AIM
  • all articles of same month
  • articles of same month and centre
  • all latest articles
  • latest articles of same centre
  • search all articles
  • search same centre
  • www.aimpress.org

    Copyright: All those wishing to use or publish the following text are welcome to do so, provided that they indicate the source and inform the AIM office in Paris which is interested to receive comments and reactions on the information it provides. AIM, 17 rue Rebeval, F-75019 Paris, France

    WED, 28 FEB 2001 13:13:08 GMT

    Sve glasnija razmimoilaženja o vojvođanskom pitanju

    Ko je veći "autonomaš" ?

    Između tri partijska stava, po kojima prvi misle da nije potrebno nikakvo redefinisanje položaja Vojvodine, drugi da to valja raditi polagano, i to u Beogradu, i trećih koji veruju da je to posao vojvođanske skupštine, izgleda da će arbitrarnu ulogu imati Demokratska stranka

    AIM, Beograd, 28. 2. 2001.

    "Jako je dobro razgovarati o odnosima sa Crnom Gorom jer je i Vojvodina deo Srbije, ali bih bio jako zadovoljan da je Vojvodina pre toga raspravljala o odnosima unutar Srbije, pa tek onda sa drugom republikom"- otelo se visokom funkcioneru vojvođanskih reformista na prvu vest o onoj sazovi-odloži sednici vojvođanske skupštine, koju je predsednik Nenad Čanak sa već spakovanim koferima na put u Ameriku naprasno bio najavio, a onda dan uoči povratka otkazao. Njegov zvanično još uvek koalicioni partner, a poslednjih meseci sve više politički suparnik i kritičar Mile Isakov sa čela reformista poručio je tada da je "krajnje vreme da se od Skupštine Vojvodine prestane praviti pozorište i tribina za javne promocije pojedinaca i stranaka".

    Sliku je još tom prilikom upotpunio komentar potpredsednika vojvođanaske skupštine dr Miroljuba Lješnjaka iz redova Demokratske stranke Srbije po kojem bi "bilo bolje više voditi računa o običnom životu i problemima zbog kojih su nas građani izabrali, nego o državotvornim porivima bilo koga od nas".

    Nesuđena vojvođanska rasprava o srpsko-crnogorskim odnosima i reakcije koje je izazvala u dosovskoj porodici, mogla bi bi se, naime, pokazati i uveliko paradigmatičnom za temu i o odnosima unutar Srbije, odnosno priču o takozvanom vojvođanskom pitanju.

    Skupštinski potpredsednik Lješnjak to uverljivo dokazuje, kada je povodom "crnogorske teme" zapazio da je za nekoliko meseci rada ove "skupštine prilično smo devalvirali ovu ustanovu, na način ishitrenog donošenja raznih platformi, koje smo kasnije morali sami sebi da uskraćujemo". Pozvao se na Platformu o statusu Vojvodine i njenih građana, koja je još na decembarskoj sednici Izvršnog veća Vojvodine po njegovim rečima odbijena, da bi konstatovao kako "zaista moramo voditi računa da ne vučemo ishitrene poteze i da postignemo jednu vrstu konsenzusa u skupštinskim i telima Izvršnog veća, kako ne bi dolazili u koliziju koja ostavlja loš utisak u javnosti".

    Film valja vratiti do novembra prošle godine, kada je pokrajinsko Izvršno veće formiralo ekspertsku grupu, koja je nešto docnije i definisala nekoliko dokumenata o statusnim pitanjima Vojvodine, a sve bilo objašnjeno namerom da ih vojvođanska skupština i prihvati još uoči decembarskih republičkih izbora, ne bi li nova srbijanska vlast na stolu odmah zatekla gotove precizirane zahteve Vojvodine o njenom budućem položaju. Stvari su međutim zapele još u pokrajinskoj vladi, o odbijanju doduše zvanična saopštenja nisu govorila, ali se pominjala potreba "daljih konsultacija". Sve se tada moglo protumačiti i željom da se izbegnu zamke unutardosovskih predizbornih podela, a nezvanično se moglo saznati da su najgorljiviji zagovornici tih "autonomaških dokumenata" bili reformisti i predstavnici Saveza vojvođanskih Mađara, a iz DSS-a najžešći protivnici.

    Republički izbori su međutim davno prošli, a stvari sa formulisanim deklaracijama o neotuđivim pravima građana Vojvodine i o osnovama ustavnog uređenja Vojvodine sa protokolom za njihovo sprovođenje i 27 planiranih pratećih odluka za korekciju "vojvođanskog pitanja" ostale su, koliko se zna, na mrtvoj tački. Na tu činjenicu se pozvao i Miodrag Isakov predsednik Reformista Vojvodine kada je nedavno najavio da će njegova stranka pripremiti Platformu o autonomiji Vojvodine. Po njemu bi posao vraćanja vojvođanske autonomije valjalo podeliti u tri faze. Prva bi podrazumevala predlog konkretnih rešenja koja se odmah mogu primeniti, sa ovlašćenjima koja Vojvodina ima po sadašnjem ustavnom okviru, druga bi značila izmenu nekolicine republičkih zakona koji sada vojvođanske ingerencije ograničavaju, a treća faza bi podrazumevala predlog novih ustavnih rešenja za preciziranje novog ustavnog položaja Vojvodine.

