AIM: start



SUN, 25 MAR 2001 00:37:38 GMT

Srbija: Zona kopnene bezbednosti

Korak na jug

Povratak jugoslovenske vojske i policije u veći deo zone kopnene bezbednosti možda ukazuje na početak ozbiljnih poželjnih promena ali, mnogo neposrednije, to je tek prvi korak na dugom i zamršenom putu

AIM, Beograd, 25. 3. 2001.

U sredu 14. marta združeni odred Vojske Jugoslavije (VJ) i policije razmestio se na oko 25 kvadratnih kilometara onog dela kopnene zone bezbednosti koji izlazi na granicu Srbije i Makedonije (sektor C-istok). Deo medija koji ne odoleva "patriotskom" zovu isticao je da su posmatrači KFOR-a i EU bili iznenađeni brzinom akcije koja je efektivno trajala oko šest sati i da je, u pratnji specijalaca 63. padobranske brigade, prvi na tle kopnene zone bezbednosti stupio general-pukovnik Nebojša Pavković, načelnik Generalštaba VJ. Dežurni skeptici su, međutim, upozoravali da vojska i policija, koliko god ih bilo – kasnije je neodređeno rečeno da područje te veličine pokriva jedinica jačine bataljona – ulazi u rizik mogućeg napada sa tri strane: iz Makedonije, sa Kosova i Metohije te iz same zone kopnene bezbednosti. Osim ograničenja na pešadijsko naoružanje i minobacače do kalibra 82mm, dodatni argument zlogukim prorocima predstavljalo je, sa predstavnicima KFOR-a i NATO-a takođe dogovoreno i obavljeno, povlačenje artiljerije i oklopnih jedinica VJ iz okoline Bujanovca i Preševa.

Ni najveći optimisti nisu očekivali da će jedva nedelju dana kasnije NATO odobriti povratak VJ i policije u još dva dela zone kopnene bezbednosti koja je uspostavljena Kumanovskim vojno-tehničkim sporazumom početkom juna 1999. godine kao "prazan" prostor koji sprečava neposredan dodir dojučerašnjih neprijatelja, NATO trupa (KFOR) i VJ, duž administrativne granice Kosova i Metohije sa Crnom Gorom i Srbijom. Ulaskom jugoslovenske vojske i policije u sektore C-zapad (deo zone koji izlazi na jugoslovensko-albansku granicu u Crnoj Gori) i A (u produžetku, duž kosovsko-metohijske do granice opštine Medveđa) pod neposrednom kontrolom jugoslovenskih snaga bezbednosti od ove nedelje naći će se oko 1350 kvadatnih kilometara teritorije, odnosno više od dve trećine zone kopnene bezbednosti. U narednoj fazi, zavisno od toka pregovora jugoslovesnkih vlasti i albanske nacionalne zajednice, trebalo bi da se vojska i policija rasporede i u ostatku zone, na područjima opština Medveđa, Bujanovac i Preševo.

Načelnik Generalštaba VJ Nebojša Pavković je jedna od ličnosti čije smenjivanje deo javnosti traži od početka promena koje su u Srbiji nastupile 5. oktobra prošle godine. Posle "pobede" nad NATO alijansom političko angažovanje na strani Miloševićevog režima – uključujući i nebulozne izjave o spremnosti vojske da se "vrati na Kosovo" – potpuno je zasenilo njegov imidž branioca otadžbine. Slične neumerene izjave, sad prilagođene novim vlastima – profesionalizacija vojske, skraćenje vojnog roka, uvođenje sveštenstva u jedinice itd. – jednako su neukusne. U vreme ulaska jedinica vojske i policije u deo zone prema Makedonskoj granici, Pavković je na pitanje gde se nalazi Nebojša Čović odgovorio: "Maršal Čović je na terenu".

