođe. ''Mol Rradhime'', kaže direktor i ubrzanim korakom ide prema betonskom delu gde je pristala jedna velika stara cisterna, osetno iskrivljena nadesno, kao i jedan mali beli trajekt nekada vlasništvo Kompanije VEFA. ''Ovo će preuzeti jedan valonac i želi da ga pretvori u trajekt za turiste', dobacuje jedan naš prijatelj koji je bio u našoj pratnji.

''Koristiće ga za odlaske na otok Sazam, u Triport i druga mesta''. Pošto je bila reč o tome, prisetim se i upitam prijatelja o turizmu u Valoni. ''Bilo je puno ove godine'', odgovara mi on, podrazumevajući da se radi o prošlom letu. ''Skoro 1 000 stranaca''.

Gledam ga sumnjičavo, jer 1 000 stranaca u Valoni nije mala stvar i ranije bi čuo o tome. Kao što sam čuo da je u Sarandi i Himari bilo čudo od domaćih i stranih turista. ''Ne, ne, nemoj se toliko čuditi. I ja poznajem neke ljude, Amerikance koji su ovde proveli odmor'', odgovara mi Joshua, jedan od dvojice Amerikanaca.

Naš razgovor prekida buka motora jednog plavog brodića koji se približava molu. Nekoliko metara pred nama, on skoro gasi motore i polako se približava, dok dvojica ljudi koji su u mraku izgledali kao dve senke pomažu njegovo pristajanje. Prvi se penje Loka, zatim i mi ostali. Redosled određuje stepen hrabrosti i ja odlučujem da se popnem na palubu četvrti. Tačnije pretposlednji. Ali, u tom trenutku čuje se glas mašiniste koji nas moli da ostanemo na kopnu još nekoliko trenutaka, dok ne izvrši kontrolu motora. Otvara se paluba i unutar nje vide se dva motora kao u nekoj rupi. Minute idu i uprkos povremenim probama, motor koji je do malopre radio sada ne može da se upali. U jednom trenutku se oseća težak miris, kao paljevina, i čitav brodić se napuni belim dimom. Mašinista žuri čas s jedne, čas s druge strane brodića i viče vojniku da isključi bateriju. ''Odosmo u vazduh'', rekoh u sebi, ne skrivajući strah zbog mogućnosti da bi, u najboljem slučaju, mogao da izbije neki požar. Prođe još malo vremena i sve se normalizovalo. Mislim na dim, motor nije mogao da se upali.

U međuvremenu, komesar Loka razgovara sa svojim potčinjenima. Samo nekoliko trenutaka pre nego što su pokvarili motor, oni su zapazili jedan gumeni čamac. Vlasnici tog čamca, uplašeni, izbacili su se ljude na obalu i kao što obično čine, pobegli u nepoznatom pravcu.

Čekamo i mi. Loka postaje pomalo nervozan, ali mu to nekako povećava i raspoloženje. ''Yheee plandestini'', kaže sa nekakvim italijanskim akcentom. ''Ovde je dobro, Valona je miran grad, nismo opterećeni tolikim poslom kao u Tirani'', kaže on, upoređujući iskustvo kao šef odseka za zločine pri komesarijatu br. 1, u glavnom gradu. ''Ali, ima ovde jedna mala, loša stvar, more je blizu i po malo inficira ljude'', dodaje on smejući se. Eh, more!

Posle skoro tri četvrt sata, okončava se sa nastojanjima da se motor popravi i nije ostalo ništa drugo osim da se vratimo nazad kod vozila. ''Šta vi mislite, da li se ovako može boriti protiv brodića'', obraća nam se jedan od njih. ''Ovaj brodić, pokazuje on prstom, star je koliko i jedan vek. Teoretski, on može da postigne brzinu od 30 milja na sat, a u praksi bili bi smo srećni kada bi išao 20 - 25 milja na sat''. Takoreći, jedna trećina brzine gumenih čamaca koje koriste skafisti. ''I jedni je kojeg imamo''.

Malo dalje, neko ljut izgovara nešto protiv Italijana. ''Mi imamo ovo što imamo, tj., ovaj čamac, Italijani imaju sve, brodiće, helikoptere i druga sredstva i opet na nas svaljuju krivicu. A oni drugi, skafisti, imaju najbrže brodiće, mobilne telefone i ostalu opremu za komuniciranje. Kako se na ovaj način može zaustaviti ilegalna trgovina''?! Na taj se način u stvari ne može zaustaviti. ''Mi smo mnogo do sada uradili'', kaže jedan drugi.

Prema zvaničnim ciframa, zaustavljeno je 11 brodića i gumenih čamaca samo tokom prva dva meseca 2001. godine, a prošle godine broj uhvaćenih gumenih čamaca i brodića dostiže broj od 34.

Naš vodič, jedan lokalni novinar potvrđuje glavom, kao da želi staviti do znanja da je sve što ti ljudi kažu istina. Iznenada dodaje nešto, ne tako uobičajeno, a što prevazilazi granice Valone. ''Ovde u Albaniji, kaže on, ulazi samo 40 odsto novca od ove trgovine, ostali deo ostaje u Italiji''. I kako bi još više osnažio ovaj zaključak, on daje primer začetak svega ovoga. ''Kada je započeo ovaj posao, Italijani su bili ti koji su ga pokrenuli. Ne mislite valjda da Albanci mogu da organizjuju sami čitavu ovu trgovinu? A kako ti ljudi prelaze u Italiju? Ko ih dočekuje? Ko ih šalje na sever Italije, a zatim po celoj Zapadnoj Evropi''? ''Ne kažem ništa novo, ali mi smo poslednja stanica voza Orient - Expres'', završava sa humorom razgovor komesar Loka.

AIM Tirana, Bledar ZAGANJORI