AIM: start



FRI, 16 MAR 2001 04:47:20 GMT

Slovenačka vojska

Marionete sa epoletama

Ima li sličnosti u procesu proizvodnje visokih oficira u vojskama država koje su nastale na području nekadašnje Jugoslavije?

Ljubljana, 15.03.2001.

Političku scenu nekih država ex-Yu tokom poslednjih nekoliko meseci potresaju afere čiji su glavni akteri "mladjahni" generali novih vojski u matičnim državama. Sve dosadašnje oficirske afere, odnosno njihovi akteri, imaju nešto zajedničko; po pravilu su nosioci previranja generali bez vojnog obrazovanja, pa čak i oficiri visokog čina bez odgovarajućeg opšteg obrazovanja. Većina njih je do čina došla >zaslugama za narod<, dakle - što podvizima u ratnim operacijama, što ličnom hrabrošću u domovinskim (otadžbinskim) ratovima. Uistinu su čin stekli odanošću vrhovnom vojnom zapovedniku i vladajućoj stranci.

A onda su došle demokratske promene i sa njima provetravanja oficirskog kora. Mnogi su morali da sidju sa visokih vojnih dužnosti, jasno - ozlojedjeni, povredjeni >nezahvalnošću< naroda i domovine kojoj su služili; neki su pravovremeno stali uz novu vlast, a neki su i dalje sledili svoje političke lidere, bivše državne prvake. Gotovo svi oni su umešani u ratne zločine i neka od strana ih optužuje za ratna nedela protiv civila. Ima još nešto što im je zajedničko - novi i stari političari su ih (ili će ih tek) iskoristili u medjusobnom obračunavanju.

U Sloveniji je tokom prošle godine u vreme prelazne, šestomesečne Bajuk-Janšine vlade ponovo izvučen na političku scenu Anton Krkovič, 1994. godine smenjeni brigadir. Možda će ga se neko, a posebno Beogradjani, setiti kao mladog predvodnika podešalona slovenačke Teritorijalne odbrane na poslednjoj vojnoj paradi 1985. godine. Završio je samo nekadašnju ŠRO u JNA. Što se tiče kasnijih ratnih zasluga, najveća mu je da je uoči sukoba u Sloveniji predao raport vrhovnom komandantu Kučanu. Dobio je i epitet organizatora Manevarske strukture narodne zaštite - nukleusa Slovenačke vojske u procesu osamostaljenja. Zanimljivo je, medjutim, da slovenački autentični izvori nigde ne pominju jedinice i komande ove strukture, već samo jedinice i štabove TO, te policije. Bilo kako bilo, Krkovičeve aspiracije su bile da stigne na mesto načelnika generalštaba i odigra ulogu glavnog inicijatora u smenjivanju prvog načelnika generala Slapara te drugih visokih i stručnih oficira u tadašnjem najvišem rukovodstvu Slovenačke vojske.

Ono što je manje poznato jeste da su pripadnici Krkovičeve jedinice 1993. godine, pa sve do proleća 1994. počinili nekoliko ekscesa, sa političkim posledicama. Kao prvo, najveći deo preprodaje oružja i opreme bivše JNA išao je preko Krkoviča i njegove jedinice, njegovi najuži saradnici (oficir bezbednosti njegove brigade Darko Njavro) navodno su bili oni koji su podmetnuli bombu pod auto tadašnjeg i sadašnjeg poslanika slovenačkog parlamenta i predsednika Slovenačke nacionalne stranke Zmaga Jelinčiča, ne bi li ga ućutkali zbog kritičkih opaski na račun tadašnjeg ministra odbrane Janše. Vrhunski ekces desio se marta 1994. godine, kada su rečeni specijalci napali i uhvatili civila Smolnikara, smatrajući ga policijskim špijunom. Ceo dogadjaj je odjeknuo, pre svega zato što se zbio u neposrednoj blizini Ljubljane, na magistralnom putu prema Mariboru, kod izlaza za Depala vas. Afera je ministra Janšu koštala fotelje, posle čega je došlo do totalne čistke u vojnoj službi bezbednosti i specijalnoj brigadi Moris. A smenjeni brigadir Krkovič postaje >perač sudja< u kafani njegove ćerke. No, ubrzo ga Janša postavlja za generalnog sekretara Socijaldemokratske stranke. Krkovičev izlet u politiku bio je bled i nezapažen. Sve do prošle godine, dok Janšina opcija nije ponovo zauzela vlast, na kratko.