Drugi Nebojša, "maršal" Čović, predsednik je koordinacionog tima savezne i republičke vlade za rešavanje problema na jugu Srbije. Na pomenutu izjavu generala Pavkovića odgovorio je da ne komentariše i ne odgovara "psima rata". Kasnije su obojica više puta – i ne preterano ubedljivo – objašnjavali šta su zaista rekli i na koga su mislili. Nebojša Čović takođe je bivši Miloševićev "kadar" i, kao takav, uspešan privrednik, političar i gradonačelnik Beograda. S potonjeg mesta najuren je početkom 1997, posle režimske izborne krađe, tromesečnih građanskih protesta i priznanja da je lokalnu vlast dobila ondašnja opozicija. Čović se pobednicima priključio, osnivajući Demokratsku alternativu, potom pristupajući Savezu za promene iz kog će nastati Demokratska opozicija Srbije. Zahvaljući svom poznavanju sistema iznutra, očuvanim vezama sa pojedinim vojnim i policijskim strukturama, izgleda da je odigrao dosta važnu ulogu u mirnom rušenju Miloševića (njegov imenjak, general Pavković, takođe sebi pripisuje u zaslugu navodno odbijanje da protiv demonstranata izvede vojsku).

Čović je, u međuvremenu, obezbedio i nove kontakte. Čini se da je na vreme – najkasnije početkom prošle godine – uspostavio direktne veze sa Vilijamom Montgomerijem, u to vreme na privremenom boravku u Budimpešti, pošto je posao ambasadora SAD završio u Zagrebu, a pre no što će ga nastavitu u Beogradu. Ukoliko su pomenute priče tačne, to možda ne opravdava mišljenje da je Čović "američki čovek" ali u mnogome objašnjava iznenadno, autorsko objavljivanje "Čovićevog plana" za jug Srbije, ekspresnu podršku SAD i EU te, najzad, njegovu do juče nezamislivo brzu i efikasnu realizaciju.

Zamišljena kao prostor od 5km teritorije (u vazduhu je to 20km zone zabranjenog leta) uz granicu Srbije sa Kosovom i Metohijom pod faktičkom kontrolom KFOR-a, mada formalno u nadležnosti lako naoružanih mirnodopskih policijskih snaga Jugoslavije, zona kopnene bezbednosti je od prvog dana uspostavljanja predstavljala teren za obuku i delovanje onoga što sebe naziva Oslobodilačka vojska Preševa, Bujanovca i Medveđe (OVPBM). U toku prošle godine evidentirano je 313 oružanih napada u području zone i neposredno uz nju: poginulo je 9 civila, osam policajaca i 7 terorista (pripadnika OVPBM, ekstremista, pobunjenika ili već kako ih ko zove), oteto 14 ljudi od kojih do danas nije poznata sudbina četvoro. Ubedljivo najveći broj incidenata zabeležen je na području opštine Bujanovac (285, od toga 166 u okolini sela Končulj).

Od početka ove godine broj i intenzitet napada na policiju i vojsku znatno je uvećan, kao i broj žrtava među njenim pripadnicima. Kritičnu tačku ponekad nerazumljive tolerancije i strpljenja KFOR-a OVPBM je prešao 16. februara, dizanjem u vazuh jednog od pet autobusa sa Srbima, koji pod obezbeđenjem KFOR-a putovali u svoja sela na Kosovu i Metohiji. Jedanaest mrtvih i 40 povređenih civila nisu mogli biti protumačeni kao slučaj ili greška, naročito kada je otkriveno da je podmetnuta mina aktivirana daljinski, tek pošto je vozilo KFOR-a na čelu kolone prošlo.

Drugi razlog za ubrzavanje odluke NATO o odobrenju ulaska jugoslovenskih vojnih i policijskih snaga u zonu kopnene bezbednosti predstavljalo je najavljeno, ubrzo i započeto "otvaranje" krize u Makedoniji. Otud je, očigledno, prvo područje povratka VJ i bila makedonska granica: neki od poznavalaca stanja na terenu su još od prošle godine upozoravali da je zona kopnene bezbednosti idealan teren za prebacivanje oružja i ljudi sa Kosova i Metohije u Makedoniju. Sukobi makedonske policije sa formacijom koja sebe naziva Oslobodilačka nacionalna armija (ONA), pre no što će se rasplamsati u Tetovu, počeli su zapadno od Kumanova, u širem području izlaska kopnene zone bezbednosti na granicu.

