AIM: start



FRI, 23 MAR 2001 22:05:37 GMT

AIM Junior: Iseljavanje Turaka

Priština, 23.03.2001.

Nakon završetka poslednjeg rata na Kosovu i ulaska mirovnih snaga KFOR-a nastupila je jedna sasvim nova era za građane Kosova, svih nacionalnosti. Ogroman broj Albanaca se vratio u svoje kuće, ali ih je zato napustio veliki broj pripadnika srpske zajednice, među kojima je bio najveći broj onih koji su zajedno sa srpskim snagama bezbednosti napustili gradove i sela u kojima su do tada živeli. Razlozi ovakve njihove odluke su poznati. Međutim, loša sudbina pratila je i ostale zajednice na Kosovu. Rome, Aškalije, pa i Turke, kojih prema nekim procenama na Kosovu ima oko 40 hiljada. Ovo su dakako neki poslednji zvanični podaci, mada sami pripadnici turske zajednice smatraju da njihov broj dostiže i 60 hiljada. Uostalom, na Kosovu se svaki popis smatrao kao politički proračun vladajuće klase, tako da njegovim rezultatima nikada niko nije verovao u potpunosti. Zbog toga je i veoma teško dati danas pravu procenu, koliko Kosovo ima ukupno građana, koliko procenata čine Albanci, Srbi, Turci. Upravo zbog toga je i vrlo lako manipulisati kada su u pitanju zahtevi koji se tiču ostvarivanja ljudskih prava raznih manjinskih zajednica na ovom prostoru.

Činjenica je, ipak da ni pripadnike turske zajednice nije mimoišlo iseljavanje. Početkom rata na Kosovu i nakon NATO intervencije iz Mitrovice i Vučitrna oko 60 turskih porodica je utočište pronašlo u Turskoj, što usled straha od moguće osvete, ali jedan broj i zbog toga što nije želeo da bude na Kosovu tokom marta i narednih meseci 1999. godine. Oni se još uvek nisu vratili, a dane, kako se doznaje provode u turskim izbegličkim kampovima. Sličnu sudbinu doživeli su I Turci u opštini Gnjilane. Samo u selu Dobrčane koje je nekada važilo za najveće selo nastanjeno turskim stanovništvom danas živi svega 50 porodica. Doduše, sa povlačenjem srpskih snaga bezbednosti jedan manji broj pripadnika turske nacionalnosti rešio je da sam napusti Kosovo i preseli se u Tursku, ali je zbog nepostojanja neke posebne organizacije koja se bavi ovim pitanjem veoma teško doći do preciznih podataka. Zna se jedino da se uglavnom radi o osobama koje su bile imlicirane, više prisilno, u politiku koju je svih ovih godina vodio na Kosovu i prema Kosovu Miloševićev režim.

Odmah nakon ulaska mirovnih snaga KFOR-a, činjenica je da se i dobar broj pripadnika turske nacionalnosti našlo na meti neraspoloženih sugrađana albanske nacionalnosti. Međutim, ovakva, reklo bi se neprijateljska atmosfera bila je veoma brzo promenjena. Jedan od značajnih razloga je i taj što pripadnici turske zajednica na Kosovu nisu učestvovali u ratnim operacijama srpskih oružanih snaga, ali i veoma brze posete Kosovu najviših zvaničnika Turske, koji su razgovarali sa predstavnicima političkih partija koje okupljaju kosovske Albance. Uostalom, Republika Turska je na Kosovo poslala i svoj kontigent u okviru mirovnih snaga, ali se ne trebaju zapostaviti i uske rodbinske veze između Kosova i Turske i nadasve trgovina koja je svih ovih godina funkcionisala i još uvek funkcioniše na ovoj relaciji.

Iseljavanje, ili rastanak, za pripadnike turske zajednice nije strana reč. Oni su se sa ovakvim procesima suočavali od davnina, krećući se od Anadolije do Balkana i obrnuto, bivajući primorani da sebi stvore novi dom. Mada danas spada u malobrojnu, Turci jesu najstarija zajednica na Kosovu. Njihovo naseljavanje započelo je uspostavljanjem otomanske vlasti u ovom regionu, a sa njenim propadanjem i povlačenjem, ovaj deo Balkana napušta ogromna većina turskog stanovništva I naseljava se u Turskoj. U vreme balkanskih ratova, ovaj region napušta još oko 300 hiljada Turaka, a oko 250 hiljada njih do Drugog svetskog rata. Procenjuje se da je samo nakon Drugog svetskog rata ovaj prostor napustilo još oko 200 hiljada Turaka. '50-tih i 60-tih godina nastupa još jedan veliki izbeglički talas. Turci se suočavaju ili sa nemogućnošću vođenja normalnog života, proterivanjem od strane tadašnjih vlasti ili pak asimilacijom. Bilo je to poznato vreme Rankovića, kojeg se stariji jako dobro sećaju... Prema Turskoj su se kretali karavani bez povratka...

U selu Dobrčane, proces iseljavanja i danas traje. Primera radi, iseljavanje iz ovog sela počinje još davne 1953. godine, ali mnogi njegovi bivši meštani još uvek ne mogu da prodaju svoju imovinu. Ranije su njihove kuće kupovali kosovski Albanci, ali je već nekoliko godina ova kuporodaja u zastoju. Dobrčanski iseljenici povremeno dolaze u svoje rodno mestu sa nadom da će ipak pronaći kupca za svoja imanja... Mnogi su kao razlog iseljavanju navodili nezaposlenost, težak materijalni položaj, nemogućnost preživljavanja, pa čak i pridruživanje bližnjima u Turskoj. Međutim, razlog je bio I politički pritisak I sprovođenje asimilacione politike, što mnogi nisu bili spremni, a ni voljni da to prihvate, pa su jedino rešenje videli u iseljavanju.

Ipak, danas preostali pripadnici turske zajednice na Kosovu, iako se suočavaju sa brojnim problemima, ipak vide perspektivu. Možda nisu baš najzodovljniji sa onim što im je do sada pruženo u oblasti medija, školovanja ili pak u sferi zapošljavanja, ali to pravdaju svojim iskustvom - da je svaki početak težak...

AIM Priština, Zumuret SYLEJMAN