AIM
  • all articles of same month
  • articles of same month and centre
  • all latest articles
  • latest articles of same centre
  • search all articles
  • search same centre
  • www.aimpress.org

    Copyright: All those wishing to use or publish the following text are welcome to do so, provided that they indicate the source and inform the AIM office in Paris which is interested to receive comments and reactions on the information it provides. AIM, 17 rue Rebeval, F-75019 Paris, France

    THU, 08 FEB 2001 22:42:35 GMT

    Vojvodina: državni mediji

    Pretnje štrajkovima

    AIM, Beograd, 8. 2. 2001.

    Kada su u petak, prvog vikenda u februaru, štampari novosadskog "Dnevnika", dnevnog lista na srpskom jeziku čiji je izdavač Skupština Vojvodine, pripretili štrajkom, a novine redovno izlazile mada, prvi put u gotovo šezdesetogodišnjoj istoriji, četiri dana nisu štampane u sopstvenoj štampariji, bio je to samo jedan detalj koji ne čini ni malo vedrijom, ionako komplikovanu i kontroverznu, sliku državnih medija "oslobođenih" posle petooktobarskih događaja za koje je većina poverovala da su značili raskid sa ružnom prošlošću koju je personifikovao Slobodan Milošević.

    Razlog da "Dnevnik" potraži alternativnu štampariju je neobična smeša ultimatuma i odustajanja kroz koju je ovaj vojvođanski dnevnik, kako kažu u redakciji, prošao četiri puta od druge polovine novembra do sada: da štampa novogodišnji četvorobroj matičnog lista štamparija je, posle novčane injekcije, pristala tek kasno uveče 28. decembra. Slično je bilo i sada: štrajk je proglašen tokom dana, od njega se odustalo uveče. "Dnevnikova" štamparija je odradila sve novine osim svojih - koje nisu legle na ultimatum - i to je stvorilo novi problem: kolika je šteta zbog toga i ko je kome, posle svega, ostao dužan. Osnivač je brzopotezno presekao spor i rekonstruisao upravni odbor štamparije (zbog "blago rečenoť neefikasnosti) i "Dnevnik" se vratio kući posle četiri dana egzila. Do sledeće krize.

    Za štrajk su spremni i zaposleni u TV Novi Sad. Traže povećanje osnove za obračun cene rada sa za hiljadu dinara (na 2.100); konačno su se usuduli da upozore kako su, u poslednjih pet-šest godina, za ista radna mesta, dobijali i do 2.000 dinara manju platu od beogradskih kolega i traže da im plate budu izjednačene.

    Pojedinačne priče o problemima u ove dve medijske kuće sa "proizvodnim" pogonima, pa i povodi za najavljene štrajkove, su različite. Sličnost je u prtljagu: obe ove medijske kuće imaju kvarnu prošlost o kojoj glasno ćute, obe su državne, u obe se, sve do sada, samo šapatom ili u "poverenju", gunđalo. Sličnost je i u organizatorima štrajka. Ne mora imati posebnog značenja, ali jeste začuđujuće da obe pretnje štrakom koordiniraju povereneci tzv. državnog sindikata, veoma mirnog i kooperativnog svih prethodnih godina.

    Nije zabeleženo da je novosadska televizija pretila štrajkom kada su, početkom devedesetih - u doba Vučelićevih "Srba u ogledalu istine" - masovno otpuštani novinari i urednici, a programi desetkovani. Protesti su bili peticionaški i pojedinačni. Televiziju Novi Sad i danas opterećuju nerešeni odnosi unutar RTS, u koju je anektirana početkom devedesetih, bez obzira na odluku Skupštine Vojvodine kojom je novosadska televizijska kuća vraćena u njenu nadležnost i bez obzira na činjenicu da je vojvođanski parlament imenovao direktora (Aleksandar Kravić) i glavnog i odgovornog urednika (Slaviša Grujić). Novac je u Beogradu, a Aleksandar Kravić objašnjava (u privatnom novosadskom "Građanskom listu") da, od decembra, precizno određeni platni koeficijenti čekaju "na potpis" vršiocu dužnosti direktora RTS Nenada Ristića.

    "Dnevnik" jeste šest nedelja štrajkovao 1993, ali je posledica tadašnje pobune bila samo masovno slanje na prinudne odmore "političko-etnički" drugačijih. Tada su zajedno štrajkovali štamparija i redakcija matičnih novina. Gruba procena kaže da je, ovoga puta, štamparija preuzela ulogu "avangarde" i pokušala da iznudi bolji položaj preko leđa matičnih novina. Pre osam godina, kada je štrajk, posle podužeg mrcvarenja ipak okončan, izašlo je na videlo da je obustava rada najviše koristila poslovodstvu koje je, nekoliko dana potom, samo obustavilo štampanje lista, jer se nije imalo repromaterijala. Dragan Radević, gotovo jednodecenijski, glavni urednik uvezen iz Beograda da disciplinuje Novosađane, protiv koga su tada bili svi, tiho je vraćen i ostao je u "Devniku" sve do prošlog leta.

