AIM
  • all articles of same month
  • articles of same month and centre
  • all latest articles
  • latest articles of same centre
  • search all articles
  • search same centre
  • www.aimpress.org

    Copyright: All those wishing to use or publish the following text are welcome to do so, provided that they indicate the source and inform the AIM office in Paris which is interested to receive comments and reactions on the information it provides. AIM, 17 rue Rebeval, F-75019 Paris, France

    FRI, 26 JAN 2001 19:05:14 GMT

    Samoizdržavanje Kosova - stvarnost ili utopija?

    Priština, 25.01.2001.

    Od 2004. godine, Kosovo bi trebalo da se izdržava od svojih sredstava i svojim radom. Takva su barem predviđanja. Nakon tri godine, Kosovo bi trebalo da se skine sa liste priroiteta pomoći i finansijskih intervencija. Istina, Kosovo će i dalje biti pomagano, ali prema kriterijima koji važe za sve ostale zemlje u tranziciji. 2003. godine se planira ukidanje donacija i ostale pomoći svim tzv. komunalnim usklugama, uključujući i Elektroenergetsku korporaciju, a sredstva za budžet moraju da obezbede sami kosovari.

    Da li će kosovari moći sa svojom privredom da ispune obaveze i izrdžavaju sami sebe? To je suštinsko životno i političko pitanje za sve. Odgovor zahteva podrobne analize o postojećem stanju i mogućim tokovima u tri naredne godine, ne samo u oblasti ekonomskog razvoja, već i u oblasti promene mentaliteta ljudi sa gledišta ispunjavanja obaveza prema društvu. Reč o plaćanju taksi, računa za potrošnju struje, vode i ostalog, poznata praksa u celom svetu za finansiranje zajedničkih potreba jedne države i društva. Ilustracije radi, pomenilo da samo 40 odsto kosovara plaća račune za struju, dok potrošnju vode plaća svega 10 odsto. Nema tačnih podataka, ali ima indikacija da se sa velikim teškoćama vrši prikupljanje taksi i poreza i od raznih oblika biznisa.

    U UNMIK-u ima procena da se na Kosovu, u poređenju sa 11 drugih zemalja u tranziciji, u obliku poreza plaća društvu samo oko sedam odsto godišnjeg nacionalnog bruto proizvoda. Kaže se da se u drugim zemljama u tranziciji stepen terećenja kreće od 18 do preko 40 odsto. Nizak nivo tereta delimično je i posledica niskog poreskog nameta na biznis i kosovske usluge. Međutim, treba smatrati da je to više posledica izbegavanja obaveza, dakle njihovog neplaćanja. Kada kao rezultat stremljenja za izgradnju otvorene ekonomije prema susedima i svetu treba da itekako opadne količina prihoda u budžetu od carina i akciza, ovim niskim stepenom nameta na nacionalni bruto proizvod se ne mogu obezbediti sredstva ni za budžet Kosova, a da ne govorimo o drugim potrebama društva.

    Od životne je važnosti do koje će se mere moći razviti biznis u naredne tri - četiri godine. On, u prvom redu, trebalo bi da obezbedi ne samo budžet, već i prostora za stabilan i stalan razvoj. Prema aktuelnom stanju i šansama koje se sada mogu predvideti, takva očekivanja nisu realna. Kosovo je veoma daleko od dinamične i stabilne ekonomske strukture. Registrovano je oko 31 hiljada preduzeća koja se bave biznisom, mnogo više nego prethodnih godina. Ali, reč je o količini. Ne zapaža se neka kvalitativna promena sa gledišta strukture koja bi obezbeđivala razvojnu dinamiku unutar Kosova i snažne njene odnose sa privredama drugih zemalja, što bi takođe trebalo da bude deo ekonomskih prioriteta. I dalje nadvladavaju trgovina, tipovi porodičnog biznisa, investicije koje se mogu brzo povratiti.

    Kada je reč kod biznisa, pre se može reći da se Kosovo nalazi u stanju očekivanja - šta će se uraditi. Nema pravne infrastrukture i iz tog razloga ni mogućnosti za predviđanja i razvojne stimulacije. Ni praktični tokovi ne obećavaju da će se brzo i lako postići cilj, da Kosovo izdržava samo sebe. To je cilj kojem streme svi kosovari. Ali, barem kada je reč o pitanjima privrede, od veoma velike važnosti je praviti jasnu razliku između želja i mogućnosti. Čak, ova razlika je preduslov da bi se izbegli poznati voluntarizmi iz socijalističkog perioda. Neiskustva u poslednjih 18 meseci, od ulaska KFOR-a i uspostave vlasti UNMIK-a, ne obećavaju nešto posebno, a da ne gvoorimo o nekom odlučujućem zaokretu.

