AIM
  • all articles of same month
  • articles of same month and centre
  • all latest articles
  • latest articles of same centre
  • search all articles
  • search same centre
  • www.aimpress.org

    Copyright: All those wishing to use or publish the following text are welcome to do so, provided that they indicate the source and inform the AIM office in Paris which is interested to receive comments and reactions on the information it provides. AIM, 17 rue Rebeval, F-75019 Paris, France

    TUE, 13 FEB 2001 00:49:38 GMT

    Novinarstvo u Srbiji

    Svi slobodni

    AIM, Beograd, 12. 2. 2001

    U 13 godina Miloševićeve vlasti novinari koji nisu hteli da napuste profesiju mogli su da biraju izmedju poslušnosti režimu ili rad u "izdajničkim" medijima. Prva opcija obezbedjivala je kakvu-takvu platu onima koji su izbegavali da se ističu, za razliku od ambicioznih medijskih promotera vladajuće politike pred kojima su se otvarale neslućene mogućnosti. Medju mnogobrojnim takvim slučajevima, Hadži Dragan Antić i Dragoljub Milanović zavredjuju pažnju i zato što su – valja se nadati, uprkos svemu – poslednji primeri te vrste novinarskog profesionalizma. Obojica su vrtoglave "novinarske" karijere započeli kao profesionalni anonimusi: Antić je za "sektor" u "Politici" imao elektrodistribuciju (otud mu i nadimak "Struja"), dok je Milanović bio beznačajni dopisnik "Politike ekspres" iz unutrašnjosti. Kraj Miloševićeve ere dočekali su na mestima neprikosnovenih gazda "Politike" i Radio-televizije Srbije (RTS). Za razliku od Dragoljuba Milanovića, kog je razjarena masa 5. oktobra pretukla ispred zapaljene zgrade RTS, Hadži-Struja je iz "Politike" šmugnuo netaknut i sklonio se – ako je verovati beogradskim glasinama – na Kubu.

    Recept za tu vrstu uspešnih karijera oduvek se svodio na veštinu pristupa najmoćnijima: Milanović je to "radio" sa Slobodanom Miloševićem, a Antić sa ženskim delom vladajuće porodice. Rizik za izletanje "na krivini" bio je utoliko manji ukoliko se bliže bilo "izvoru" moći: u Miloševićevih 13 godina vlasti čitave garniture novinara jurišnika, omiljenih još sinoć, budile su se odbačene jutros, pošto se politika "balkanskog kasapina" u medjuvremnu pretvorila u politiku "garanta stabilnosti i mira".

    Milanović i Antić su imali nesreću da budu uz Miloševića u trenutku njegovog političkog pada. Mnogi su, lako se može zamisliti, 5. oktobra bili sretni što ih je "gazda" na vreme uklonio iz svoje blizine: na primer Milorad Vučelić, jedan od onih koji su predvodili medijski ratni juriš RTS-a početkom devedesetih. Nevolja se, medjutim, ne krije u pitanju novinarskog "profesionalizma" desetina ili stotina direktora, glavnih i odgovornih urednika, komentatora ili "novinarskih pera" Miloševićevog režima. Problem je u hiljadama i hiljadama onih koji svoj radni staž u proteklih 13 godina objašnjavaju kao pošteno obavljanje posla, ako već ne i nastojanjem da se u tom "poštenju" pokažu i kao "žrtve režima".

    Stvarne žrtve – počev od porodice Slavka Ćuruvije, ubijenog usred Beograda i usred dana u aprilu 1999, preko novinara koji su robijali kao "izdajnici" i "špijuni", redakcija koje su pljačkane, zatvarane ili kažnjavane po Zakonu o informisanju – za sada, četiri meseca od demokratskog prevrata, nemaju nikakvu satisfakciju. Šta više, dojučerašnji "strani plaćenici" danas – sa manje ili više ogorčenja – posmatraju kako Miloševićeve medijske udarne pesnice ne samo što nastavljaju već i šire onaj isti posao, osim što su sada presvučene "demokratskim" staniolom i šljokicama.