Janša je mudar političar i zato nije postavio Krkoviča za načelnika generalštaba, ali mu je zato obezbedio lepu sinekuru u Generalštabu i školovanje u Engleskoj, mada za to nema potrebno prethodno obrazovanje, niti ima potrebe za njegovim školovanjem. Odlaskom Janše s vlasti (a Krkoviča na školovanje) ponovo dolazi na tapet podmetanje bombe pod Jelinčičev auto i prebijanje civila u Depali vasi, uz izvesnost obnavljanja sudskih postupaka. I tu je "general" Krkovič postao moneta za razračunavanje u političkom obračunu s Janšom.

Nešto slično smo videli i u Hrvatskoj, gde je demokratska Hrvatska bila gotovo četrnaest dana inhibirana zbog general-bojnika (general-majora) Mirka Norca, 33-godišnjeg predratnog konobara i heroja domovinskog rata, te jednog od najistaknutijih komandanata u operaciji Oluja. Pored generalskog čina, on je bez potrebnog znanja zaradio i alkarsko vojvodstvo, što je zapravo najveće priznanje lične i komandantske hrabrosti i najviših moralnih vrednosti stanovnika Cetinske krajine. Već poodavno se njegovo ime vezuje za ratne zločine prema srpskim civilima u Gospiću, još daleke 1991. godine, a i Tudjman ga je pominjao u grupi generala koji bi trebali pred Haški tribunal zbog ratnih zločina u toku Oluje. Hrabra istražna sutkinja Riječkog suda, gde se sudi počiniocima zločina u Gospiću, zahtevala je Norčevo privodjenje na saslušanje, putem poternice. Što je sada opoziciona, a donedavna vladajuća Hrvatska demokratska zajednica iskoristila za pokretanje masovnih demonstracija širom Hrvatske, sve u zaštitu Norca, ali još više u zaštitu svih počinioca ratnih zločina prema Srbima u Hrvatskoj i Muslimanima u BiH. Konačno, pao je zahtev za opštu aboliciju pripadnika hrvatske vojske.

Krajnji cilj ovih protesta bila je destabilizacija nove demokratske vlasti u Hrvatskoj. Obzirom da su protesti uzeli maha samo u srednjoj Dalmaciji (Sinj i Split), da su sasvim propali u Zagrebu, dok su na severu Hrvatske (Čakovec) branitelji - učesnici rata u hrvatskoj vojsci - čak bili protiv demonstracija, cela je akcija prestala predajom Norca riječkom sudu. Usledio je kontroverzan ustupak tužiteljice haškog suda gospodje Del Ponte - da Norcu neće suditi medjunarodni sud i da neće biti isporučen Hagu. Tako je "general" Norac vešto iskorišćen za upozorenje aktualne hrvatske vlasti od strane HDZ-opozicije koja, ohrabrena nezadovoljstvom bivših ratnika, u medjuvremenu penzionisanih oficira, ponovo diže glavu uz poznatu ustašku ikonografiju iz 1991. godine. Istovremeno je i haški tribunal dobio jasne signale da revnosno diranje u domaće prilike može pre štetiti no koristiti novim demokratskim vlastima.

