AIM: start



MON, 26 MAR 2001 03:50:00 GMT

Državni terorizam?

Slovenački "slučaj Stambolić"

Bivši komandant udarne jedinice Slovenačke vojske, onaj koji je obelodanio da je elitni deo brigade Moris na zahtev tadašnjeg ministra odbrane Janeza Janše (1993.) podmetnuo bombu ispod automobila poslanika Zmaga Jelinčiča - vodi se već dva meseca kao nestao. Zanimljivo je da ga njegova neizvesna sudbina nije sasvim preduhitrila - Troha je pre nestanka blagovremeno na bezbedno mesto deponovao izjavu u kojoj je do tančina opisao sve što zna o miniranju auta poslanika Jelinčiča. Izjavu je, da sve bude lepše, overio kod notara i ovih dana je stigla na adresu nadležnih organa.

Ljubljana, 25.03.2001.

Posle tri časa ujutro 13. aprila 1993. godine usred Ljubljane je odjeknula eksplozija. Jak udar probudio je stanare Pražakove i Cigaletove ulice. Poslanik u slovenačkom parlamentu i predsednik Slovenačke nacionalne stranke Zmago Jelinčič pogledao je kroz prozor i video da na ulici policajac razgovara sa nekim muškaracem. Kasnije se ispostavilo da je to bio čuvar jedne od obližnjih poslovnih zgrada. Sat kasnije na vrata poslanika Jelinčiča zakucali su policajci. Obavestili su ga da je ispod njegovog Volvoa 460 eksplodiralo nepoznato eksplozivno telo. Auto je uprkos razlupanim svetlima i svinutim odbijačima odlično prošao "test"; iako je bomba postavljena ispod rezervoara za gorivo, švedski čelik je sprečio lančanu eksploziju, koja bi se raširila i na susedne automobile.

"Da je ispalo tako, posle bi sigurno rekli da sam sam prevozio nešto eksplozivno u autu , tj. da sam ja odgovoran za sve," komentariše danas Zmago Jelinčič dogadjaja pre osam godina. I dodaje da još od početka nije verovao da će policijska istraga biti korektna. Jer, i nekoliko puta pre toga, svaki put kada su ispaljeni hici na njegovu kuću, policija bi, doduše, izašla na uvidjaj, vrteli su glavom i na kraju sumnju za počinjeno delo svalili na - Jelinčiča. Tako nikada nisu otkrili ni jednog počinioca. Jelinčič je vremenom to prihvatio kao cenu za politički put, koji je izabrao.

Medjutim, Jelinčič je tog puta sam pronašao konkretan dokaz: "Pored auta sam pronašao mali komad metala, najverovatnije deo upaljača broj 8 i predao ga policajcima. Rekao sam im, eto, ovo niste dobro počistili iza sebe." Nastavak priče je manje komičan. Razne slovenačke radio stanice izvestile su istog jutra da su se osumnjičeni - video ih je pomenuti čuvar - odvezli automobilom marke Fiat Tipo, metalno sive boje; očevidac je na registraciji opazio hrvatsku šahovnicu. Kada je major Ladislav Troha, komandant odreda za brze intervencije specijalne brigade Moris, to jutro u kolima čuo vesti, dogadjaj je odmah povezao sa obaveštenjem (koje je dobio ujutro) da u njegovoj jedinici fale dva specijalca - Davorin Osolnik i Robert Suhadolnik. Robert Suhadolnik je uz to imao baš takav automobil kakav je pomenut u izveštajima reportera.