    Savezne vlasti su tek sredinom januara najavile preispitivanje statusa "njenih" medija: Tanjuga, "Borbe" i TV "Yu info". Tendencija je, sudeći prema izjavama Slobodana Orlića, saveznog sekretara za informisanje, da se pomenute kuće transformišu u javne servise osposobljene za tržišnu konkurenciju. Nevolja je što – osim teških pronevera, gubitaka, tehničkog i profesionalnog ruiniranja u proteklim godinama, čiji obim tek treba utvrditi – pomenuti mediji nikada nisu funkcionisali na tržištu, niti tržišno. U tome se, uostalom, ne razlikuju ni od najvećeg dela dojučerašnjih opozicionih medija. Što se jugoslovenskih medija tiče, zanimljivo je da savezni sekretar u pomenutoj izjavi nije govorio o sudbini Radio Jugoslavije, čiji je program oduvek bio namenjen inostranstvu. Neki od zaposlenih plaše se da je novim vlastima preča briga o medijima za "unutrašnju" upotrebu od eksploatacije i širenja pozitivnog imidža u svetu putem kratkih talasa. U medjuvremenu su BBC, Dojče vele, Glas Amerike i Slobodna Evropa utrostručile broj kratkotalasnih emisija namenjenih području Jugoslavije.

    Što se tiče Srbije, već pomenuto profesionalno razočaranje načinom na koji su se najčvršći medijski stubovi Miloševićevog režima preko noći "oslobodili" u prvi mah je dostizalo i stepen gadjenja. "Politika" je u oktobru demonstrirala sposobnost ulagivanja novim vlastima zapamćenu samo u danima raspirivanja ratova za "očuvanje Jugoslavije". Ovog puta, reporterskim izlivima neukusa povod je bila situacija na jugu Srbije –ako za trenutak zanemarimo neukusno veličanje pobede Vojislava Koštunice na predsedničkim izborima. "Politika ekspres", "Večernje novosti" i "Borba" su takodje rutinski, bez mnogo talasanja, nastavile da rade u "oslobodjenom" stanju. To je, uostalom, karakteristika svih dosadašnjih promena u bivšim režimskim medijima: iz impresuma i etra nestala su samo najpoznatija lica, glasovi i potpisi. Njihova mesta, uglavnom u v.d. statusu, zauzeli su nekada najureni direktori i urednici. Novinarska radna snaga ostala je ista.

    To je najuočljivije na RTS, kojom od 5. oktobra upravlja štrajkački odbor, odnosno privremeno poslovodstvo na čijem je čelu Nenad Ristić, nekadašnji urednik Informativnog programa. Najpre srušena u NATO bombardovanju aprila 1999. – što se odnosi na "master" za emitovanje satelitskog, ali i na celokupnu zemaljsku mrežu predajnika – zgrada RTS opljačkana je i spaljena 5. oktobra prošle godine, dok je Milošević razmišljao da li da prizna izborni poraz (istovremeno, na zgradi "Politike" stradao je – jedan izlog). Rezultat: više od 400 miliona dolara materijalne štete, tehnička opremljenost na nivou lokalne tv-stanice i odgovarajuća vidljivost, kvalitet programa – osim bolje informativnosti – bedan. Interna zabrana pojavljivanja odnosi se na samo na petnaestak bivših direktora i urednika; 85 bivših "rukovodećih radnika" za sada je kažnjeno smanjenjem koeficijenta za obračun plate.

