AIM: start



MON, 19 MAR 2001 21:19:18 GMT

Konflikt u Makedoniji iz kosovske perspektive

Priština, 19.03.2001.

Kosovari znaju šta je rat i ne bi želeli da ga dožive i drugi narodi, posebno ne njihovi sunarodnici, gde god da oni žive. Zato, izbijanje konflikata u Makedoniji, a posebno opasnost od njihovog širenja, albanska javnost na Kosovu prati sa velikom zabrinutošću. U čestim anketama koje sprovode ovdašnja sredstva informisanja sa građanima, ali i sa političarima i predstavnicima političkih partija, očito je da oni preferiraju političkom rešenju problema. U takvim slučajevima skoro svi podsećaju da Kosovo i njegov narod i danas i ko zna koliko će dugo živeti sa teškim posledicama rata. Ipak, između politike i građana ima izvesnih razlika koje za sada nisu suštinske. Uprkos preferencijama mirovih sredstava, albanski građani smatraju da Albanci u Makedoniji imaju prava da ne trpe diskriminaciju i nepravdu na nacionalnoj osnovi.

S druge strane, uporedo sa razumevanjem za zahteve Albanaca u Makedoniji, uključujući i postizanje statusa državotvornog naroda, političari i partije veoma jasno kritikuju upotrebu oružja za rešavanje problema. Međutim, poslednjih nedelja, političari i kosovske partije razlikuju se po izvesnim promenama u poređenju sa dosadašnjim albanskim stavovima koji imaju suštinski karakter i mogle bi da imaju dugoročniji uticaj na rasplitanje malih ili velikih balkanskih čvorova. Možda po prvi put u istoriji Albanaca na kosovskom tlu, njegove najveće političke snage koje aktuleno uživaju poverenje skoro celokupnog albanskog elektorata jasno i nedvosmisleno se izjašnjavaju za Makedoniju kao nezavisnu državu i u prilog integriteta ove države u sadašnjim granicama. Istovremeno, one ocenjuju da je Makedonija sa svojom sadašnjom teritorijom faktor stabilnosti u ovom delu Balkana. Zato, prihvata se i preporučuje da tamošnji Albanci učine sve kako bi svoja enzadovoljstva rešili mirnim sredstvima i u okviru institucija te države.

Od još većeg značaja je i činjenica što oko pitanja nezavisnosti Makedonije sada postoji konsenzus glavnih albanskih partija i lidera sa svih strana granice. Glavne političke snage u Albaniji - pozicije i opozicije, kao i albanske partije u Makedoniji, ponovile su ovih dana svoje ranije stavove o nezavisnoj Makedoniji. Od velikog je interesa istaći da u talasu potrese koji sada doživljava Makedonija u prilog uvažavanja teritorijlanog integriteta i državne nezavisnosti se izjasnilo i rukovodstvo Nacionalne oslobodilačke vojske (UCK - NOV), koja je na čelu oružanog otpora. U tom smislu, njihovo izjašnjavanje je bilo jasno i nedvosmisleno. Ovo je činjenica koja pokazuje da sadašnji konflikti u Makedoniji nemaju teritorijalnih pretenzija, za osvajanje ili odvajanje nekog dela terotorije države. Takođe, za ocenu sadašnjih oružanih konfrontacija u toj državi, značajno je istaći da zahtevi koje je pre izvesnog vremena ostavila komanda NOV i koji se navode kao razlozi za početak oružanog otpora, nisu nepoznati partijama, političarima - na vlasti ili u opoziciji i javnosti u Makedoniji. Zahtevi te komande su identični ili slični zahtevima koje su albanske političke partije postavljale u institucijama države od proglašenja nezavisnosti Makedonije pre deset godina.

Neslaganja koja su se pojavila unutar raznih albanskih političkih snaga u vezi federalizacije Makedonije, ne izgleda da bi mogle postati jabukom razdora ili velikih unutaralbanskih podela. Iako je među njima i bilo sledbenika federalizacije, albanske partije u Makedoniji to nisu do sada postavljale u obliku zvaničnog zahteva. Koliko je poznato, federalizacija kao programski zahtev je postavila samo Nacionalna demokratska partija koja je formirana pre nekoliko nedelja i to kao četvrta partija Albanaca u Makedoniji. Predstavnici naoružanih grupa u Makedoniji u svojim zahtevima ne pominju federalizaciju. Zato, nije neophodno da zahtevi tamošnjih subjekata Albanaca za izmenom Ustava Makedonije budu uzeti kao aspiracije za federalizaciju. Ti zahtevi bi se pre trebali vezati sa aspiracijama da Albanci dobiju prava koja bi ih izjednačila sa Makedoncima, a koja se u albanskoj javnosti smatraju kao pravedni, tj., za dobijanje statusa državitvornog naroda. Pre nekoliko dana, Albanska demokratska partija Arbena Xhaferija je iznela svoje argumente protiv federalizacije. Na Kosovu se do sada protiv federalizacije jasno izjasnio samo predsednik Demokratske partije Kosova Hashim Thaci.U stvari, ova pitanje se uopšte nije raspravljalo među albanskim partijama na Kosovu i one su jasno iznele da će podržavati vladajući stav Albanaca u Makedoniji.

