AIM: start



WED, 28 MAR 2001 22:00:59 GMT

Osuda i podrška

Priština, 28.03.2001.

Čudna slučajnost, ali na godišnjicu NATO intervencije na jugoslovenske vojne ciljeve, glavni politički lideri kosovskih Albanaca su potpisivali deklaraciju protiv nasilja njihovih sunarodnika u susednoj Republici Makedoniji. Lideri žrtava, koji su spas od srpske agresije videli svojevremeno u NATO bombama, sada su ''osuđivali agresiju'' njihovih sunarodnika. Ibrahim Rugova, predsednik Demokratskog saveza Kosova, Hashim Thaci predsednik Demokratske partije Kosova i bivši politički predstavnik OVK, Ramush Haradinaj jedan od bivših komandanata te vojske i sada predsednik Alijanse za budućnost Kosova, potpisali su zajedničku deklaraciju kojom ''pozivaju ekstremističke grupe u Makedoniji da ostave oružje i da se mirno vrate svojim kućama''. Potpisivanje ove deklaracije zahtevano je od visokih zvaničnika EU Javiera Solane, predstavnika za spoljnu politiku i bezbednost, Krisa Patena komesara za razvoj i ekonomsku obnovu i Ane Lindt ministra inostranih poslova Švedske, aktuelno predesadavuće EU. Sva tri visoka zvaničnika su nakon Makedonije posetili Kosovo i tada su od albanskih lidera zatražili jasno i nedvosmisleno distanciranje od onih koji svoje političke argumente nastoje da brane bombama i mecima. Tokom nekoliko sati, koliko su razgovori trajali, albanski lideri su ponavljali poznati njihov stav da su ''protiv nasilja, bez obzira ko ga primenjuje'', ali ove fraze nisu bile dovoljne. Evropski lideri su zatražili jasnu osudu albanskih grupa koje se bore u Makedoniji. Lokalna štampa je nazvala ''užasnim'' pritisak koji je vršen na albanske lidere. Javier Solana, kojeg Albanci cene kao njihovog velikog prijatelja zbog njegove uloge tokom kampanje bombardovanja na Jugoslaviju, upravo je ovu ulogu iskoristio kao argument za pritisak na političke lidere Kosova. ''Prijatelj se vratio da pokupi dug'', pa se zato se i nije ustručavao da podseti Albance na sve ono što je Zapad učinio za njih. Ni njegovog kolegu Kris Patena nije mrzelo da pomene sumu od milijardu i 500 miliona nemačkih maraka namenjenih Kosovu od strane EU, koje kako je on rekao ''treba obrazložiti pred poreskim obveznicima zemalja Zapadne Evrope, parlamentarcima i medijima''. Evropski zvaničnici su izjavili da im je takva deklaracija potrebna da bi je stavili na sto Samita zemalja EU u Stokholmu, u Švedskoj. Možda se nikada ranije albanski lideri nisu osećali tako ugroženim. Evropski zvaničnici su bili izričiti. ''Ne distanciranje od nasilja podrazumeva izloaciju Kosova od strane međunarodne zajednice''. Možda je to bio prvi put da su albanski lideri uistinu shvatili da se izvanredna međunarodna podrška Kosovu i Albancima uzdrmala. Dvojica kosovskih lidera su pristala na potpis, dok je Ramush Haradinaj odložio svoje potpisivanje, kako se ustanovilo za dan kasnije. Potpisi su ipak stavljeni i sve što su albanski lideri uspeli da ''dobiju'' bilo je da toj deklaraciji pridodaju još jednu rečenicu u kojoj se zahteva od makedonskih zvaničnika uzdržanost i da pristupe rešenju problema političkim i demokratskim sredstvima. Ako su u prvom delu deklaracije oni ''spašavali Kosovo od međunarodne izloacije'', u drugom delu su se borili da spasu ''obraz'' pred domaćom javnošću. Nakon stavljanja potpisa na tu deklaraciju, oni su se sakrili od očiju javnog mnjenja, ostavljajući njihovim partijskim kolegama vruć krompir, da objasne javnosti razloge takvog postupka.

Borbe albanskih gerilaca u Makedoniji su prve albanske borbe koje nisu uspele da homogenizuju sve Albance. Možda je to konflikt koji ih je najviše podelio. Ako su albanski zvaničnici u Tirani stalno ponavljali njihovo potpuno distanciranje od albanskih gerilaca koji sebe nazivaju Nacionalna oslobodilačka vojska, Priština se pokazala veoma uzdržanom i problem je uvidela u makedonskoj Vladi i njenom negirajućem stavu prema pravima Albanaca. Kosovki lideri su osudili nasilje, ali ne samo albanskih gerilaca. Izjave zapadnih zvaničnika da se Kosovu nanosi ''teška šteta razvojima u Makedoniji'', pretnje da taj konflikt sahranjuje ''san Albanaca za samoupravu'', ipak još uvek nisu probili ''zid ćutanja'', a s druge strane, lideri za koje ovdašnji kritični posmatrači kažu da kaskaju za događajima, već su se suočavali sa protestima albanskih studenata koji su uzvikivali ulicama Prištine parole podrške Nacionalnoj oslobodilačkoj vojsci. Lideri čija noga nije kročila u studentski grad (osim kada su sami bili studenti), već su se suočavali sa reakcijom kojoj nisu imali hrabrosti niti da se suprotstave, niti da je podržavaju. Ako su svojim izjavama odbacivali tvrdnje da se ''nasilje prenosi sa Kosova u Makedoniju'', oni izgleda nisu imali odgovora na pitanje da li će ''mase'' razbesnelih mladića prizorima ubistva civila u Tetovu krenuti s one strane granice da bi se borili za ''svoju stvar''. Bilo kako bilo, oni su osudili nasilje, svojim potpisima se distancirali od gerilaca i posredstvom lokalnih medija isforsirali tezu da su ''spasili Kosovo'' i Albance od optužbi da su destabilizirajući faktor Balkana. Njihovi partijski aparatčići, a i neki mediji, požurili su da objasne da postoji ''međunarodna konsipracija kako bi se Albanci predstavili kao takvi'', a potpis te deklaracije su ocenili kao posledicu ''nedostatka jasnog stava albanskih lidera u Makedoniji i onih u Tirani''.

Izgleda da je neko ''prigodnim'' putem dao na znanje da protesti u znak podrške albanskim gerilcima u Makedoniji nisu pametan postupak i da njihovi transparenti na kojima je pisalo ''Tirana, Priština, Tetovo i Preševo su jedno'', nisu više parole dana. Ipak, nešto je ''spašeno'' kažu lokalni posmatrači. Ako ništa drugo, tvrde oni skloniji ironiji, Albanci su tako spasili sebe od narciosoidnog razmišljanja da su ''miljenici sveta''. Dojučerašnje žrtve valjda su shvatile da polako kližu na pozicije onih koji su bili bombardovani, jer su bili ubeđeni da ''kao faktor stabilnosti mogu koliko god hoće da tu stabilnost i žrtvuju''.

Nerešeno albansko pitanje, pak, ovoga puta se nije dokazalo kao dovoljan argument za legitimisanje borbi naoružanih grupa koje sebe nazivaju Nacionalnom oslobodilačkom vojskom, čija kratica koincidira sa onom OVK - ''UCK''. ''UCK, rekao je jedan zapadni diplomata u Prištini, ne može da se ponavlja u svakom delu gde žive Albanci, a svako takvo nastojanje samo može da baci senku i ošteti prvu...

AIM Priština, Arbnora BERISHA