AIM: start



MON, 12 MAR 2001 19:20:43 GMT

Povratak srpskih snaga

Priština, 12.03.2001.

Ni "glasnici apokalipse" ne bi mogli da donesu težu vest kosovskim Albancima i onima u Preševskoj dolini na Jugu Srbije, od strane zvaničnika NATO, preko saopštenja, da će se jugoslovenska vojska ponovo razmestiti na granici između Srbije, Makedonije i Kosova. ''Da li se to Srbi vraćaju''? - bilo je najčešće pitanje koje se ovih dana moglo čuti na Kosovu, gde su još uvek sveži užasni prizori "tek" završenog rata. I tu se raspršio i san ''večnog'' prijateljstva, ljubavi i svetske podrške i zaštite. U tom snu, neki od njih su se uljuljkivali u iluziji da se njihova patnja, koja je svojevremeno užasnula svet, pretvorila u snažnu zavesu iza koje se mogu događati novi nekažnjeni užasi. Međutim, izgleda da je taj san konačno raspršen. Kopnena zona sigurnosti u širini od pet kilometara, koja je bila uspostavljena na granici između Kosova i Srbije u skladu sa Vojno-tehničkim sporazumom, potpisanog između visokih oficira NATO i jugoslovenskih, odlukom njenih kreatora će se suziti i na kraju i ukinuti. Isprva, albanski predstavnici su reagovali protiv ove odluke, ali izgleda da su se potajno nadali da je to samo oblik pritiska kako bi se ubedili albanski gerilci u Preševskoj dolini da sednu za pregovarački sto. Međutim, u međuvremenu se dogodio i Tanuševac. Ovo izgubljeno selo na granici između Makedonije i Kosova, za koje možda ni 99 odsto kosovara ranije nije nikada ni čulo, pretvorilo se u arenu oružanih sukoba između makedonskih snaga bezbednosti i grupe naoružanih Albanca, koji kažu da se zovu UCK (Nacionalna oslobodilačka vojska). Ova grupa ''fantazam'' za nekoliko dana je ''uspela'' da raseli više od 1000 Albanaca, da izoluje Kosovo i pre svega da primora NATO da da zeleno svetlo za ulazak jugoslovenskim sigurnosnim snagama u trougao granice Kosovo - Srbija - Makedonija. Nekoliko njih čak su se drznuli da počine i najteže ''svetogrđe'' - uperili su oružje na američke pripadnike mirovnih snaga KFOR-a. Tanuševac i naoružane ''fantazme'' koje izgleda da niko ne prihvata, pretvorili su se u najdublji jaz između Albanaca i međunarodne zajednice i gotovo su zapečatili tvrdnje da su ''Albanci destabilizirajući element u regionu''. Politički predstavnici Albanaca su užurbano osudili svaki oblik nasilja koje ide na štetu stabilnosti Makedonije i posebno ''bestidnost'' gerilaca da se suprotstave mirovnim snagama. Oni su uveravali međunarodnu zajednicu da nemaju kontrolu niti pomažu tu oružanu grupu, čak su se pridružili međunarodnim zvaničnicima navodeći da se svi problemi trebaju rešavati političkim putem.

Međutim, reakcije nisu mnogo pomogle i NATO je doneo odluku za kontrolisano i postepeno vraćanje jugoslovenskih snaga bezbednosti u tom trouglu. Albanski lideri kao da su se tek tada probudili, mada su i ranije upućivali oštre reakcije na ovakvu eventulanu odluku. Ibrahim Rugova, lider Demokratrskog saveza Kosova, je rekao da granicu u tom trouglu može da čuva svaka strana posebno i da nema potrebe za angažovanjem srpskih snaga. On je, čak, pozvao NATO da bude veoma obazriv oko eventualnog donešnja takve odluke. Slične su bile reakcije ''opozicionih'' partija Hashima Thaçija, predsednika Demokratske partije Kosova, i Ramusha Haradinaja iz Alijanse za budućnost Kosova. Ideja vraćanja na granici jedne ''vojske odgovorne za tri rata na Balkanu tokom poslednjih deset godina, kao i veoma teške zločine protiv čovečnosti, ne može ni na koji način da pomogne u stabilizaciji stanja, nasuprot, ono će još više uticati na povećanje tenzija'', izneli su albanski lideri, izgleda vrlo svesni da ne mogu ništa da izmene svojim ocenama. Selo Tanuševac, Preševska dolina kao i južna granica između Kosova i Makedonije su međusobno suviše blizu i mogućnost ilegalnih prelazaka, švercovanja oružja i ilegalnih prelazaka naoružanih ljudi je mnogo lakši zbog teško kontrolisanog terena. Zato, izgleda da je NATO jednim udarcem hteo da ubije dve muve: da disciplinuje ''razmažene'' Albance i da s vrata skine jedan ne tako mio trougao, gde bi mirotvorci mogli da budu izloženi velikim opasnostima.

