AIM
  • all articles of same month
  • articles of same month and centre
  • all latest articles
  • latest articles of same centre
  • search all articles
  • search same centre
  • www.aimpress.org

    Copyright: All those wishing to use or publish the following text are welcome to do so, provided that they indicate the source and inform the AIM office in Paris which is interested to receive comments and reactions on the information it provides. AIM, 17 rue Rebeval, F-75019 Paris, France

    WED, 07 FEB 2001 23:18:07 GMT

    Strah od Miloševića

    AIM, Beograd, 7. 2. 2001.

    U ovdašnjoj javnosti sve češće se mogu čuti kritike s kolikim odsustvom sluha nova vlast prima zahteve klučnih medjunarodnih faktora za izručivanje Slobodana Miloševića Haškom tribunalu. Dugo se smatralo da je to "poslednja rupa na svirali", a kada je zbog toga, nepotrebno, smanjeno poverenje u svetu i dovedena u pitanje financijska pomoć za oporavak privrede, odjednom se ovo pitanje našlo na prvom mestu. Ukoliko se nastavi s politikom oglušivanja i čekao poslednji rok nova vlast će dovesti u sumnju svoju zrelost i sposobnost da upravlja zemljom.

    Od pada Miloševićevog režima do današnjih dana, gotovo ništa nije uradjeno u pogledu oživljavanja privredne delatnosti. Na ekonomskom terenu zavladalo je mrtvilo, a najnoviji dogadjaji upozoravaju da takvo stanje može još da potraje. Cena će da bude ispostavljena kada presuši strana financijska dobrotvorna pomoć zahvaljući kojoj Srbija ima struju i grejanje, a njeni gradjani plate i penzije, deca - dečije dotatke, ugrožene porodice - socijalnu pomoć.

    Podržana sa svih strana za učinjeni poduhvat novouspostavljena vlast je dala prednost političkim pitanjima pred ekonomskim teškoćama. Išlo se po svetu da bi se ubrali aplauzi, a zaboravilo se da će nova vlast da bude merena više po onome što uradi, a manje po onome što kaže. Dogodilo se da njen učinak bude najbledji tamo gde je svet očekivao da će vlast nastojati da bude najubedljivija.

    Reč je o saradnji sa Haškim sudom, odnosno izručenju Slobodana Miloševića tom medjunarodnom trbunalu, kojeg je Savet bezbednosti osnovao sa ciljem da individualizira odgovornost za zbivanja na području bivše SFRJ i tako njene narode oslobodi kolektivne krivice, kako bih vratila na staze medjusobne saradnje. Energija s kojom je Milošević oboren je splasnula, a sadašnja vlast nije imala snage ni da ga ukloni iz predsedničke rezidencije.

    Na sva upozorenja iz sveta da Milošević mora da se nadje pred sudom u Hagu odgovarano je s najviših mesta kako to nisu prioriteti Jugoslavije i Srbije. Miloševićeva odgovornost pred Haškim tribunalom uporno je gurana pod tepih i tretirana kao “poslednja rupa na svirali”. To bivšem jugoslovenskom predsedniku neće ništa da pomogne, ali zato može da se nepovoljno odrazi po gradjane Srbije.

    To je jasno rečeno podpredsedniku Savezne vlade Miroljubu Labusu u Davosu i predse- dniku Vlade Srbije Zoranu Djindjiću u Vašingtonu. Sve dok Milošević ne bude u avionu za Hag izostaće najavljena financijska podrška za oporavak srpske privrede. Labus se vratio iz Davosa praznih šaka, kao što i guverner centralne banke Mladjan Dinkić ima sve većih nevolja u sklapanju financijskih aražmana. Obojica sada brinu kako da Jugoslavija prebrodi vreme do jeseni, jer pomoć splašnjava, a očekivane kreditne linije su još na dugom štapu.