Dva sata kasnije Troha dobija naredjenje da se javi u Ministarstvu odbrane, u Ljubljani. U to vreme je ministar odbrane bio nekadašnji osudjenik u "procesu protiv četvorice", kasnije "heroj rata za osamostaljenje Slovenije" - Janez Janša. Ladislav Troha stiže u Ministarstvo u podne 13. aprila 1993. godine. Šta se dešavalo saznajemo osam godina kasnije, zahvaljujući overenom svedočenju nestalog Trohe. To svedočenje je nekoliko meseci bilo na "bezbednom mestu" a sada je dostupno državnim organima i javnosti. Zahvaljujući notarskoj overi - ima važnost autentičnog svedočenja, punovažnog dokumenta. "Prilikom susreta u zgradi Ministarstva video sam njega (svog nadredjenog, komandanta Toneta Krkoviča - napom.aut.) i lice Darka Njavra. Sve mi je bilo jasno. Rekao je: 'Lado, imamo pizdariju. Robert je ispod Jelinčičevog auta zapalio cigaru'," piše Troha.

U intervjuu za mariborski Večer - koji je objavljen dva dana posle Trohinog nestanka - Troha je izjavio da "te reči neće nikada zaboraviti", pre svega zato "što je spomenuta 'cigara' zapravo bio eksplozivni štap". Na pitanje ko je još bio uključen u akciju, Trohin komandant je odgovorio da su to bili Darko Njav ro, koji je vodio akciju, i Davorin Osolnik, kao pomoćnik. Potom je Trohin komandant preuzeo inicijativu. "Šta je bilo, bilo je. Ministar Janša moli da nekako spasemo ovu stvar," upozorio ga je nadredjeni Anton Krkovič. Troha je shvatio da će se ministar Janša pobrinuti da ministar unutrašnjih poslova Ivo Bizjak ne insistira na efikasnosti istrage. Na izričito Trohino pitanje ko je naredio akciju, Krkovič mu odgovorio kako je "Janša samo želeo da uplaši Jelinčiča". Stoga je, zaključuje Troha, Janez Janša kao ministar odbrane neposredan naredbodavac čitave akcije. U to vreme je Janšina partija bila u vladi, a Jelinčičeva u opoziciji. Janša je bio ministar odbrane, a Jelinčič predsednik parlamentarnog Odbora za odbranu.

Jelinčič u svojim komentarima na račun ministra Janše i brigade Moris, koji su bili do grla upleteni u nelegalne radnje (pre svega šverc oružja u Hrvatsku i Bosnu), nije štedeo teške reči. U ključnom momentu razgovora sa nadredjenima Troha će povući korak, zbog koga će kasnije, prema notarskom svedočenju, gorko zažaliti. Komandant Tone Krkovič je zatražio od njega da vojnicima koji su izvršili napad - obezbedi alibi. Policiji je vruć trag ponudio rečeni čuvar iz obližnjeg preduzeća; setio se da je ispred zgrade video kako švrlja mladji muškarac. Zainteresovala ga je takva živahnost na ulici u gluvo doba noći, pa je primetio i da je neznanac ušao u Fiat Uno, sa zagrebačkim tablicama; što je inspektore veoma brzo dovelo do pripadnika specijalne brigade Moris Roberta Suhadolnika, koji ima upravo takav auto.

Troha je popustio pod pritiskom pretpostavljenih i obezbedio alibi osumnjičenom Suhadolniku, izjavivši da je u vreme eksplozije taj bio na straži, zbog čega je falsifikovao i knjigu straže. Istraga upada u ćorsokak i policiji ne preostaje ništa drugo nego da podigne prijavu protiv "nepoznatog počinioca". Troha u svojoj ispovesti kao razlog za ometanje istrage navodi strah da bi akcija dovela do kažnjavanja ljudi koje je Janez Janša "zloupotrebio za lične ciljeve " a možda bi došlo i do ukidanja specijalne brigade Moris, tada najbolje jedinice tek rodjene Slovenačke vojske. "Loše svetlo bi palo na sav naš rad. I na moj," piše Troha. Jelinčič mu je tada opisan kao neko ko je "veoma protiv našeg rada", kao "rušitelj ministra Janše" i baš zato je Janša hteo da mu da lekciju, da "to ne treba da radi".

