AIM
  • all articles of same month
  • articles of same month and centre
  • all latest articles
  • latest articles of same centre
  • search all articles
  • search same centre
  • www.aimpress.org

    Copyright: All those wishing to use or publish the following text are welcome to do so, provided that they indicate the source and inform the AIM office in Paris which is interested to receive comments and reactions on the information it provides. AIM, 17 rue Rebeval, F-75019 Paris, France

    MON, 22 JAN 2001 02:22:51 GMT

    Vojska Jugoslavije

    Prelazna iskušenja

    Pred neizbežno suočavanje sa izazovima demokratskih promena, civilnom kontrolom poslova odbrane i uključivanjem u sistem kolektivne bezbednosti, moglo bi se pokazati da je za Vojsku Jugoslavije kriza u zoni kopnene bezbednosti prema Kosovu i Metohiji – najmanji problem

    AIM, Beograd, 22. 1. 2001

    Jugoslovenska javnost ne sumnja da je u oktobarskoj odbrani izborne volje građana uzdržanost Vojske Jugoslavije (VJ) znatno doprinela brzom i, što je važnije, mirnom padu Miloševićevog režima. U protekla četiri meseca više pažnje privlačilo je odmeravanje zasluga za njeno takvo držanje, u rasponu od ruske tvrdnje da su u kasarne vratili već pokrenutu 63. padobransku brigadu, do izjava načelnika Generalštaba Nebojše Pavkovića da je kritičnog dana odbio pet Miloševićevih naređenja za dejstvo protiv pola miliona demonstaranata u Beogradu. Za razliku od Rusa, general Nebojša Pavković ima mnogo razloga da svoju ulogu neguje i ističe. Ne samo zato što njegovu smenu zahteva deo sada već vladajuće Demokratske opozicije Srbije, već i zbog toga što je Pavkovićev položaj – za razliku od načelnika državne bezbednosti Srbije Radeta Markovića – praktično u direktnoj nadležnosti predsednika SRJ, Vojislava Koštunice.

    Miloševićev načelnik Generalštaba preživeo je prvi i do sada jedini sastanak Saveta vrhovne odbrane u novom sastavu, na kom su Vojislav Koštunica, Milo Đukanović i Milan Milutinović što smenili, što penzionisali nekolicinu generala, na čelu sa doskorašnjim načelnikom Generalštaba i ministrom vojnim Dragoljubom Ojdanićem, te komandantima Druge armije i Ratne mornarice. Crna Gora dobila je i raspuštanje famoznog Sedmog bataljona vojne policije, jedinice koju je Milošević pripremao za interventno delovanje u "drugom oku u glavi". Ne zna se da li je uopšte postavljan zahtev za smenu Nebojše Pavkovića i, ako jeste, s kojim argumentima je odbijen.

    Za vreme NATO bombardovanja u proleće 1999. državna televizija je od Nebojše Pavkovića, tada komandanta Treće armije, načinila heroja odbrane i glavnog aktera "pobede". Zanimljivo je da se ni postoktobarske optužbe na njegov račun ne tiču uloge u odbrani, već načina napredovanja u karijeri, pristajanja na protivustavno potpisivanje Vojno-tehničkog sporazuma u Kumanovu i stavljanje vojske u ličnu službu Slobodana Miloševića. General Momčilo Perišić, smenjen sa mesta načelnika Generalštaba VJ zbog javnog suprotstavljanja politici ulaska u rat sa najjačom vojnom silom sveta (oktobra 1998), potseća: "Lazarević (Vladimir, tada komandant Prištinskog korpusa) i Pavković su pričali da ulaze u istoriju, da će braniti i odbraniti zemlju, da nijedan NATO vojnik neće ući na teritoriju Jugoslavije – sve dok im šef ne reče da se povuku. Čim je naredio da se povuku, neporažena ali ponižena vojska i policija behu povučene… Pavković i Lazarević saviše repić i izvukoše vojsku sa Kosova i Metohije".