    "Dnevnikove" muke sa štamparijom i televizijske s ujednačavanjem značaja kroz platu, samo su deo turbulencija kroz koje prolaze državni medji (i) u Vojvodini posle, više od decenije dugog, permanentnog i, povremeno maštovitog, kadrovskog sakaćenja i uništavanja novinarske, i uopšte, profesije. Ono što se u Novom Sadu pompezno zove holding kompanija "Dnevnik", zapravo su samo tralje nekada zaokružene tehnološke celine oko, u vojvođanskim razmerama, tada uticajnog dnevnog lista na srpskom jeziku. Televizija nema ni zgradu, jer je porušena bombama kad i novosadski mostovi, a o raznošenje njene opreme se govori, mada se to pretvara u lokalnu beskrajnu priču bez stvarnog epiloga. Sve to je napravljeno u drugačijoj državi, za drugačije tržište i u političkim okolnostima koje sa sadašnjim nemaju dodirnu tačku ni u tragovima, a nesebično iskorišćeno u poslednjih 13 godina, kao propagandna podrška učvršćivanju i održavanja na vlasti režima, koji je u delu političke Vojvodine, smatran okupacionim.

    Državni mediji u Vojvodini - baš kao i u svim srećnim delovima Srbije - čim je, 5. oktobra, bilo sasvim izvesno ko je pobedio, pokušali su da malo operu bigrafiju. U oktobru sve je izgledalo lako: u novosadskom državnom radiju prestali su, posle dva dana "raskidanja s prošlošću", da čitaju vesti pred zgradom i vratli su se u studio; novosadski ogranak televizije je, posle malo masovnih demonstracija pred zgradom u kojoj privremeno radi simbolično "vraćena Novosađanima"; u "Dnevniku" su, posle jednodnevnog prenemaganja kad novine nisu izašle 6. oktobra, potom nastavili da rade. Tiraž je bio mizernih 6.000 primeraka; sada je 15.000. Kada je, krajem oktobra, već kao predsednik Skupštine, posetio "Dnevik" - činilo se na sopstvenu inicijativu - Nenad Čanak nije propustio da primeti kako je ušao u kuću koja je "zdušno učestvovala u izazivanju međunacionalne i međukonfesionalne mržnje", a podsećajući na izveštavanje te kuće prilikom borbi oko Vukovara 1991. godine, rekao da će "odgovarati svi oni koji su dali sebi za pravo da lažu i od toga prave doktrinu". Za TV Novi Sad je, tada, rekao da je "najsramnija mrlja na licu Vojvodine". Čanak nije propustio ni da podseti "Dnevnik" da nije nezavisno glasilo ali da od njega "zahteva istinu i objektivno izveštavanje". Niko se nije bunio.

    Potom je počelo čeprkanje po prošlosti, ali samo delimično i omeđeno gresima uprave. Glasno raspetljavanje finansijskih malverzacija prethodnih upravljačkih struktura i javna priča o poklonima dobijenim sa Carine putem Mihalja Kertesa mogu da budu deo terapije; finasijska bahatost prethodnika, ipak je samo posledica. Uzroci - uređivačka politika, način pisanja, huškački epiteti i haranga kao stil novinskog izraza - još, očito, nisu na dnevnom redu, a kad će biti ne zna se. Ne bi bilo fer da posledice potpuno potisnu priču o uzroku i sve bude svedeno na poučno pravdavanje glavnog junaka na kraju filma ("Mefisto") Ištvana Sboa: "Ja sam samo glumac". Mada je to nije eksluzivno vojvođanski: ima značaj opšteg lajtmotiva "novih" i "oslobođenih" medija.

    Milena Putnik(AIM)

    Antrfile:

    OKTOBAR

    Novinari vojvođanskih medija "diferencirani" su posle tzv. antibirokratske revolucije u oktobru 1988, a masovno upućivanje na prinudne odmore i otpuštanja održavali su optimalnu količinu straha u kojem je cenjen pervetovani patriotizam važan u pripremi i opisu ratova u kojima, po zvaničnoj doktrini, Srbija nije učestvovala, a potom na hajku prema "opoziciji koja ne postoji". Finansijsko ponižavanje većine zaposlenih - bez obzira na povremene donacije Mihalja Kertesa o kojima se sad javno i glasno govori - se podrazumevalo. Onda je, ponovo, došao oktobar.

    Štamparija "Dnevnika" radi na trećini kapaciteta, nije sigurno da li bi, i da ima posla, mogla više: zastarele mašine i tehnologija iz doba dinosaurusa, u štampariji koliko i u redakciji novina, velik su problem. Neko će i nekim novcem morati da ga reši. Niko nije spreman da se upusti u procenu uticaja, nekog eventualnog budućeg ulaganja u opremu, na dinamiku štrajkačkog pritiska. Štampari šturo kažu: naši su zahtevi socijalne prirode, nema politike. Ako i ima različitih interesa, oni nisu javni. Vojvođanski državni mediji uspeli su da se unakaze i odbiju čitaoce i gledaoce kad nisu imali nikakvu konkurenciju. Ovde, do nedavno, nije postojao alternativni vojvođanski dnevni list. Sad će sve biti teže, jer konkurencija postoji. Dva privatna dnevnika - "Vojvodina" i " Građanski listť - sasvim su novi, ali se uspešno bore za čitaoce. Televizija do prošle jeseni nije imala lokalnu konkurenciju u Novom Sadu; sad je dobila u gradskoj "Apolo TV" koja emituje i programe Anema i vesti TV B92. Kada je Produkcijska grupa "UrbaNS", u kojoj je novinar Marina Fratucan okupila mlade novinare, počela da zasipa i državnu i lokalne televizije svojim prilozima TV slika je krajnje jednostavna: postoji televizija bez produkcije i produkcijska kuća bez televizije.