AIM
  • all articles of same month
  • articles of same month and centre
  • all latest articles
  • latest articles of same centre
  • search all articles
  • search same centre
  • www.aimpress.org

    Copyright: All those wishing to use or publish the following text are welcome to do so, provided that they indicate the source and inform the AIM office in Paris which is interested to receive comments and reactions on the information it provides. AIM, 17 rue Rebeval, F-75019 Paris, France

    TUE, 20 FEB 2001 04:10:35 GMT

    Slovenija i imigranti

    Seljačke straže vrebaju

    Proteklih sedmica je histerija i ksenofobija, oličena u mržnji prema tamnoputim i svim ostalim azilantima, dostigla vrhunac; stanovnici prestonice i provincije su u strahu od "najezde ilegalaca", koje bi država u nedostatku boljeg rešenja mogla da "nastani" u napuštene kasarne širom Slovenije, krenuli u samoorganizaciju, osmatranje i, kad zatreba - blokadu saobraćajnica.

    Ljubljana, 18.02.2001.

    Desilo se ono što je trebalo očekivati; mediji (posebno elektronski) su sa takvom strašću upumpavali negativne izveštaje o najezdi ilegalaca, da je odijum publike bio neminovan. Tu i tamo su se javile retke grupacije nezavisnih filantropskih udruženja i intelektualaca, da svojim glasom utišaju govor mržnje. Reklo bi se, donekle prekasno - odnos domaće javnosti prema imigranatima, ljudima koji preko Slovenije pokušavaju da se domognu boljeg života i ilegalno udju u države Evropske Unije, poprimio je proteklih dana opasne, čak militantne tonove. Tako su iz različitih regija stizali izveštaji o organizovanim domaćinima, spremnim da se suprotstave nameri države da uhvaćene ilegalce smesti u objekte u njihovom komšiluku. Što je proizvelo neku vrsta birokratske gerile - policija se dosetila triku, pa je zemljake prevarila na spavanju. I potencijalne azilante usred noći razvozila iz prenatrpanog centra u Ljubljani u napuštene kasarne bivše JNA.

    Meštani, koje su snašli nepozvani susedi, sazvali bi miting i sačekali medije, željne senzacija; pred kamerama su igrali žrtve, uz izjave - "ne damo da gledaju našu decu", "oni mogu da urade svašta našim dobrim ženama", "oni su prljavi i raznose boleštine", "oni provaljuju u naše kuće", i slično. Uloge su zamenjene i prave žrtve, ljudi iscedjeni dugim i neizvesnim putovanjem, izbeglice - Iračani, Iranci, Afrikanci, Albanci, Rumuni... čitave porodice koje beže od političkih i ekonomskih nevolja kod kuće, stavljene su u red najokorelijih kriminalaca. Što je dalo novi polet domaćim megdandžijama da upute konkretne pretnje Drnovšekovoj administraciji, po uzoru na junoše iz balvan-revolucije. "Ili ćete njih odvesti odavde, ili ćemo zakrčiti ceste", i slično.

    Do eskalacije pregrejanih strasti došlo je kada je slovenačko Ministarstvo unutrašnjih poslova (MUP) odlučilo da dislocira imigrante iz sabirnog centra u prestonici (zbog navodne dezinfekcije zgrade pošto su otkrivene vaške) i pod okriljem mraka premesti (iz rečenog "Doma za odstranjivanje stranaca" - službeni naziv) u raspoložive objekte u Vidoncima, mestašcu u Prekmurju, blizu Madjarske granice. Što je diglo na noge i staro i mlado u Vidoncima. Na šta je MUP obećao da će pridošlice u roku od četrnaest dana odstraniti i vratiti u ljubljansko naselje Šiška. Tu su ustale do tada miroljubive komšije iz okoline sabirnog centra u Ljubljani i najavile da će "fizičkom silom" sprečiti povratak imigranata. Policija je oćutala, ponovo pribegla mraku i dva dana pre najavljenog datuma ilegalce tokom noći prebacila na staru lokaciju.

    Krenuo je talas novih protesta i kritika na račun "podlosti" službenika u plavom. Bilo je pokušaja da se izadje i na saobraćajnice, ali su mitingaši ostali bez jogurta, a i mediji su im u medjuvremenu uskratili ljubav. Senzacija su postali oni koji su apelovali na "suživot", a i reč Kučana i Drnovšeka je u sedmoj sili odigrala svoje. Nekako u isto vreme su na sunarodnjake apelovali i pozvali (te opomenuli) na mir i poštovanje drugih "i drugačijih" lično predsednik Milan Kučan i premijer Janez Drnovšek, svaki posebno. Pa su se na ekranima nadjednom pojavili anketiranci koji nemaju ništa "protiv tih jadnih ljudi, koji su živeli u stravičnim uslovima i koje je muka naterala da ostave sve i krenu na težak i neizvestan put". Odjednom je otkriveno da su to "ljudi u nevolji" a ne potencijalni kriminalci. Šta više, procurelo je i da vaške izgleda nisu bile razlog za prvobitnu selidbu ilegalaca iz prestonici u provinciju, već je to bio neuspeli pokušaj državne birokratije da problem dislocira. Policija je pokušala da slomi otpor naroda preciznom satnicom skorašnjeg preseljenja imigranata na "prihvatljivije lokacije". Nije pomoglo. Buna protiv uljeza krenula je širom države, pošto je većina domoljuba otpor imigrantima shvatila kao patriotski čin, pri čemu su imigranti postali nešto poput opasnog materijala, koga se svi gnušaju kao da se radi o visokoradioaktivnoj supstanci. To je valjda bio razlog zašto su se na ulicama pojavili čak i buldožeri i kamioni, koje je goloruki narod (po uzoru na otpor JNA iz 1991. godine), organizovan u "seljačke straže", nameravao da upotrebi kao branu policijskim vozilima "punih prljavih imigranata".

