AIM
  • all articles of same month
  • articles of same month and centre
  • all latest articles
  • latest articles of same centre
  • search all articles
  • search same centre
  • www.aimpress.org

    Copyright: All those wishing to use or publish the following text are welcome to do so, provided that they indicate the source and inform the AIM office in Paris which is interested to receive comments and reactions on the information it provides. AIM, 17 rue Rebeval, F-75019 Paris, France

    MON, 26 FEB 2001 17:40:20 GMT

    Nestali na Kosovu

    Malo ili nimalo nade

    Prema podacima Udruženja porodica nestalih i kidnapovanih na Kosovu, 20 odsto Srba nestalo je pre NATO bombardovanja 1999. godine, pet odsto u toku bombardovanja i 75 odsto posle dolaska mirovnih snaga na Kosovo

    AIM, Beograd, 26. 2. 2001.

    Na jednom od plakata koje nose porodice nestalih kosovskih Srba na svojim učestalim protestima redovno se pojavljuje jedan na kojem piše: Oteto je 14 Kostića – gde su? Kostići su bili velika familija radnika i zemljoradnika iz sela Retimlje kod Orahovca. Prilikom trodnevne akcije Oslobodilačke vojske Kosova u orahovačkom kraju 17, 18 i 19. jula 1998. godine – u vreme kad je tamo boravila verifikatorska misija OEBS – najpre je na svom kućnom pragu ubijen 62-godišnji seljak Andjelko Kostić, a zatim su zarobljeni svi koji su se tu zatekli – muškarci, žene i deca.

    Andjelkovom sinu Živku dato je dva sata da sahrani oca, a zatim su muškarci utovareni u kamion i odvedeni u pravcu sela Opteruša. Nikad više nisu vidjeni, niti se do danas išta o njihovoj sudbini saznalo. Kidnapovano je ukupno 43 Srbina, medju njima i 14 Kostića. Pavle Kostić, drugi sin ubijenog Andjelka, zbog borbi nije mogao da se probije do svog sela onog dana kad mu je nastradala porodica. Danas živi u beogradskom naselju Železnik sa majkom, sestrom i njeno troje dece. Nema posao. Zajedno sa drugim članovima Udruženja porodica kidnapovanih i nestalih na Kosovu i Metohiji obilazi ne samo predstavnike nove vlasti u Beogradu, nego i strane ambasade i medjunarodne organizacije. "Govore nam – mi vas razumemo i učinićemo šta možemo. Da li nas razumeju ne znamo – ali učinjeno nije ništa", kaže Pavle Kostić.

    Nestalima na Kosovu svih nacionalnosti bavi se čitav niz medjunarodnih organizacija, od kojih svaka ima svoje podatke, proceduru, metodologiju i prioritete. Tu je, naravno, Medjunarodni komitet Crvenog krsta koji se najaktivnije bavi traženjem nestalih, a zatim redom: UNMIK, odnosno njegova Kancelarija za ljudska prava i zajedničke poslove pri kojoj je osnovan Biro za zatvorene i nestale osobe, kao i policijska jedinica UNMIK za nestala lica; OEBS koji takodje ima jedinicu za nestale; organizacija koja deluje pod imenom VRIC (Victims Recovery and Identification Commission – Komisija za pronalaženje i identifikaciju); nevladina organizacija zvana Medjunarodna komisija za nestala lica; Kancelarija Visokog komesara UN za ljudska prava i specijalni izaslanik Visokog komesara za ljudska prava.

    Predsednik SRJ Vojislav Koštunica obrazovao je vrlo brzo po ulasku u Palatu federacije Komisiju za rad s nestalima, izbeglicama i raseljenim licima. Formirana je i Savezna komisija za Kosovo na čelu s Momčilom Trajkovićem koji takodje najavljuje stvaranje potkomiteta za nestale. Posle završetka NATO bombardovanja SRJ, nastalo je i više udruženja porodica nestalih. Rezultati rada svih njih nisu posebno utešni za porodice nestalih.