    S obzirom na to da je – posle tri meseca praktičnog bezvlašća – formirana tek sredinom januara, nova vlada Srbije nije mogla da se ozbiljno bavi pitanjem RTS. Prvi korak biće, već naredne nedelje, ukidanje Miloševićeve "takse na električno brojilo". Ta vrsta nameta na vilajet – koji je na ime RTS "odbacivao" mesečno izmedju 4,8 i 54 miliona maraka, ali je "distribuiran" po standardima ekonomije presipanja iz šupljeg u prazno – uvedena je 1993. godine kao poslednji u nizu poteza kojima je režim preuzeo potpunu kontrolu nad nacionalnom RTV.

    Pre i posle toga repertoar disciplinovanja, žalosno poznat i za profesiju sramno efikasan, obuhvatao je "stavljanje na led", prinudne odmore i otkaze za neposlušne ili nedovoljno poslušne novinare (samo na RTS 1992/93 godine tako je "počišćeno" oko 1300 zaposlenih). Možda neplanirano, postavljanje poslušnih – uz diktatorska ovlašćenja u "kadrovskoj" politici – dovelo je, najzad, do po režim pogubnih kontraefekata. Oktobra 1990. moglo se činiti da je odlazak desetak novinara iz NIN-a i osnivanje nedeljnika "Vreme" beznadežan poduhvat; pet godina kasnije postojanje nezavisnih medija Miloševiću je moglo služiti kao legitimacija demokratičnosti; ali od 1997. tiraž "Vremena" i na sličan način nastalih dnevnika, radio i televizijskih produkcija uveliko nadmašuje ne toliko čitanost i gledanost režimskih medija, koliko poverenje koje javnost u njih ulaže. Kada su Hadži-Struja, Milanović i njima slični to shvatili, bilo je kasno.

    Ne može se reći da dojučerašnji medijski "strani plaćenici", novinarska "peta kolona, izadjnici i špijuni" danas naplaćuju svoju krv, znoj i suze. U tom pogledu, novinari izbornih pobednika iz septembra i decembra prošle godine se unutar staleža za sada nisu pokazali kao osvetoljubivi. Nezavisno udruženje novinara Srbije jedva je – posle nekoliko nedelja natezanja – uspelo da se useli na jedan sprat zgrade ("Miloševićevog") Udruženja novinara Srbije. Zahtev novim vlastima da se u upravne i rukovodeće odbore medija ne postavljaju političari, pa ni politički aktivni bivši ili sadašnji novinari, kao i da se stopira vlasnička transformacija, (zlo)upotreba frekvencija ili širenje poslova postojećih medija – za sada nije proizveo vidljive efekte. S druge strane, direktori i urednici medija koji su se u svoje nekadašnje kuće vratili teško da mogu biti zadovoljni stanjem u kojem ih zatiču i poslovima sredjivanja koji im – bez ikakve druge osim moralne podrške novih vlasti – predstoje.

    Jer, za ono u šta se vraćaju reč "ruševine" je tek bleda slika stanja. Otuda ne bi trebalo suviše zamerati kolegama koje su se – kao sadašnji savezni sekretar za informisanje Slobodan Orlić – odlučile da karijeru nastave u politici. Ili diplomatiji, kao Mihajlo Kovač, nekadašnji novinar RTS, možda budući ambasador u Austriji; Biserka Matić, bivši novinar "Politike" i koministar informisanja u prelaznoj vladi Srbije, buduća ambasadorka u Makedoniji; Maja Divac, budući ataše za štampu ambasade SRJ u Londonu... S više razloga valjalo bi brinuti ne o onima koji su svoje profesionalne usluge spremni da ponude svima, već o onima koji te usluge prihvataju. Vojislav Koštunica je, čini se, za svog medijskog savetnika odabrao Aleksandra Tijanića, bivšeg novinara NIN-a, bivšeg giganta jugoslovenskog novinarstva, bivšeg direktora režimske TV Politika, bivšeg direktora paradržavne TV braće Karić, bivšeg Miloševićevog ministra informisanja, bivšeg osnivača dnevnika "Gradjanin", bivšeg novinara "Dnevnog Telegrafa"... I budućeg ko zna čega.

    Aleksandar Ćirić (AIM)