    "Azilanti se zbog neizdrživih uslova u domu zadržavaju u lepšem okrilju parkova i dečijih igrališta te u okolini zgrada, gde kad je toplije vreme jedu, izležavaju se i iza sebe ostavljaju strašan nered," reči su šefa "civilnog pokreta za iseljenje ilegalaca" iz ljubljanske Šiške Bojana Oblaka. Ispalo je da se može zgodno upotrebiti i činjenica da Slovenija veoma restriktivno priznaje pravo na azil; tako vodja pobunjenih gradjana iz prestonice podseća da je prošle godine status azilanta dobilo svega 11 lica od oko 13.000 podnosilaca molbi za azil, iz čega izvlači pouku da se tu radi o "prolaznim beguncima", ljudima koji su, dakle, u tranzitu i kao takvi ne treba da uživaju nikakva prava, još manje zaštitu. A najmanje krov i hranu, o državnom trošku. Iza Oblaka stoji oko hiljadu potpisa komšija koji pred kamerama izjavljuju kako ilegalci "kradu i ucenjuju decu" po parkovima i slično, ne poklanjajući važnost činjenici da čak i policijska uprava demantuje njihove tvrdnje o povećanom kriminalu.

    U medjuvremenu je MUP Slovenije zbog prenatrpanog doma u Ljubljani preselio 70 ilegalaca u Črnomelj; odmah se sastao savet mesne zajednice Črnomelj i razglasio "protestno pismo" zbog "prokrijumčarenih azilanata". Zbog opasnosti da u zajedničkim odajama (garderoba), koju lokalni vrtić deli sa objektom u kome su smešteni azilanti - mališani sretnu ilegalce, roditelji prete da više neće dovoditi decu na čuvanje. U Hrasniku, koji je ugostio populaciju od 35 azilanata, mesni većnici sa gnušanjem odbijaju da prihvate još jednu, četvoročlanu iransku porodicu. Tu je i zimski turistički centar za decu, selo Bloke, gde je takodje bivša kasarna u koju bi, do razrešenja statusa, moglo dostojno čoveka da se smesti par izbegličkih porodica. Meštani Bloka su prvi promovisali osmatranje ulaza u selo i napuštenu kasarnu, organizovani u "seljačke straže", vrebajući na ilegalce sa "unapred pripremljenim planom" i teškim vozilima za blokadu puteva. Drnovšekova vlada je poklekla pred gnevom seljaka Bloka i ilegalce na brzinu prebacila u Kozinu, Ilirsku Bistricu i Postojnu.

    Tek posle emitovanja (plaćenog) televizijskog spota UNHCR-a o izbegličkoj tragediji, kao i pomenutih izjava predsednika i premijera, koji su apelovali na savest sunarodnjaka, javlja se i par kolumnista sa nešto trezvenijim stavom i strasti su se donekle slegle. Mada su reakcije političara i dalje trome i oprezne. Zbog čega dr Janez Šmidovnik piše u Delu da je "zgrožen nad Slovencima i državom Slovenijom", a sve radi odnosa prema begunacima. Drugi su se našli u čudu. "Ako smo do sada u sunarodnjacima primećivali nekakav latentan ksenofobičan potencijal, onda je taj ovih dana svojom manifestacijom probio sva očekivanja. Kao da je zao duh pobegao iz boce," svedoči o svom iznenadjenju sociolog Vlado Miheljak. Čudjenje bi možda bilo na mestu, ali drugim povodom - medijski linč nad onima koji su uhvaćeni u ilegalnom boravku na slovenačkoj zemlji harao je državom više od mesec dana, pre svega problematizujući pitanje gde smestiti aktuelnih 620 ilegalaca i 188 azilanata, za koje država godišnje troši 158.000 nemačkih maraka; pri čemu se "zaboravljalo" da deo sredstava pokriva evropski program Phare.

    Zalet ksenofobiji i najprimitivnijem nacionalizmu davali su mediji i publika, pri čemu je politika predugo ćutala. "Seljačke straže", na primer, nastale su kao plod informacije (o mogućoj novoj lokaciji za nastanjenje begunaca) objavljenoj u ljubljanskom Dnevniku. Vodeću ulogu u satanizaciji ilegalaca odigrala je komercijalna POP TV, koja je iz večeri u veče dramatičnim tonovima, u udarnom terminu TV Dnevnika alarmirala pučanstvo o broju i kretanju uhvaćenih ilegalaca. Pustila je na ekran par "dobronamernih" izjava tek pošto je to učinio politički vrh države, upozorenjem da porast ksenofobije šteti interesima Slovenije.

    Nekakav odgovor na rastuću ksenofobiju, koju su masovno praktikovali kako ruralni, tako i urbani Slovenci, jeste ciničan predlog ekonomiste Bogomira Kovača. Kovač predlaže da država reši problem ilegalaca tako što bi se sama aktivno uključila u šverc ljudi. Time bi se u isti mah postiglo nekoliko ciljeva - umirila bi se iznervirana javnost, uništio lanac zločinačkih organizacija koje žive od krijumčarenja ljudi, a i budžet bi se napunio, nižom i kvalitetnijom ponudom usluga i transporta. Od hrvatske do italijanske granice.

    Svetlana Vasović (AIM Ljubljana)