AIM: start



FRI, 30 MAR 2001 21:21:44 GMT

Zaštita manjina

Kad porok postane vrlina

Čak i u državama koje smatramo tradicionalno demokratskim, kulturni pluralizam i zaštita manjina važe za nešto što podriva stabilnost nacionalne države. O tome najbolje svedoči primer Slovenije, koja na različite načine tretira svoje manjine dok deklarativno prihvata visoke medjunarodne standarde o njihovoj zaštiti.

Ljubljana, 30.03.2001.

"Slovenija ispunjava prihvaćene obaveze na području zaštite manjina. Slovenija na mnogim područjima čak prevazilazi evropske standarde. Način na koji Slovenija štiti prava manjina jeste primer za mnoge evropske zemlje." Ovakve tvrdnje često izgovaraju slovenački političari. One predstavljaju gvozdeni repertoar poznatih stavova o uredjenju prava manjina u Sloveniji. Sve te izjave, medjutim, imaju manu - nisu tačne. Odnosno, tačne su samo onoliko koliko se odnose na madjarsku i italijansku manjinu u Sloveniji. Sve ostale manjine, koje bi na osnovi istih kriterijuma - posebnosti i "autohtonosti" - zaslužile posebnu zaštitu i posebna prava, ostale su tokom poslednjih deset godina kratkih rukava.

Kako to izgleda u praksi najbolje pokazuje slovenački primer izvrdavanja Okvirne konvencije o zaštiti manjina, prihvaćene u Savetu Evrope početkom devedesetih godina. Konvencija je jedan od najvažnijih dokumenata sa područja medjunarodne zaštite manjina. Slovenački primer pokazuje kako efekat teorije u praksi može biti ravan nuli. Jer, slovenačko zakonodavstvo je posle osamostaljenja države izabralo tri manjine, zgodne da ih štiti - Madjare, Italijane i (donekle) Rome. Pri tom su samo prve dve zaštićene Ustavom i zakonima, kojima im je garantovano pravo na školovanje na maternjem jeziku, finansijska pomoć lokalnim, manjinskim medijima, dvojezično poslovanje opštinskih birokratija, upotreba nacionalnih simbola i dvojezičkih ličnih dokumenata.

Istina je da u Sloveniji paralelno žive mnogo veće manjine koje ne uživaju nikakva posebna prava. Rečju, daleko su od bilo kakve "pozitivne diskriminacije". U odnosu na 3.063 pripadnika italijanske manjine i 8.499 pripadnika madjarske manjine, 53.688 Hrvata, 47.097 Srba plus nekoliko stotina Nemaca, uprkos dokazanoj "autohtonosti" nisu uspeli da stanu pod državni kišobran. Tu je i problem Roma, koji su se našli u Ustavu kao manjina predvidjena za zaštitu, ali je državni projekat potom doživeo opstrukciju u parlamentu, gde već deset godina nikako da prodje zakon koji bi konkretno definisao njihova prava.

Selektivan pristup zvanične Ljubljane prema manjinama otvara brojne dileme. Posebno što čak i austrijski ustav poznaje pet manjina, dok su predlagači Ustavnog zakona o manjinama u Hrvatskoj pomenuli 22 manjine (uključujući i slovenačku), a Slovenija je svoju situaciju ograničila na svega dve manjine. Ujedno izuzetno visok nivo zaštite italijanske i madjarske manjine (koje su brojčano gotovo simbolične) odaje utisak da se radi o kozmetičkom potezu, brani za potrebe propagande, kako se ne bi potezalo pitanje priznavanja sličnih prava ostalim jezičkim i nacionalnim manjinama u Sloveniji. Trebalo je da prodje deset godina pa da ovako lukavo smišljen plan počne da puca po šavovima. Status manjine zatražila je i posredstvom "kulturnog sporazuma" praktično već stekla nemačka manjina, a i hrvatska vlada od Drnovšekovog tima očekuje zvanično priznanje svoje manjine. U znak dobre volje je posebnim ustavnim zakonom u hrvatski Ustav vraćena slovenačka manjina, izbačena u doba Franje Tudjmana.

Na veliku disproporciju izmedju "autohtonih" i "alohtonih" ("dodjoši") manjina upozoravao je u Sloveniji još početkom devedesetih dr Zdravko Mlinar. Podvlačio je da ozbiljno razlikovanje "autohtonih" od ostalih manjina u medjunarodnoj praksi ima sve manje argumenata. Uprkos tome je definicija o "autohtonim manjinama" ugradjena u slovenački Ustav. Da nešto nije u redu u državnoj konstrukciji manjinske zaštite u poslednje vreme primećuju i pojedini istraživači mladje generacije (iako su odgojeni na zvaničnim gledištima). Tako direktor Instituta za pitanja narodnosti u Ljubljani dr Mitja Žagar u svojoj raspravi o koncepcijama zaštite manjina (1996. godine) otkriva da "u kontekstu zaštite autohtonih etničkih manjina u Sloveniji treba dodati da postoje i neke druge veoma male autohtone manjine u Sloveniji, na primer autohtoni Hrvati i Srbi, Nemci, Austrijanci, Jevreji, Vlasi i tako dalje". Autohtonost ovih manjina, dakle, nije sporna. U nastavku teksta sledi, medjutim, opravdanje aktuelne politike, tako što se ponavlja teza o zajednicama od svega "nekoliko stotina ljudi", uz dodatak da su Hrvati i Srbi označeni (jezikom političke korektnosti) kao "pretežno imigranti".