Bilo kako bilo, bio je to najteži šamar koji je do sada zadat albanskim liderima i posebno naoružanim gerilcima, koji su počeli da bujaju kao ''pečurke posle kiše''. S druge strane, jugoslovenskim snagama se žuri da dobiju što više od ove nove pozicije Severnoatlanske Alijanse, te su zato oficiri VJ požurili sa pravljenjem planova za brz povratak čak ''duž cele granice sa Kosovom''. Bez obzira na tvrdnje da ''jugoslovenski vojnici ne mogu da igraju ulogu glinenih golubova'' u ovoj opasnoj zoni, zvaničnici ove zemlje su naduvali ovu odluku, čak u nekoliko slučajeva ocenjujući to kao ''dokaz da su se KFOR i Misija OUN na Kosovu (UNMIK) pokazali nesposobnima za uspostavljanje reda i mira u regionu, pa je zato svet bio primoran da zatraži pomoć jugoslovenske vojske''.

Da li su međunarodne snage uistinu doživele neuspeh u zaštiti granica Kosova, odnosno zaštite suseda Kosova? Ovdašnji posmatrači tvrde Ne. Tu su najveći neuspeh doživeli albanski lideri, koji nisu uspeli da barem sačuvaju ni svoj rukovodeći autoritet. Ako su se oni ''moderirani'' mogli pravdati time da nikada nisu imali kontrolu nad naoružanim grupama, ovaj drugi deo koji se smatra radikalnijim, izgleda da je izgubio svoj uticaj (ili ne želi da ga vrši) na naoružane osobe koji su nekada mogli da budu njihovi vojnici tokom rata na Kosovu. Albanski lideri tvrde da su uradili sve što je bilo u njihovim mogućnostima, ali da oni nemaju vladu, ministrastvo odbrane ili ministratsvo reda u svojim rukama i da zato sve što mogu da učine je da se distanciraju od takvog nasilja.

Međutim, analitičari tvrde da distanciranje više nije ''lek'' za novostvoreno stanje na i oko Kosova i da ono ne oslobađa albanske lidere od odgovornosti. Albanci su, tvrde oni, ovoga puta glavni krivci zbog promene pristupa međunarodnih faktora prema njima. Međunarodna zajednica, iako je osuđivala delovanje ekstremista u Preševskoj dolini, ipak se držala stava u kojem je bilo više ''razumevanja'' za situaciju u regionu. Međutim, ona nije mogla da ostane skrštenih ruku pred ciljevima naoružanih grupa, koje žele da unište ''oazu mira''. Makedonija, tvrde ti isti analitičari, članica je Partnerstva za mir, zemlja koja igra ulogu svojevrsne i veoma značajne tampon zone za velike sile, pa zato ''njeno rasturanje od strane jednog izgubljenog sela'' ne bi bilo ništa drugo osim primitivne strategije, kao što se ovde primitivnim smatra i utrkivanje Bugara i Grka u pružanju vojne pomoći Makedoniji, koji bi je po njima, kada bi imali mogućnosti, ''tokom noći podelili''.

Međutim, ova odluka NATO najviše će problema zadati pripadnicima OVPMB i političkim predstavnicima Albanaca u Preševskoj dolini. Oni su se oštro usprotivili ovoj odluci, ali su i pored toga bili primorani da potpišu primirje sa srpskim snagama bezbednosti uz posredovanje predstavnika NATO-a, navodeći da je potpuna demilitarizacija ovog regiona uslov i za početak pregovora o rešenju problema Preševske doline. Ovde se pretpostavlja da će i sada biti velikih teškoća u potpunoj realizaciji ovog potpisanog primirja, kao i u izbegavanju sukoba na terenu sa specijalnim jugoslovenskim snagama.

AIM Priština, Arbnora Berisha