Pokušaj destabilizacije Makedonije – do juče smatrane primerom stabilnosti i mira u regionu pod pokroviteljstvom međunarodne zajednice – očigledno podržan ako ne i poveden od kosovskih Albanaca, konačno je primorao Zapad da se zabrine. Prvenstveno za sigurnost sopstvenih vojnika, policajaca i civila angažovanih u brojnim misijama na Kosovu i Metohiji. Gotovo dvogodišnje prisustvo oko 50 hiljada vojnika KFOR-a u južnoj pokrajini Srbije nije doprinelo popravljanju bezbednosti ni za albansko, još manje za nealbansko stanovništvo. Broj ubistava, kidnapovanja, uništavanja imovine, kao i broj izbeglica – odavno je premašio cifre kojima se bivši američki predsednik Bil Klinton poslužio u objašnjenju naciji zašto je doneo odluku o početku bombardovanja SRJ 24. marta 1999. godine.

Javna je tajna da KFOR granice Kosova i Metohije obezbeđuje brinući se isključivo o sigurnosti svojih pripadnika. Već u sumrak sve patrole povlače se na osmatračnice, ostavljajući prazan prostor koji najrazličitije formacije "oslobodilaca", švercera i noćnih putnika komotno koriste za saobraćaj na sve strane. Najnovije zatezanje odnosa sa dojučerašnjim albanskim saveznicima ili, možda tačnije, nemogućnost da se neuspeh misije dalje prikriva – od razoružavanja UČK do uspostavljanja institucija civilnog društva – svakako je uticao na odluku o dopuštanju povratka VJ i policije u zonu kopnene bezbednosti. Saradnja sa novim vlastima SRJ i Srbije obezbediće veću sigurnost jedinicama KFOR-a na granici prema Srbiji, naročito pod uslovima koje je jugoslovenska strana prihvatila.

Najveći otpor sporazumu o povratku VJ i policije u kopnenu zonu bezbednosti pružile su vođe OVPBM, njihovi "politički predstavnici" i, u obliku razočaranja što se zona "militarizuje" umesto očekivane demilitarizacije, predstavnici lokalnog albanskog stanovništva koje zastupa – kao i u pregovaračkom timu albanske strane – predsednik bujanovačke opštine Riza Haljimi.

Amerikanci su zainteresovanost za smirivanje situacije na jugu Srbije pokazali ne samo posredujući u pregovorima Čovićevog tima sa OVPBM – što je tu i tamo moglo ličiti na uvrtanje ruke primenjeno i u slučaju prisiljavanja lidera kosovskih Albanaca da potpišu poziv na obustavu vatre u Makedoniji – nego i konkretno. Vilijam Montgomeri je, lično predvodeći ekipu USAID, potpisao ugovore za pomoć opštinama Preševo i Bujanovac u iznosu od 450 hiljada dolara. "Došli smo ovde da pokažemo našu konkretnu podršku procesu koji se dešava na jugu Srbije", rekao je Montgomeri tim povodom. "Želimo da tu podršku manifestujemo delima, a ne rečima. To je podrška miroljubivom rešenju krize, jer put gospodina Čovića i jugoslovenske vlade ima našu punu podršku".

Do postavljenog cilja – zajedničkog života Srba i Albanaca na jugu Srbije u nacionalnoj, verskoj, etničkoj i svakoj drugoj toleranciji – neće se, međutim, doći ni brzo, ni lako. Na probi su i jedni i drugi. Utoliko, ulazak u tri od četiri dela zone kopnene bezbednosti predstavlja ispit za jedinice VJ i policije, pre no što bude doneta odobrenje o zaposedanju ključnih tridesetak kilometara zone na području opština Bujanovac i Preševo. Nebojša Čović je već pokazao svoju odlučnost da promeni ponašanje vojnika i policajaca, izbacujući ih iz albanskih kuća u koje su se smestili, oštro zamerajući neimanovanim oficirima VJ koji su "povratak na Kosovo" 14. marta slavili uz šampanjac. Na bezbednom, dakako.

Najzad, zona kopnene bezbednosti neće biti ukinuta ni kada cela bude pod kontrolom VJ i policije: njihov boravak ograničen je preciznim odredbama o naoružanju i ponašanju, a komandant KFOR-a – još nekoliko dana biće to italijanski general Karlo Kabiđozo – zadržao je sva svoja ovlašćenja u pogledu kontrole zbivanja u zoni. Otuda, martovski povratak vojske i policije u zonu kopnene bezbednosti predstavlja tek prvi od mnoštva koraka koje još treba načiniti na putu do stanja koje bi se moglo nazvati normalnim. Ukoliko smo u proteklih petnaestak godina zaboravili šta je to, moraćemo da naučimo.

Aleksandar Ćirić (AIM)