    Ostatak optužbi tiče se Pavkovićevog učešća u Miloševićevoj predizbornoj kampanji, njegovo insistiranje na ustavno nepostojećem nazivu "vrhovni komandarnt", nejasne izjave/pretnje da će izbori 24. septembra za VJ biti "dan D", pokušaj zastrašivanja štrajkača u rudniku Kolubara… I, kao što to gotovo po pravilu biva, naknadno otkriće "kapitalizacije" lika i dela prvog čoveka VJ u obliku nekretnina na Dedinju, elitnom beogradskom naselju. No, ništa od toga – ni činjenica da je Nebojša Pavković odigrao važnu ulogu u prisiljavanju Miloševića da 6. oktobra konačno prizna izborni poraz – ne mora biti odlučujući razlog za oklevanje Vojislava Koštunice, savezne vlade i skupštine da pokrenu pitanje statusa ne samo načelnika Generalštaba VJ, nego i vojnog vrha koji tokom proteklih godina nije uspevao da razdvoji Miloševićeve od interesa odbrane zemlje.

    Dr Slobodan Krapović, treći civil na mestu ministra odbrane SR Jugoslavije – prethodno su to bili Milan Panić i Pavle Bulatović, potonji likvidiran u jednom od velikog niza još nerasvetljenih ubistava – objašnjava u nedavnom intervjuu nedeljniku "Vreme" razloge zbog kojih se do sada nije krenulo u brže promene na planu odbrane. Prema njegovim rečima, SRJ nema odgovarajuću doktrinu odbrane, temeljni dokument na osnovu kog se donose zakoni i propisi o ulozi, organizaciji, veličini, poslovima odbrane i ulozi VJ u njihovom obavljanju. Avgusta prošle godine Nebojša Pavković je – očito, u okviru režimske predizborne kampanje – obavestio javnost da je "usvojena" nova vojna doktrina. Polemike o tom dokumentu koji je, čini se, posle pobede opozicije na brzinu prilagođen novim "okolnostima", još uvek traju.

    Važnije pitanje je što – kakva god saopštenja davao Generalštab VJ – nema, kao ni u poslednjih pola veka, ozbiljne civilne kontrole vojske, što je osnovni uslov za funkcionisanje bilo kakvog demokratskog sistema. Novi ministar odbrane to pitanje smatra najvažnijim. Što se tiče doktrine odbrane i paketa zakona koji iz nje slede, ozbiljne promene najavljuje za početak juna. Mešovite, civilno-vojne ekipe stručnjaka ključne predloge za poslanike savezne skupštine uveliko pripremaju.

    Nevolja je što SR Jugoslavija i njena vojska u period ozbiljne transformacije ulaze u derutnom stanju. Milošević je godinama sistematski unazađivao armiju u korist policije koja je, na kraju, gotovo dostigla veličinu i opremljenost VJ. U tako vođenoj politici, vojska je povremeno obavljala ulogu policijskog servisa. Pre no što će biti smenjen, Momčilo Perišić je Miloševića upozorio na katastrofalne posledice ukoliko se nastavi (1) konstantna tendencija upotrebe vojske van institucija sistema, (2) izdvajanje jedinica van VJ, (3) pokušaj komandovanja jedinicama vojske od nenadležnih lica, (4) preskakanje nivoa komandovanja u službenim razgovorima sa pripadnicima VJ, (5) vođenje kadrovske politike na nezakonskim i nekriterijumskim osnovama, i (6) materijalna davanja van zakona, tj. ustupanje objekata, opreme i naoružanja policiji. Upozorenja – kao ni predlozi za rešavanje problema – nisu prihvaćeni, poslušni generali su unapređeni, u rat sa NATO alijansom ušlo se kao da je bio neizbežan... Na kraju, vojska je iz njega izašla kao "pobednik" koji jedva da ima gde da se povuče i prezimi, jer je u bombardovanju ostala bez tri četvrtine kasarni, a budžet iz kog se finansira već godinama jedva pokriva vojne plate i penzije.