Sa prethodnom dvojicom generala njihov pandan u Srbiji nema mnogo zajedničkog. To je generalpukovnik u penziji i aktualni potpredsednik srpske vlade Momčilo Perišić. Zajedničko sa prethodnicima je samo vernost gospodaru Miloševiću koji mu je i dao čin generala za "ratne podvige" u Zadru i Mostaru, kada su njegovi artiljerci vešto gadjali civilne objekte a rezervisti proterivali Hrvate i Muslimane iz njihovih domova. Osetivši da se tla gazdi ljuljaju, Perišić ga napušta, osnivao svoju partiju i pridružuje se Miloševićevim oponentima - veteranima. Danas predsednik srpske vlade Zoran Djindjić gorljivo najavljuje Miloševićevo hapšenje. Kako će se u procesu protiv Miloševića opravdati (i oprati) pred ogorčenim gradjanima Srbije Momčilo Perišić, kako će opravdati žrtve od Triglava do Djevdjelije i kako će dokazati svetskoj demokratskoj javnosti da je bio slepi izvršilac gospodareve volje, našavši se na mestu načelnika Generalštaba vojske? Haški sud traži Miloševića za rat u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i za navodna zlodela na Kosovu pre Nato intervencije. Stoga će se Djindjić možda morati (odmah posle hapšenja Miloševića) odreći "dobrih usluga" generala Perišića. Izvesno je da će potpredsednik Perišić biti trn u oku i Hrvatima, pošto su ga oni osudili u odsustvu na 20 godina zatvora. Danas bi oslobadjajuća presuda mogla da izazove žestoke, ako ne i žešće proteste u Hrvatskoj nego u slučaju Norac. Ukoliko će u Hag morati i Momir Bulatović, za navodne ratne zločine na dubrovačkom području, morao bi i Perišić, jer su većinu njegove vojske oko Mostara činili Crnogorci.

Zato će možda unutar DOS-a ubrzo doći do razmimoilaženja, jer je vlada sa 7 potpredsednika bez neposrednih zaduženja nalik na rogove u vreći. U toj vladi Perišić ima najkraći oponentski status i može biti prvi za odstrel, a i najduže je bio odan Miloševiću. Perišić nije hipoteka samo za DOS, već i meta SPS. Biće to samo još jedan general u vrtlogu politike i političkih intriga.

I najzad, sledeći primer je sada možda još u sferi političkih spekulacija, ali je izvesno da je još jedan vojskovodja vidjen za optuženičku klupu. Taj se, doduše, nikad u javnosti nije pojavio u uniformi i imao je veći uticaj u Oslobodilačkoj vojsci Kosova od svih njenih nazovi generala, a moguće je da će uskoro postati predmet političkih manipulacija i obračuna. Radi se o Hašimu Tačiju, političkom predstavniku OVK i sada predsedniku militantne stranke kosovskih Albanaca. Već mesecima se ne pojavljuje u svetskim medijima. Unutar "raspuštene" OVK nema velikog uticaja, a njeni pripadnici svakodnevno terorišu preostale Srbe na Kosovu, odnosno izvode terorističke akcije u južnoj Srbiji i pored prisustva najorganizovanije i najmoćnije vojske NATO-a. Posle demokratskih promena u SR Jugoslaviji sve se više čuje glas pomirenja i poziva na dijalog. Svetska politika polako uvidja ekstremizam vrha OVK i sve više podupire nastojanja novih jugoslovenskih vlasti da mirnim putem i pregovorima reše kosovsku krizu.

Djindjić je pre nekoliko dana uputio Rugovi poziv za pregovore. Rugovini sledbenici pripadnike Tačijevog krila OVK nazivaju "rebelima" - buntovnicima; jasno je da će Rugova u pregovorima sa srbijanskom vladom biti opterećen ekspanzijom albanskog terorizma posle odlaska jugoslovenske vojske i policije sa Kosova i eskalacijom sukoba ka užoj Srbiji, pa je za očekivati da mu akteri svetske politike poprave ovako neugodnu poziciju poprave, okrivljujući Tačija za sadašnju krizu i terorizam, a možda će mu naći i neke grehe iz vremena neposredno pre i u toku Natove intervencije. Gresi generala Norca izašli su na videlo posle gotovo 10 godina, a gresi brigadira Krkovića povlače se pred istražnim i sudskim organima više od 7 godina. Tako će najverovatnje i Tači, kao još jedan general bez zanata, postati igračka u rukama lukavih političara, ne bi li zamaskirali svoj udeo u izazivanju kosovske krize.

Političari, lokalni i svetski, uspeli su krajem milenijuma da u jugoslovenskoj krizi proizvedu mnoštvo generala bez znanja. Uzdigli su ih na pijedestal časti, ovenčali oreolom pobednika, okitili činovima i odlikovanjima da bi ih iskoristili u medjusobnim obračunima i na kraju odbacili - penzionisali, strpali u zatvor, gurnuli u anonimnost. Jer - generali su potrošna roba politike.

Milan Gorjanc (AIM Ljubljana)