    Prema podacima Medjunarodnog komiteta Crvenog krsta, još je nerazjašnjena sudbina više od 3500 ljudi nestalih na Kosovu od početka 1998. godine do danas. U inoviranoj knjizi nestalih koju ovih dana sprema MKCK, biće navedena imena 2700 nestalih Albanaca i 830 ne-Albanaca (prema podacima UNMIK, od toga je oko 550 Srba i oko 300 pripadnika drugih nacionalnosti). U evidenciji Udruženja porodica nestalih i kidnapovanih, medjutim, postoji 1300 srpskih imena. U MKCK ovu razliku uglavnom objašnjavaju činjenicom da im se nisu obratile sve porodice nestalih, a onda i time da su u mnogim slučajevima nestale cele porodice, pa nema ko da podnese zahtev za traženje (ta organizacija, naime, prihvata takve zahteve samo od članova porodica nestalih). U Udruženju vade dosje za dosjeom takvih porodica : u junu 1999. godine u Djakovici je oteta kompletna porodica Šutaković .- majka, otac i tri sina od 20, 18 i 12 godina; na ulazu u Orahovac je 17. jula 1998. godine oteta cela porodica Baljošević – otac, majka, sin snaja i 13-mesečna beba… Prema podacima pomenutog Udruženja porodica – koje ne spore ni u MKCK – 20 odsto Srba iz njihove evidencije nestalo je pre NATO bombardovanja 1999. godine, pet odsto u toku bombardovanja i 75 odsto posle dolaska mirovnih snaga na Kosovo.

    U dosta slučajeva su postojali svedoci zarobljavanja. U Prizrenu su 12. jula 1999. naočigled majke i supruge iz svoje kuće oteti otac i sin. Žene su videla kako ih petorica uniformisanih pripadnika OVK uteruju u beli "mercedes" i odvoze u nepoznatom pravcu. Zapamtile su registraciju, i odmah prijavile slučaj nemačkom kontingentu KFOR koji je zadužen za taj grad. Ni ni otac i sin ni počinioci otmice nikad nisu pronadjeni.

    Procena predstavnika većine medjunarodnih organizacija koje se bave problemom nestalih je da oni u najvećem broju više nisu živi, a da će biti vrlo teško naći njihova tela. "Najveći broj odgovora na pitanja nestalih – njih oko 1000 (Albanaca) – dobili smo u zatvorima u Srbiji", kaže Fransoa Blansi iz MKCK: " Medjutim, obrnuto ne važi ". Nestali Srbi, naime, nisu pronadjeni u regularnim zatvorima na Kosovu – ni u "Bondstilu", ni u Prištini, ni u Mitrovici… Brojne priče o tajnim logorima, naročito na područjima severne Albanije, uporno se ponavljaju, mada nikad nisu zvanično potvrdjene. Ekshumacija i identifikacija leševa su posebna priča. U evidenciji MKCK postoji 3200 ekshumiranih leševa, od toga skoro 1300 još neidentifikovanih. U toj organizaciji kažu da postoji još 17 neistraženih masovnih grobnica (za koje Haški tribunal nije zainteresovan). Sa oko 250 tela ekshumiranih na grobljima u Prištini, Gnjilanu, Djakovici, Peći, Prizrenu i u selima oko Kačanika i Glogovca skinuta je odeća i lične stvari i članovi porodica nestalih pozvani su da ih vide u tri navrata – posebno Albanci, posebno Srbi. Na osnovu tih stvari napravljeno je više pozitivnih identifikacija – ali je samo telo oca Haritona (bez glave, jer glavu nisu mogli da nadju) predato sveštanim licima da ga sahrane. Kad je reč o ostalim identifikovanim leševima, porodicama je predočeno da nije uspostavljena odgovrajuća "pravno-tehnička saradnja", te da zato ne mogu da dobiju tela da ih sahrane na svojim grobljima u skladu sa svojim običajima.

    Nezvanično, predstavnici medjunarodnih organizacija ovako definišu glavni problem : samo dojučerašnje zaraćene strane – OVK, Vojska Jugoslavije i Ministarstvo unutrašnjih poslova Srbije – mogu da kažu na kojim su dosad nepoznatim lokacijama vodjene borbe, odnosno gde bi moglo biti pronadjeno još tela. Ako bi to učinili, medjutim, inkriminisali bi sebe ili nekog drugog, a danas se svi boje odgovornosti za ratne zločine. Svedoci – tamo gde ih ima – boje se njih.

    U Bosni i Hercegovini je – opet prema podacima MKCK – od 20.500 nestalih tokom rata pronadjeno svega 10 odsto.

    Roksanda Ninčić (AIM)