    U opštoj strukturi investicija u proteklih 18 meseci, na osnovu komercijalnih interesa, kosovari su učestvovali sa 30 odsto sredstava. Ona su bila orijentisana uglavnom u građevinarstvo, saobraćaj i trgovinu, gde dominiraju investicije trgovine naftom i njenim derivatima, dakle u oblasti koje aktuleno donose brz i veliki profit. Na neki način, biznis na Kosovu se orijetiše ka preživljavanju i izvlačenju što većeg profita usled slabosti sistema i ekonomskog haosa. Ne može se reći da takva jedna struktura može biti ulaznica ili stabilna podrška za privredu sa razvojnom dinamikom, koja bi istovremeno imala orijentaciju dugoročne dobiti.

    Međunarodni faktori i kosovari se u potpunosti slažu da će Kosovo krenuti putem zdravog ekonomskog razvoja i prevazilaženja nasleđene zaostalosti onda kada ekonomskim aktivnostima bude dominirao privatni biznis. Međutim, ova orijentacija se ne može oživotvoriti bez velikog angažovanja kapitala, inostranog ili domaćeg i to na komercijalnim osnovama. Samo to može nametnuti opšte racionalne principe i ponašanja u biznisu, puno angažovanje na poslu i štednju svih faktora u radu. Za razliku od humanitarne pomoći, investirani kapital na komercijalnim osnovama ima svoju cenu, u obliku kamate, učešću u dobiti, učešću u vlasništvu i razume se, u menadžiranju.

    U ukupnoj sumi investicija u drugoj polovini 1999. godine i u prvih deset meseci 2000-te godine, koja je prema računici Privredne komore Kosova iznosila 743 miliona nemačkih maraka, komercijalni krediti su učestvovali sa svega pet odsto. Ova činjenica na najbolji način pokazuje da je glavni izvor zdravog ekonomskog razvoja još uvek nedostižan za Kosovo. Napokon, Kosovo nema bankarski sistem, redovne kanale finasijskog cirkulisanja, zakone koji regulišu suštinske ekonomske tokove, politiku ekonomskog razvoja. I ne samo što nema politiku razvoja, već ima indikacija da i ono što se sada naziva politikom razvoja, sa brojnih aspekata se može oceniti pogrešnim. Pretpostavlja se da su takve greške i blokade na koje nailazi privreda Kosova, posledica preuveličane politizacije i diplomatizacije. I iznad svega, Kosovo i kosovari nemaju svoj kapital.

    Kada se skinu tih pet odsto i 30 odsto sredstava iz kosovskih izvora, proizilazi da je najveći deo investicija, tj. oko 65 odsto, obezbeđen na humanitarnoj osnovi i potrošen uglavnom za obnovu raznih usluga i infrastrukturu. Za razliku od humanitarnih sredstava u oblasti angažovanja privatnog kapitala, tek su napravljeni prvi koraci. Čak, do novembra 2000-te godine, komercijalne kredite je ovde davala jedina registrovana banka na Kosovu - MEB (Micro Enterprise Bank), privatna banka sa nekoliko međunarodnih osnivača i gde glavnu ulogu igra nemački kapital. Od novembra, kredite je počela da daje i Zajednička jedinica za kreditiranje (NJPB) koja nije banka, već finansijska institucija čija sredstva obezbeđuje Svetska banka i Evropska agencija za obnovu.

    I MEB i ZJK dozvoljavaju samo komercijalne kredite, što znači da pomažu razvoj jednog životnog sektora za razvoj privrede na Kosovu. Međutim, one investiraju i da bi profitirali i njihvoi osnivači i akcionari, pod motom - mali plasmani, manji rizik - MEB je dao nekoliko stotina kredita u ukupnoj vrednosti od oko devet miliona nemačkih maraka. Maksimalna visina kredita se kretala do 20 hiljada maraka, a srednja vrednost dozvoljenih kredita je iznosila 13 hiljada maraka. Krediti se daju na tri godine sa godišnjom kamatom od 24 odsto. Zajednička jedinica za kreditiranje takođe daje kredite na tri godine, ali u visini od 100 do 300 hiljada maraka, sa godišnjom kamatom od 15 odsto, koja se postepeno smanjuje krajem prve godine početka njegovog vraćanja. Ocenjuje se da je kapital Zajedničke jedinice za kreditiranje osam miliona dolara. Međutim, do sada je ona dala samo jedan kredit.

    Albanski eksperti i biznismeni smatraju da su kamate veoma visoke. To ne može izdržati ni trgovina, a da se ne govori o proizvodnji, kažu oni i dodaju da su planirane sume za kreditiranje samo kap u moru potreba Kosova. Kreditori odgovaraju da oni moraju da pokriju troškove i da imaju određenu dobit, kao i da se bave kreditiranjem na jednoj veoma nesigurnoj teritoriji i gde nema garancija za povratak kredita. Zatim, reč je o biznisu, a ne o milosti. Biznis i milost ne idu zajedno.

    AIM Priština, Fehim REXHEPI