AIM
  • all articles of same month
  • articles of same month and centre
  • all latest articles
  • latest articles of same centre
  • search all articles
  • search same centre
  • www.aimpress.org

    Copyright: All those wishing to use or publish the following text are welcome to do so, provided that they indicate the source and inform the AIM office in Paris which is interested to receive comments and reactions on the information it provides. AIM, 17 rue Rebeval, F-75019 Paris, France

    WED, 21 FEB 2001 22:28:52 GMT

    Granica između života i smrti

    Priština, 21.02.2001.

    Sedam unakaženih beživotnih tela ležala su ispod olupina autobusa, u podne 16. februara, dva kilometra unutar teritorije Kosova, u blizini graničnog prelaza sa Srbijom kod sela Merdare. Na desetine ranjenih osoba evakuisano je vojnim helikopterima mirovnih snaga (KFOR-a), koji se već 19 meseci nalaze na Kosovu da bi sačuvali krhki mir u zemlji najvećih neprijateljstava u Evropi. Bio je to prva procena bilansa jednog od najkrvavijih događaja u posleratnom Kosovu. Nepoznate osobe su postavile bombu na putu koji povezuje jug Srbije sa severom Kosova i kako se zvanično tvrdi ''sa udaljenosti od nekoliko stotina metara su aktivirale teledirogovanu bombu koja je eksplodirala ispod prvog autobusa u konvoju od ukupno pet, u kojima se nalazilo 250 putnika. Rečeno je da su svi putnici bili kosovski Srbi koji su nakon rata našli utočište u Srbiji i da su tog petka nameravali da posete grobove svojih najbližih za zadušnice. Za sedmoro njih, ovaj dan se u stvari pretvorio u Dan mrtvih. Za sedam putnika granica između Srbije i Kosova pretvorila se u granicu života i smrti! Četiri dana kasnije, međunarodni i jugoslovenski patolozi i forentičari su ustanovili da je u ovom napadu autobusa bilo deset žrtava među kojima i jedno dvogodišnje dete. Međunarodna policija je potvrdila da se u pritvoru nalaze dve osobe albanske nacionalnosti kojima je određen pritvor u trajanju od 30 dana, ali je pritom isticano da to ne znači da su oni bili involvirani u organizovanje ovog napada. Predstavnici UNMIK-a i KFOR-a su novinarima, na njihovo pitanje da li imaju dokaza da su ovaj napad izvršili Albanci, ovih dana ipak odgovorali da nemaju...

    Nakon ovog događaja nastupio je veliki šok i najoštrije reakcije. Zvaničnici Misije OUN (UNMIK) i mirovnih snaga (KFOR) osudili su ''najoštrijim rečima'' ubistva srpskih građana, karakterišući to kao ''kukavički i bezdušan napad ekstremista''. Polazeći od činjenice da je konvoj autobusa bio u pratnji međunarodnih mirvnih snaga koje kontrolišu Kosovo, ta ekspolozija je okarakterisana i kao direktan napad na KFOR i njegovo angažovanje na Kosovu. Ošro su ovaj napad osudili i albanski politički predstavnici, od kojih je deo njih ''očajnički'' ponavljao stav da ''ovaj događaj ruši imidž Kosova i direktno ide na štetu aspiracijama Albanaca za nezavisnost Kosova''. Za većinu Albanaca ovo je bio najteži zločin nakon završetka rata, a koji bi mogao da naznači zaokret u čitavom međunarodnom pristupu prema Kosovu. Zato, izgleda da su sami albanski lideri ti koji bi želeli što brže rasvetljavanje okolnosti i pronalaženje izvršilaca ovog ubistva, jer bi se time rasvetlili eventulani motivi onih koji stoje iza svega ovoga. Ubistvo je osuđeno i od svih značajnijih međunarodnih mehanizama, a osuda je u mnogim slučajevima bila praćena i pretnjom da bi Kosovo moglo da izgubi svu podršku, svu pomoć, pa čak ako se nasilje nastavi, može izgubiti i međunarodnu zaštitu. Šef američke Misije na Kosovu Kristofer Del je izrazio sav svoj očaj u nekoliko uzastopnih intervjua (na čijoj je realizaciji izgleda sam insistirao) i zapretio Albancima da bi mogli da izgube podršku Amerikanaca, koji su po njemu ovoga puta stavljeni u veoma težak položaj, jer su izvrgnuti napadima saveznika zbog vodeće uloge u kampanji protiv Srbije.