    Iznenađujuće za one koji Nenada Čanka znaju samo kao najradikalnijeg autonomaša, ali manje za one koji prepoznaju sve zahlađenije odnose ligaša i reformista, a posebno njihovih lidera nakon petooktobarske revolucije, pa čak i sve uočljivije razlike u koncipiranju političke taktike makar i sa sličnim strateškim ciljem, tek, predsednik Skupštine Vojvodine prilično žustro reaguje na reformističku prozivku Skupštine: "Pitanje autonomije je prisutno na svakoj našoj sednici, i to konkretno, jer to nije prazna reč koju ćemo, eto, proglasiti, nego se ona gradi, korak po korak"- odvraća Čanak na Isakovljeve najave. Po njemu bi čak nekakva velika zaklinjanja u načelu za autonomiju Vojvodine bila u ovom trenutku kontraproduktivna i takva programska pitanja, kaže on, ne nalaze mesta u vojvođanskoj skupštini, jer bi mogla napraviti i nekoliko "zlih stvari". Podseća da bi to značilo podrivanje jedinstva DOS-a, a time i krhkih temelja promena, a i da ni jedna stranka, uostalom, nema pravo direktnog predlaganja, već da procedura vodi kroz Izvršno veće Vojvodine. Konačno, ne beži čak ni od ocene "da će se takvim separatnim predlogom reformisti sami izdvojiti iz DOS-a, što znači da bi onda reformisti i DOS morali napraviti neku novu koalicju", da bi još zaključio i da "opasno deluju i ovakve prozivke ko je veći autonomaš".To po njemu, samo dodatno podižu otpor prema autonomiji i samobitnosti Vojvodine, što znači da bilo kakvo unošenje separatnih predloga znači da će Vojvodina biti od autonomije sve dalje i dalje.

    Odbojni stav prema ideji reformista da se, koliko već na sledećoj sednici vojvođanskog parlamenta, pojave sa svojim predlogom autonomaške platforme predsednik skupštine obrazlaže: ¨Neću da lažem birače, jer mi nismo tu da bismo isterivali ovde svoje stranačke programe¨. I tu je i ostao pri svom komentaru vojvođanskih izbornih rezultata s jeseni, kada je osvojenih 117 dosovskih mandata od ukupno 120 spontano procenio: ¨Ma kakvi autonomaši...Na ovim izborima nije čak ni bilo pitanje nikakvih političkih opcija, nije to bilo za autonomaše, ove ili one, to su bili glasovi protiv Miloševića...¨

    Reformisti međutim ne misle baš sasvim tako i pozivaju se na zaboravljena predizborna obećanja DOS-a o ¨punoj autonomiji¨ ili ¨najširoj vojvođanskoj autonomiji¨. Činjenica jeste da su to tradicionalno najisplativiji predizborni slogani u kampanjama širom vojvođanske ravnice, istina je da je recimo i sam Đinđić onomad u Zrenjaninu sebe označio kao "autonomaša", problem je samo što se pod nikad tačno definisanim terminima "puna"i "najšira" podrazumevaju izgleda sasvim različite stvari među različitim članicama DOS-aČod proširenja lokalne samouprave u opštinama i gradovima do novog ustavnog položaja Pokrajine.

    Kako će "problem" biti skinut sa dnevnog reda, ostaje međutim tek da se vidi. Jer, dok vojvođanska skupština uveliko šalje predloge zakonskih izmena Skupštini Srbije i inicijative od službene upotrebe jezika do izmena u javnim prihodima, dok reformisti naveliko pripremaju teren za direktno izjašnjavanje o vojvođanskim statusnim pitanjima, dok ih predsednik Skupštine proziva zbog toga za "tihu kontrarevoluciju u odnosu na 5.oktobar" i dok funkcioneri DSS-a već sada najavljuju da će glasati protiv vojvođanskih ideja čak i o ravnopravnoj upotrebi latinice, o "ustavnim pitanjima" da i ne govorimo, lako je već sada locirati tri uporišne partijske tačke o pitanju budućeg statusa Vojvodine. Dok jedni misle da nije potrebno nikakvo redefinisanje položaja Vojvodine i njeno izdvajanje u odnosu na ostale regione, drugi koji su uvereni da sve to valja raditi polagano, korak po korak, i to u Beogradu, i treći veruju da to može i mora biti prvenstveno posao vojvođanske skupštine.

    Sobzirom da u celoj priči Savez vojvođanskih Mađara pokazuje privrženost vraćanju vojvođanskih ingerencija, ali i zajedničkom stavu i kompromisu unutar DOS-a, lako se može onda i zaključiti kako bi na horizontu mogla biti jedino Demokratska stranka, sa dovoljno političke i brojčane težine, koja bi u celoj stvari mogla preuzeti ulogu arbitra. Ako ne već povodom reformističke platforme u Vojvodini, stvari će biti mnogo jasnije kada vojvođanskie inicijative o zakonskim izmenama budu stigle na dnevni red Skupštine Srbije.U suštini prava priča o budućnosti Vojvodine će početi tada.

    Žužana Serenčeš (AIM)