    U Ekonomskom institutu su izračunali da je zemlji potrebno najmanje dve milijarde dolara za pokretanje proizvodnje i ostvarivanje društvenog proizvoda koji bi garantovao da se na kraju 2001. godine bolje živi za 20 procenata. Trenutno u Beogradu traju dvonedeljni susreti s predstavnicima Medjunarodnog monetarnog fonda oko utvrdjivanja ovogodišnje ekonomske politike na osnovu koje bi Jugoslavija dobila kredit od 150 miliona dolara. Ovaj iznos je simboličan, jer ni izbliza ne zadovoljava potrebe, ali je važan što otvara prostor, kako za odlaganje postojećeg duga, koji je u visini godišnjeg društvenog proizvoda ( 12 milijardi dolara ), tako i za dobijanje novih, a nije isključeno da, uz sugestiju ključnih medjunarodnih financijskih institucija, Jugoslavija uspe u svojim zahtevima za oprost većeg dela nagomilanog duga.

    Razgovori s predstavnicima MMF mogu lako da se pretvore u gubljenje vremena za obe strane ukoliko jugoslovenske vlasti i dalje ostanu kod stava da je Miloševićevo izručenje sporedna stvar. Na osnovu onoga što je srpskom premijeru rečeno u Vašingtonu postalo je jasno da je odgovornost Miloševića i njegovih najbližih saradnika na prvom mestu. Djindjiću je jasno poručeno da će izostati američka podrška u MMF ukoliko do 31. marta jugoslovenske vlasti ne pokažu na delu da će odgovornost bivšeg jugoslovenskog vodje biti prepuštena medjuna-rodnim sudskim instancama.

    Ovaj rok je odavno poznat i ignoracija s jugoslovenske strane u pogledu tog zahteva pre spada u red najvećih promašaja nove vlasti, koja je pogrešno procenila da će joj medjunarodni faktori dopustiti da se s njima cenjka oko njihovog zahteva. Sada je valjda svima jasno šta treba da uradi ovdašnja vlast, a da li će Milošević da bude okrivljen i kažnjen za počinjene ratne zločine ili ne odlučiće Haški tribunal. Najgore što još može da se desi je ako nova vlast bude čekala poslednji rok do kojeg treba da udovolji postavljenim zahtevima. Bude li tako uradila biće izgubljeno dragoceno vreme, koje će biti plaćeno usporenijim privrednim razvojem od potrebnog i očekivanog.

    Pojedini analitičari jugoslovenskih zbivanja iznenadjeni su količinom odsustva sluha ovdašnjih vlasti prema spoljnih zahtevima. Takav odnos pridoneo je da početno oduševljenje medjunarodne javnosti preraste u sumnju, koja se ogleda u postavljanju pitanja da li je u Jugoslaviji obavljena samo personalna promena.

    S porastom sumnje uporedo su rasli i zahtevi da se Milošević nadje pred Haškim sudom. Zainteresovani deo sveta hoće da ključ od brave iza koje bi trebao da se nadje bivši jugoslovenski predsednik ima u svojim rukama. Postoje najmanje dva razloga takvom stavu. Jedan je nepoverenje prema ovdašnjim vlastima da će moći da osude Miloševića, a ako to i urade brave jugoslovenskih zatvora su manje sigurne. Drugi se krije u strahovanju jugoslovenskog okruženja od Miloševića i dok je on na slobodi, a uz to i predsedik najjače opozicione stranke u Srbiji. Dok taj strah postoji svi napori usmereni prema jačanju medjusobnog poverenja unapred su osudjeni na neuspeh.

    Smirivanje balkanskog trusnog područja vodi, prema oceni i stavu, medjunarodnih faktora preko predhodnog izolovanja Miloševića i uklanjanja i najmanje mogućnosti za njegov povratak u politički život. Ako se to zna onda je teško objašnjiva dosadašnja suzdržanost novih vlasti u izvršavanju svojih obaveza prema inostranim pravosudnim institucijama. Jedino bi mogla da se razume da u Srbiji nema toliko hrabrog čoveka koji bi smeo da uhapsi Miloševića ili vlast možda želi da njegovim držanjem na prividnoj slobodi plaši javnost mogućim povratkom i tako slabi kritiku za svoje slabosti. Ali to bi mogla biti previsoka cena za budućnost zemlje i njen privredni oporavak.

    Ratomir Petković (AIM)