Pre rata na Kosovu, skoro ceo albanski ilegalni pokret Kosova u koji su bili uključeni i mnogi Albanci iz drugih krajeva bivše Jugoslavije, imao je u svom programu zahtev za ujedninjenje u jednu državu svih krajeva gde Albanci predstavljaju većinu stanovništva. Za širu i dublju analizu tokpva i sadašnjih promena suštinskih političkih stajališta, značajno je istaći da je upravo ovaj pokret pripremao i vodio oružani otpor protiv srpske vladavine na Kosovu. Ali, uzimajući u obzir okolnosti, posebno međunarodne, rukovodstvo UCK Kosova je tokom rata pristupilo suštinskim korekcijama u vezi sa ujedinjenjem albanskih teritorija u jednu državu. Ova promena sada veoma jasna u stavovima dveju partija koje su proizašle iz rata. Reč je o demokratskoj partiji Hashima Thacija i Alijansi za budućnost Kosova Ramusha Haradinaja. Prema broju dobijenih glasova na lokalnim izborima prošle godine, ove partije zauzimaju drugo, odnosno treće mesto u političkoj panorami Kosova. Iako se u svetu mnogo pisalo, i sa manipulacijskim ciljevima, sada je već jasno da panalbanstvo nije imalo dubokih korena na Kosovu. Nakon rata njegovi sledbenici nisu odigrali neku istaknutu ulogu u političkom životu, a na lokalnim izborima prošle godine oni su marginalizovani od strane samih kosovskih birača. Može se zaključiti da i šira kosovska javnost smatra da su granice Makedonije, Srbije i Jugoslavije (razume se bez Kosova) realnosti koje se ne mogu promeniti.

U Prištini se ocenjuje da Kosovo bez institucija i lišeno prava da odlučuje o bilo čemu i koje se takođe nalazi u svojevrsnom haosu, ne može učiniti više u zaustavljanju konflikata u Makedoniji i za smirivanje duhova na Balkanu. Ovde se ne negira da bi u sadašnjem oružanom pokretu u Makedoniji moglo biti i Albanaca sa Kosova, ali se odbija bilo kakva ocena da je taj pokret izvozna roba Kosova. Insistira se na tvrdnjama da su koreni problema u Makedoniji i da su tamošnje oružane grupe proizvod makedonskih okolnosti i da njih sačinjavaju i njima rukovode Albanci, građani Makedonije. Oslanjajući se na tokove u poslednjoj deceniji, može se pretpostaviti da bez obzira na organizacione forme i razna predstavljanja, sadašnji sastav NOV u Makedoniji, a možda i organizaciona struktura je stara najmanje nekoliko godina i da nije reč, kako se tvrdi, o malim grupama ekstremista.

Sadašnji konflikt u Makeodniji poprimio je ubrzane tokove i nije bilo vremena za mere smirivanja još u njegovim začecima. Međutim, istovremeno nije bilo raspoloženja ni u Makedoniji ni u svetskoj diplomatiji za brzu mirovnu intervenciju. Ocenjeno je, kako izgleda, da će oštre verbalne osude, pristisci na Kosovo i oštre intervencije KFOR-a duž granice Kosova biti dovoljne da se konflikt izoluje. Deo ovih očekivanja su bile i ostale pogrešne ocene da je konflikt u Makedoniji izvezen sa Kosova. Makedonska vlast ne odustaje od ove ocene. Međutim, izgleda da je svetska diplomatija oko ovog problema počela da se drži uravnoteženijeg stava koji, iako se ovde ne smatra realnim pristupom, onda svakako može smatrati kao stav koji može biti plodotvoran. Ostaju oštre verbalne osude, pretnje i odlučno delovanje dug granica Kosova, ali istovremeno se ovih dana u pola ili na sav glas govori da se konflikt mora rešiti u samoj Makedoniji. Drugim rečima, sugeriše se da su koreni konflikta u Makedoniji. Komandant KFOR-a Karlo Kabiđiozu je ovih dana izjavio da problemi u raznim delovima ovog dela Balkana imaju svoje izvore i da bi bilo preterano reći da je Kosovo njihov izazivač.

Kosovski analitičari smatraju da je upotreba oružja u Makedoniji samo jedno sredstvo za nametanje razgovora u cilju pronalažanje političkih rešenja, a ne sredstvo za rešavanje tih problema. Ipak se stiče utisak da se ovde ne shvataju u potpunosti sve moguće opasnosti koje bi mogle da proisteknu iz takvog jednog oružanog konflikta, teške posledice po buduće političke razvoje na Kosovu, kao i njegove odnose sa susedima.

AIM Priština, Fehim REXHEPI