AIM: start



WED, 21 MAR 2001 16:25:15 GMT

Slovenija i mediji

Tajne zaštićene od javnosti

Ulazak u NATO traži svoje žrtve - slovenački parlament namerava da usvoji Zakon o tajnosti podataka, čime bi se u mnogome ograničila sloboda informisanja.

Ljubljana, 20.03.2001.

Parlamentarna procedura već godinu dana melje Zakon o tajnosti podataka. Postupak ovih dana ulazi u drugi krug (od redovna tri) rasprave u parlamentu. Sudeći prema očekivanjima i reakcijama prvaka političkih stranaka, prihvatanje ovog zakona je postalo jedno od prioritetnih pitanja za Sloveniju, posebno poslednjih godina. Za to postoje dva razloga - prvo, tu su zahtevi koje Sloveniji nameće sam NATO pakt. Slovenija je, za sada, član Partnerstva za mir koji vidi kao odskočnu dasku za što brži ulazak u NATO, ali se iskazalo da u toj organizaciji postoje veoma stroga pravila koja se odnose na čuvanje državnih i vojnih tajni. Slovenija takve standarde nema, a to je povezano sa drugim razlogom za prihvatanje pomenutog zakona.

Slovenija je tokom poslednje decenije postala prava Meka za novinare željne senzacija. Državne brljotine oko šverca oružja "braći na jugu", sumnjive nabavke vojne opreme u inostranstvu, tajna saradnja sa stranim obaveštajnim službama - to su samo neke od tema koje redovno pune naslovne strane medija. Jeste da diže tiraže i zabavlja puk, ali umanjuje i kredibilnost države. A otkako je zvanična Ljubljana potpisala sa Vašingtonom poseban sporazum o "bezbednosnim merama za zaštitu poverljivih vojnih podataka ", te sa NATO paktom ratifikovala sličan Sporazum o bezbednosti, 1997. godine, postalo je jasno da je manjkavim slovenačkim propisima potrebna hitna dopuna.

Državna uprava se latila posla i sastavila prvi predlog, što je ponukalo analitičare da obelodane neke ozbiljne dileme i pozovu javnost na kritički sud. Na neke propuste u predloženom tekstu zakona upozorili su i stručnjaci koje je slovenački parlament pozvao na posebno savetovanje. Tako je, na primer, Jernej Rovšek, zamenik slovenačkog ombudsmana, upozorio da je "Zakon o tajnosti podataka" zapravo samo deo prava "koje daje 39. član slovenačkog Ustava, koji odredjuje da svako ima pravo dostupa informacijama javnog karaktera". I sve to zato što je "javnost rada državnih organa, otvorenost i transparentnost njihovog rada karakteristika savremene demokratske i pravne države". Sve to je opšte poznato.

Manje je poznato da slovenačka legislativa i praksa nisu na visini ovakvih proklamacija. Prema podacima iz daleke 1998. godine, čak 12 evropskih država ima zakone koji uredjuju pristup gradjana javno dostupnim informacijama, dok je sedam država ovo pravo ugradilo i u svoje ustave. U Sloveniji je norma otvorenih puteva ka informacijama načelno navedena u ustavu, ali nije ostvarena u zakonodavstvu, ocenjuje zamenik ombudsmana Jernej Rovšek. Zato se u praksi ne poštuje princip da je "dozvoljeno sve što nije izričito označeno kao tajna". Štaviše, takvo stanje, smatra Rovšek, znači "kršenje Ustava koji odredjuje da se ljudska prava i slobode ostvaruju neposredno, na osnovu ustava". Novinari u Sloveniji najbolje znaju šta znači ovakav raskorak izmedju teorije i prakse. Bilo je nebrojeno slučajeva kada su državni službenici (uprkos izričitim navedbama u sadašnjem Zakonu o javnom informisanju) novinarima uskraćivali pravo na javne podatke. Sankcije za ovakvo ponašanje birokratije su simbolične - postupci protiv prekršioca su dugotrajni, a klazne za odgovorne male, oko 300 nemačkih maraka.

Opisana situacija nameće i brojne dileme, koje se tiču kako redosleda prihvatanja zakona sa područja informisanja, tako i na neke odredbe predloženog Zakona o tajnosti podataka. Sada, kada u Sloveniji još nije usvojen ni Zakon o medijima i kada novinari nemaju osigurano pravo da štite svoj izvor informacije, ekspeditivno prihvatanje Zakona o tajnosti podataka imalo bi za posledicu ograničenje izvora informisanja, što bi državu gurnulo u mrak medijske zatvorenosti. Stoga stručnjaci upozoravaju da bi bilo ne samo logično, već i celishodno da se prvo otklone nedostaci na području pristupa informacijama, pa tek potom razmišljati o ograničavanju dostupa informacijama. U ovom trenutku Drnovšekova administracija odaje utisak da je spremna da krene obrnutim redom, iako je pogrešan.