"Ali, to su teroristički metodi. Možda ćete se zapitati, kao ja - ko je bio ili dolazi na red. Možda ću to biti ja, možda vi..." proročanski završava svoje pismo-svedočenje Ladislav Troha. Ukratko, Troha je posle osam godina ćutanja odlučio da progovori. Svoju verziju >bombaškog slučaja< ispričao je novinaru Večera Blažu Zgagi. Novinar je počeo da proverava njegove navode. I neki drugi sagovornici su potvrdili istinitost Trohine priče, ali je samo Troha bio spreman da to učini javno. Početkom januara Troha dolazi kod novinara, koji je oko mesec i po radio na priči. "Rekao mi je da mu prete smrću i molio da priču objavimo što pre. Odlučili smo da priču objavimo odmah, kako bi Troha dobio zaštitu javnosti," kaže novinar Zgaga.

Javnost je, medjutim, stigla prekasno. Intervju je izašao 20. januara 2001. godine, a dve večeri ranije iza majora Trohe nestaje svaki trag. Poslednja ga je videla supruga Andreja. Troha je došao kući, preobukao se i "ponašao neobično". Rekao je "idem" i otišao, u nepoznatom pravcu. Od tada se njegov glas čuje još samo na telefonskoj sekretarici njegovog mobilnog telefona. "Lepo pozdravljeni. Ovde Ladislav Troha. Sretan sam da ste me pozvali. Ovog trenutka ne mogu da razgovaram s vama, zato vas molim da mi posle znaka ostavite poruku. Hvala lepo i do vidjenja". Sekretarica je puna i ne prima nove poruke.

Ubrzo posle nestanka u javnosti su se pojavile spekulacije da se Troha "sakrio", kako bi pojačao efekat svoje priče. Dva meseca od njegovog nestanka u to više niko ne veruje. Trohina garderoba i lično naoružanje ostali su kod kuće. Nikome se nije javio i niko ga od 18. januara nije video. Što je pouzdano, jer je Trohino lice posle (svojevremenog) višednevnog štrajka ispred slovenačkog Parlamenta - više nego poznato. Neobične su i reakcije zvaničnika. Slovenačka obaveštajna služba SOVA se ti pitanjem "ne bavi", a Ministarstvo odbrane, gde je Troha bio zaposlen, nije pokrenulo nikakvu posebnu istragu. Štaviše, nekoliko dana posle nestanka majora Trohe Ministarstvo ga je - zbog "izostanka sa posla" jednostavno izbrisalo sa spiska zaposlenih.

"Imamo utisak kao da su svi sretni, da su ga se rešili," kaže otac nestalog, Vladislav Troha. Otac navodi i jedan od poslednjih razgovora u kome mu je sin rekao da mu Darko Njavro, jedan od specijalaca-bombaša, preti smrću. Države, u kojima ministri organizuju podmetanja bombi i u kojima nestaju ključni svedoci zločina do sada nisu ulazile u krug perspektivnih članica Evropske Unije. A Slovenija do sada nije ubrajana u takvu kategoriju država. Uostalom, Brisel je još pre deset godina zaključio da Slovenija zadovoljava "kopenhagenske kriterijume" demokratije. Tom ocenom su, izgleda, i ovdašnji i evropski političari savršeno zadovoljni, a službena Ljubljana je navikla da iz Evrope dobija same pohvale. Slučaj Troha bi u toj idiličnoj priči teško uspeo da izmeni osnovne akcente. Mada možda ne bi bilo loše kad bi bar Brisel - koga u poslednje vreme zanimaju samo još denacionalizacija, kvote, prelazni periodi i slovenačke nekretnine, drugim rečima - pare - skrenuo pažnju službenoj Ljubljani da opisana praksa u evropskim državama nije uobičajena i da bi sporo raščišćavanje tako krupnog zločina moglo da uspori slovenačko pridruživanje zajednici evropskih naroda. Možda bi to bilo dovoljno da istraga oko Trohe malo živne.

Igor Mekina (AIM Ljubljana)