    Komplikacije na psihološkom planu nisu manje, naprotiv. Vojska je u NATO bombardovanju svoj posao – u tome se slažu sve relevantne analize – obavila izuzetno dobro. Ali, ako je u tom smislu neporažena, ona ne samo što je pobeđena, već joj u kratkom roku sleduje da se pobedniku, dojučerašnjem neprijatelju – priključi. U paketu povratka u međunarodnu zajednicu i uključivanja SRJ u evropske integracione procese, pristupanje Partnerstvu za mir se podrazumeva. Tu niko nema respekt za traumatično iskustvo, niti višak strpljenja i vremena za čekanje. Realno, unutrašnja podeljenost i spoljni pritisak se mogu instrumentalizovati i sigurno će biti instrumentalizovati u interesu međunarodne zajednice, kako god ko na nju i njene interese gledao.

    Tog problema su nove savezne vlasti potpuno svesne. Otuda je tek na pritisak nekih nevladinih organizacija za skraćenje vojnog roka na šest meseci – neobrazloženog, uostalom – do javnosti stigla informacija da je projekt skraćenja vojnog roka Generalštab VJ priveo kraju. Sa sadašnjih 12 meseci, vojsci je – uz postojeći kontingent od 50 hiljada regruta godišnje – prihvatljivo da obuku i popunu jedinica svede na 10 meseci. Ponuda važi ukoliko se na odsluženje regruti upućuju u uzrastu od 19 do 30 godina, ako se uvede efikasan sistem regrutacije i upućivanja na odsluženje, ako se "uvede više reda u odlaganje služenja vojnog roka"...

    Svako sa pamćenjim koje seže unazad do početka osamedesetih godina prepoznaće u saopštenjima VJ rečnik, logiku i "mentalitet" nekadašnje JNA. Profesionalizacija se – osim deklarativno – ne pominje. Umesto toga, u vojne projekte reorganizacije uključena je jedna do sada nezamisliva mogućnost: otkup vojnog roka. Nadležni u Generalštabu nisu dali ni osnovne naznake o svrsi i smislu tako nečeg, još manje odgovor na pitanje da li mogućnost otkupa odsluženja znači da će vojsku po tim planovima služiti samo sirotinja ili, na primer, da li će neka humanitarna organizacija, bogati pojedinac ili institucija moći da otkupljuje vojni rok svojih radnika ili svojih potrošača.

    Još upadljivije nesnalaženje u promenjenim okolnostima VJ pokazuje u ocenama posledica ulaska SRJ u Partnerstvo za mir. Ukratko, to bi ugrozilo nacionalni identitet, državne i nacionalne interese; bio bi narušen princip oslonca na sopstvene snage; dovelo bi do odricanja od suvereniteta, budući da je Partnerstvo samo način na koji Sjedinjene države gospodare Evropom; Zapad bi se mešao u naše unutrašnje odnose; povećala bi se materijalna i finansijska davanja za oružane snage; morali bi se usvojiti NATO standardi u organizaciji i obuci oružanih snaga; bili bi ugroženi obaveštajno-bezbednosni sistem i vojna industrija, prisiljena da se prilagodi NATO standardima...

    Ta vrsta zamerki proizašla je, više nego očito, iz sistema čiju je karikaturu Slobodan Milošević godinama negovao; eksperti Generalštaba VJ koji govore o suverenitetu propustili su da primete odricanje od suvereniteta na koje su pristali još 1985, posle tzv. Paraćinskog masakra – od kad ondašnja JNA, sad VJ, na odsluženje vojnog roka uopšte ne poziva kosovske Albance. Sličan "previd" načinjen je i u leto 1990, kada je tema godišnje geopolitičke analize Generalšataba bio "socijalizam kao svetski proces"...

    Primeri bi se mogli nabrajati unedogled. Za razliku od teorija, bilo kakvih, neposredno predstojeća praksa biće ograničena na samo dve stvari: prilagoditi se uslovima evropskog koncepta kolektivne bezbednosti i, drugo, platiti sve troškove. U tom, i samo u tom smislu, kriza na južnoj granici Srbije – onoj prema Kosovu i Metohiji, koja se još naziva "administrativnom" – možda je najmanje predstojeće iskušenje za vojsku Jugoslavije.

    Aleksandar Ćirić (AIM)