Ovakvi slalomi u poštovanju prava >nekada bratskih naroda iz zajedničke države< možda i ne bi bili tako groteskni, da Slovenija nije prihvatila već pomenutu Okvirnu konvenciju o zaštiti manjina, s teškom mukom sklepanu 1993. godine. Konvencija u 14. članu predvidja da svaki pripadnik manjine ima pravo da "uči maternji jezik" te da će u zonama gde živi veći broj pripadnika iste manjine država potpisnica "u okviru svog školskog sistema osigurati da pripadnici manjina u navećoj mogućoj meri imati jednake mogućnosti za učenje maternjeg jezika odnosno za nastavu na tom jeziku". Sve to na papiru izgleda lepo, ali nedostaje ključno - Konvencija ne definiše koje tj. kakve manjine mogu da računaju na takva prava. Jer u medjunarodnoj zajednici ne postoji konsenzus o tome šta jeste fenomen manjine, uopšte. To nije najveća "fabrička greška" Okvirne konvencije. Još veća je ona koja državama potpisnicama dozvoljava - iako to u medjunarodnim dokumentima koji treba da definišu odredjene principe gotovo nikada nije dopušteno - da ulože "rezervu" na potpisani tekst, odnosno da prilože svoju "deklaraciju".

Slovenija je iskoristila odškrinuta vrata i prilikom predaje ratifikovanih dokumenata 1998. godine izjavila da u skladu sa svojim Ustavom i zakonima izjavljuje da su manjine, za koje smatra da ih konvencija obuhvata - "autohtona italijanska i madjarska manjina", te da će Konvencija kasnije važiti i za "pripadnike romske zajednice". Time je Slovenija elegantno, pravno korektno i u potpunosti izvrdala nove obaveze koje državama potpisnicama nalaže Okvirna konvencija. Zato je efekat Konvencije u slučaju Slovenije ravan nuli, a svi mogući pozitivni pomaci poništeni navedenom "rezervom". Dodatno su zaštićene manjine koje su ionako uživale zaštitu i kojima dodatak u vidu Konvencije nije ni trebao. Sve ostale manjine su ostale tamo gde su i bile - na vetrometini državne i političke samovolje. Slovenija je bez mnogo patosa nastavila sa onom istom praksom koja već deset godina rasplamsava sukobe na području nekadašnje Jugoslavije.

"Države cepaju nacije. Da li je onda čudno što nacije cepaju države?" Upitao se u prošlom veku nemački sociolog Karl Rener. Njegova dilema ostala je aktuelna sve do danas. Jasno je da samo bolja i medjunarodno sankcionisana zaštita manjina može da spreči želju dela nekog naroda (izvan granica matične države) za odvajanjem od >tudje< državne teritorije. Zanimljivo je da takvu zaštitu blokiraju države koje su verbalno za poštovanje prava drugih, a uistinu sve čine da zaštite svoj suverenitet i nerado prihvatju nove obaveze, koje ga, prema njihovom poimanju - ogrničavaju. Slovenačka "rezerva" na Okvirnu konvenciju je tipičan primer. Ali, na žalost, nije jedina. Ima još država koje su se odlučile da parafiraju Okvirnu konvenciju uz sličnu "deklaraciju"; do sada je Konvenciju potpisalo 33, ratifikovalo 26, a "deklaraciju/rezervu" uložilo 16 država. Zanimljivo je da su Konvenciju u potpunosti potpisale mnoge države, koje Slovenija (bar što se tiče područja zaštite manjina) ocenjuje kao mnogo gore od sebe. Na potencijalno mnogo rigidnije kriterijume zaštite manjina (u odnosu na Sloveniju) pristale su Albanija, Armenija, Hrvatska, Kipar, Češka, Finska, Madjarska, Irska, Italija, Lihtenštajn, Litva, Moldavija, Norveška, Rumunija, San Marino, Slovačka, Španija, Ukrajina i Velika Britanija. One jesu Okvirnu konvenciju ratifikovale bez rezervi, mada je pitanje kako stvari sprovode praktično.

A kako izgledaju zaista solidni "evropski standardi" na području zaštite manjina pokazuje primer Finske i Švedske. U Finskoj deci koja žele da nauče maternji jezik (a nisu Finci) država to omogućava; tako se podučava čak 15 "manjinskih" jezika, od čileanskog, somalskog, kineskog do vijetnamskog. Slično je u Švedskoj. Švedski zakon o školstvu odredjuje da stranci, imigranti i pripadnici svih jezičkih manjina imaju pravo na nastavu na maternjem jeziku. Bez obzira na starost, pa čak i bez obzira na to imaju li dozvolu za boravak u Švedskoj, ili ne. Štaviše, maternji jezik je za takvu decu u Švedskoj "prvi", dok im je švedski "drugi" jezik koji uče. Školovanje traje do sedam godina, a troškove snosi država. Švedski školski inspektori bez milosti kažnjavaju škole koje ne osiguravaju nastavu na maternjem jeziku pripadnicima manjina.

"Juropean dajalog" ("European dialogue") je nedavno objavio kako je inspektor Skolverket kaznio škole u Upsali (Uppsala) i Malmeu (Malmö). Nisu pomogli ni izgovori školskih vlasti da škole nisu mogle da nadju nastavnike ni za švedski, kamoli za neki drugi jezik. "Učenje jezika je namenjeno jačanju samopoštovanja učenika. Naš cilj je razvijanje ličnosti sa dvojnim kulturnim identitetima," objasnio je švedski inspektor. Razlika je očigledna; slovenački primer dokazuje kako se na prostorima od Vardara do Triglava (i šire) u društvima, od kojih neka važe za veoma demokratska, kulturni pluralizam shvata kao porok, a ne vrlina.

Igor Mekina (AIM Ljubljana)