Odredbe novog Zakona o tajnosti podataka na široko otvaraju mogućnosti za prikrivanje državnih zloupotreba. Deveti član predlaženog zakona recimo odredjuje da su funkcioneri, radnici i druga lica zaposlena u državnim organima "dužni da štite tajnost podataka bez obzira na to kako su za podatke saznali". Ta dužnost ne prestaje ni posle prestanka radnog odnosa. Dalje, 9. član odredjuje i da je "svako, kome je bio poveren tajni podatak ili je bio upoznat sa suštinom tajnog podatka, odgovoran za njegovo čuvanje i zaštitu njegove tajnosti". Ovdašnja javnost je za većinu ekcesa u državnoj upravi i vlasti uopšte saznala upravo zato što je na njih upozorio neko iznutra, što je nazvano "curenjem informacija". Ukoliko se, medjutim, usvoji ovakav zakon, nameće se pitanje hoće li 9. član ugušiti kuražnost i onih državnih službenika koji žele da obaveste javnost o kakvoj nezakonitoj radnji, prekrivenoj velom "državne tajne"?

Konflikt interesa je, dakle, neizbežan. Zakonodavstvo brojnih evropskih država predvidja rešenje, prema kome onaj, ko "razotkrije" (iako antiustavno) "državnu tajnu", ne podleže sankciji. U tom slučaju nezavistan sudija mora da oceni kolika je šteta učinjena po nacionalne interese, a kolika je važnost što je javnost došla do relevantne vesti. Zato u uredjenim društvima ne dolazi "tek tako" do izdavanja raznih, možda i beznačajnih vojnih tajni; državna uprava, s druge strane, ne može biti sto odsto sigurna da u slučaju "prikrivanja" kakve velike prljavštine velom državne tajne, neki savesni službenik ipak neće demaskirati takvu rabotu i za svoj čin steći zaštitu suda. U Sloveniji je rešenje ovog problema negde na pola puta. Novelom Kaznenog zakona je 1999. godine i u Sloveniji definisana "nekažnjivost izdavanja ilegalnih" zvaničnih i vojnih tajni. Pravnici to zovu "relativna nekažnjivost ilegalnih tajni". Jasno je da zašita onih, koji razobliče neku prljavštinu, nije "apsolutna".

Ono što smeta jeste sama definicija, kojom je odredjeno da je dozvoljeno razotkrivanje samo onih "ilegalnih tajni" koje "nemaju štetnu posledicu po državu". Teško je zamisliti obelodanjivanje kakve teške državne tajne (po mogućstvu kakve dobro prikrivane svinjarije) koja ne bi imala ama baš nikakve štetne posledice po državu. Ovakva pirueta u zakonu omogućila je slovenačkim tužiocima (kao u vreme nekadašnje SFRJ, kada se desio proces protiv "četvorice", "šestorice" i mnogi slični) da bez zazora proganjaju i kažnjavaju što ćate koji su "odali" državnu tajnu, što medije koji su objavili ponudjenu tajnu informaciju. Istina je da do sada nije bilo mnogo takvih procesa protiv novinara, ali za to je zaslužna, pre svega, vladavina benevolentne Liberalne demokratije Slovenije, a ne solidan pravni okvir.

Zašto je sve to važno pokazuje i duga istorija afera, raznoraznih havarija i zločina, koji su dugo godina prikrivani pečatom "državnih tajni" čak i u zapadnim, demokratskim društvima. U Engleskoj su, na primer, godinama proganjali novine koje su izveštavale o štetnim posledicama leka "talmonid" (Thalmonide) i otkrili havariju u nuklearki "Vindskel" (Windscale). U SAD je praksa bila unekoliko drugačija. Tu su mediji - setimo se samo Pentagonskih papira - dobro i dugo nadigravali državnu birokratiju. "Vlast vlade da cenzuriše štampu ograničena je tako što je štampi uvek data sloboda i da može da osudjuje vladu. Štampa je zaštićena time što može da razotkriva državne tajne i informiše javnost, " zapisao je u jednoj od svojih čuvenih odluka američki sudija Blek (Black). U postkomunističkim državama u tranziciji takvu rečenicu još ni jedan sudija nije izgovorio, a postoji bojazan da i neće. Što se slovenačkog slučaja tiče, transparentno je da joj se kao jednoj od najozbiljnijih kandidata za ulazak u NATO i EU nameću rigorozni američki standardi na području zaštite državnih tajni, ali ne i ništa manje potreban "prvi amandman" i slični mehanizmi za zaštitu medijskih sloboda.

Igor Mekina, AIM Ljubljana