AIM
  • all articles of same month
  • articles of same month and centre
  • all latest articles
  • latest articles of same centre
  • search all articles
  • search same centre
  • www.aimpress.org

    Copyright: All those wishing to use or publish the following text are welcome to do so, provided that they indicate the source and inform the AIM office in Paris which is interested to receive comments and reactions on the information it provides. AIM, 17 rue Rebeval, F-75019 Paris, France

    SUN, 21 JAN 2001 08:13:53 GMT

    Zašto nova vlast plaši gradjane

    Ko se boji šok terapije

    Birači su na septembarskim i decembarskim izborima novoj političkoj garnituri dali mandat da sprovede promene, za koje se i u predizbornoj kampanji znalo da će biti bolne. Otkud sad priče da nam ne treba šok terapija i da je zapravo bolje da država još malo administrira u privredi

    AIM, Beograd, 21. 1. 2001.

    "...Mi nismo spremni za ekonomsku liberalizaciju..", " .Daleko je tržište."..Privreda nam je bankrotirala.." "U maju su mogući socijalni nemiri..." "Zato država još izvesno vreme mora da administrira ca cenama.."

    Ovako najčešće visoki službenici nove federalne a i buduće srpske administracije brane buduću ekonomsku politiku u kojoj neće biti mesta za – šok terapiju. Jedan od lidera pobedničke koalicije tu novu ekonomsku filozofiju efektno je sveo na nivo populističke demagogije – "pa zar smo mi 5. oktobra 'krvarili" da bi sada poskupeo telefon i narodu zaračunate zelenaške kamate na neplaćene račune za komunalije".

    Zašto su se nove vlast naprasno uplašile radikalnih ekonomskih reformi kad su upravo na njima insistirale u svojoj predizbornoj kampanji i kad su gradjani željni promena dali mandat Demokratskoj opoziciji Srbije da te promene i sprovede? Činjenica da nove vlasti zatiču praznu državnu kasu znači da je Srbija bankrotirala i da od privrede čiji su gubici 31,5 milijardu dolara ne mogu da uzmu ni jednu jedinu paru da bi popunile budžet. Novac za revitalizaciju države i oživljavanje privrede može se nabaviti jedino iz inostranstva. Na donacijama i humanitarnoj pomoći može se živeti još dva meseca, a onda na scenu stupaju ozbiljni investitori. Pitanje je, medjutim, da li su strani ulagači spremni da investiraju u privredu koja se sporo otvara prema svetu i u kojoj državna administracija i dalje odredjuje cene, smatrajući da još nije vreme da se u Srbiji uvede tržište.

    Da bi iole ozbiljni strani partneri uložili svoj kapital u ovdašnja preduzeća buduća srpska vlada bi morala bez straha od socijalnog bunta da započne ekonomsku liberalizaciju i privatizaciju jer je to jedini način da preseče pupčanu vezu sa socijalizmom, makar on imao "ljudski lik". U Srbiji su se danas stekli svi uslovi za radikalne ekonomske reforme: proizvodnja je na najnižem nivou, oprema je izraubovana a tehnlogija zastarela, plate nisu dovoljne ni za elementarne potrebe, mito i korupcija najveći na svetu a sprega politike, poslovnih rukovodstava i mafije toliko je bila velika da se samo frontalnim napadom može uništiti.

    Nova vlast je još u predizmorno vreme obavezala svoju buduću vladu da napravi radikalan raskid sa praksom starog sistema i već na startu svog mandata gradjanima jasno pokaže postojanje diskontinuiteta sa Mloševićevim načinom vladanja. Ovdašnji analitičari smatraju da je to idealna prilika za početak šok terapije u ekonomiji koja bi najpre podrazumevala ukidanje svih vrsta subvencija neefikasnim preduzećima. Nova vlada, čije se foriranje očekuje iduće nedelje, bi zatim morala da pokaže spremnost da može odoleti svim pritiscima da takozvanim kratkoročnim merama pomaže preduzećima, poput kragujevačke "Zastave" ili smederevskog "Sartida", koja su zapala u neizlečive teškoće. U tim okolnostima "Jugopetrol", Elektroprivreda ili Železnica bi izgubili pravo na subvencije i nedogledno saniranje gubitaka iz državnog budžeta i kredita iz primarne emisije, što bi smanjilo državne deficite i ublažilo inflaciju.