    Sa svih strana osude i ocene među najoštrijima su doprinele da se albanski predstavnici počinju ''braniti'' pitanjima tipa ''šta su dobili Albanci takvim jednim aktom'' i koliko on može ići njima u prilog. Čak i pod uslovom da su ''egzekutori'' napada Albanci, za većinu njih njegove organizatore treba tražiti negde u centrima nealbanskih tajnih službi. Ovakav stav izneo je u ''Kohi ditore'' i redovni kolumnista i poznati kosovski analitičar Shkelzen Maliqi. Tok događaja je aktuelizovao brojna pitanja oko ovog napada koji je od strane svih, bez razlike, okarakterisan kao čisti terorizam. Sve zone nastanjene Srbima koje su već takoreći pretvorene u geta (a koje se eufemizmom nazivaju enklavama) obuhvaćena su nemirima srpskih građana koji s u svoje nezadovoljsvo iskalili na albanskim prolaznicima i njihovim vozilima, pa čak i protiv mirovnih snaga i međunarodne policije. Lideri srpske zajednice na severu Kosova prekinuli su sve kontakte sa predstavnicima UNMIK-a i KFOR-a. Čak, srpskim građanima na severu je ''naređeno da ne govore nisakim iz međunarodne zajednice niti sa Albancima''. Nezavisni posmatrači tvrde da je cilj jednog takvog terorističkog akta bio upravo podsticanje takvih reakcija koje predstavljaju dubok rez u političkom procesu i izgradnji demokratskih institucija na Kosovu. Sprečavanje tog procesa je, napokon, i glavni cilj svih terorističkih akata na Kosovu, tvrde ti analitičari, upozoravajući na činjenicu da takvi napadi ostaju anonimni sve dok niko ne preuzme odgovornost ni za jedan od njih, a međunarodni zvaničnici u nemogućnosti njihovog rasvetljavanja u mnogim slučajevima su odabrali, kako smatra smatra i gospodin Maliqi ''najlakši put okrivljavanja albanskih ekstremističkih grupa''.

    Uključivanje srpskog stanovništva u administrativnim strukturama na Kosovu je ocenjeno kao uslov za stabilizaciju kosovskog društva, te zato mnogi posmatrači veruju da Beograd i deo Srba koji se plaše izgradnje institucija na Kosovu koriste ovaj period eksaliranja akta nasilja za sprečavanje procesa stabilizacije Kosova. U zemlji najvećih neprijteljstava u Evropi izgleda da ništa nije slučajno, ponajmanje zločin. Ekstremističke grupe ili centri tajnih službi ne mogu da izaberu bolju šansu za sprečavanje političkih razvoja na Kosovu. ''Period u kojem kao da su međunarodne snage postale taoc zamrznutih odnosa između Prištine i Beograda, kada su frustracije Albanaca u porastu'', izgleda da je veoma dobro iskorišćen da bi se zadao udarac svim najavama za početak izgradnje institucija na nivou Kosova. Već danima se na Kosovu više ne govori o opštim izborima za koje je rečeno da će biti održani ove godine, niti o zakonskom okviru ili kako se ovde ističe privremenom Ustavu, koji bi trebao da se usvoji do početka marta meseca. Na pragu druge godišnjice vazdušnih napada NATO na Jugoslaviju, kosovski Albanci ali ne samo oni, su već izgubuili epitet ''žrtve'' i u očima onih koji su bili protiv intervencije NATO, oni su se pretvorili u ''agresore'' i elemente destabilizacije regiona. Poslednji razvoji su još jednom dokazali da albansko - srpski konflikt nije okončan i da on samo ulazi u jednu novu fazu u kojoj, za razliku od pre dve godine, Beograd drži kao taoce ne samo srpske građane na Kosovu, već i međunarodnu zajednicu zajedno sa Albancima. Ovakav preovlađujući stav u kosovskoj javnosti, ipak ne mogu da izmene činjenicu da su žrtve kosovski Srbi i da njihov položaj na Kosovu ostaje i dalje veoma težak.

    AIM Priština, Besnik BALA