    Strah od otpuštanja, čini se da je trenutno veći kod nove vlasti nego kod radnika koji su svesni da će neminovno izgubiti posao. Zadatak republičke vlade vlade nije da ubedjuje mašinbravara u niškoj Mašinskoj industriji, limara u "Zastavi" ili hemičara u šabačkoj "Zorki" kako će i dalje primati niske plate (koje će obezbediti država) u narednih godinu dana, nego pred njih treba da izadje sa jasnim programom prodaje stranim partnerima. Nema sumnje da inostrani kupci neće zadržati na poslu sve do sada angažovane radnike, mnogi će ostati bez radnog mesta. U tom sluačaju država bi morala da radnicima koji ostanu bez posla ostali ponudi ili kredite za započinjanje malog biznisa ili prekvalifikaciju za novo radno mesto. Tek kada i kao to učini videće se koliko će ljudi morati da alimentira iz fondova socijalne pomoći. Broj socijalnih sučajeva tada će zasigurno biti daleko manji nego sada kada država praktično "na socijali" drži kompletnu privredu.

    Kolebanje ili čak nespremnost novih vlasti da otvore srpsku privredu prema svetu i započnu privatizaciju najčešće se ogleda u frazi koju izgovaraju ovih dana a koju je koristio i prethodni Miloševićev režim: "nećemo mi da pravimo greške kao Madjarska da da prodajemo firme koje će stranci kasnije zatvoriti da bi lakše prodavali svoju robu". Socijalisti su se takvom argumentacijom koristili da bi što duže sačuvali vlast, a nova politička garnitura u Srbiji preuzela je takvu argumentaciju iz neznanja. Madjarska nije "preko sveta" da se ne bi moglo proveriti da li je danas većina gradjana te zemlje za povratak na stari ekonomski sistem. Tačno je da je na početku šok terapije u Madjarskoj 60 odsto gradjana bili za povratak na staro, ali kako su radikalne ekonomske reforme odmicale, tako je sve manji broj ljudi žalio za starim vremenima jer im je standard iz godine u godinu rastao. A što se tiče stranaca i zatvaranja domaćih preduzeća, ovom prilikom može se navesti jedan (lako proverljiv) primer : multinacionalna holandska kompanija "Filips" kupila je 1996. godine malu fabriku u Madjarskoj sa 60 zaposlenih, a pet godina kasnije u fabrici je radilo 1.500 radnika.

    Uprkos disonantnim tonovima koji stižu uglavnom iz već formirane savezne administracije, ali i popjedinih funkcionera iz republičke, buduća vlada u Srbiji ima idealnu priliku da "jakim lekovima" najzad započne ozdravljenje potpuno uništene ekonomije. Posao bi joj mogao biti olakšan saznanjem da je većini ljudi dosta desetogodišnjeg mrcvarenja i da su gradjani spremni na promene i da se upuste u poslovne rizike kako bi sebi obezbedili ekonomsku nezavisnost i slobodu. Primer s početka devedesetih godina u vreme nesrećno prekinutih reformi Ante Markovića pokazuje da je ljudima potrebno obezbediti stabilnu državu i liberalne uslove ako bi se razmahnulo privatno preduzetništvo.

    Zašto onda toliko straha kod novih vlasti da primene šok terapiju ? Umesto odgovora podsetićemo na citat iz "Programa radikalnih ekonomskih reformi" koje je Grupa 17 nezavisnih ekonomista sačinila krajem 1997. godine. U poglavlju u kome se govori o preprekama šok terapiji navedeno je manipulisanje javnim mnjenjem kako bi se veštački stvorio nedostatak konsenzusa o potrebi brzih i sveobuhvatnih ekonomskih reformi, postojanje renti u relativno zatvorenoj privredi koje omogućavaju nesmetano bogaćenje političkog establišmenta, namerno projektovanje perspektive socijalne nesigurnosti gradjana i nedovoljno brz razvoj tržišta kapitala.

    U izradi pomenutog programa, izmedju ostalih, učestvovali su i ljudi koji danas uglavnom u saveznoj administraciji zauzimaju istaknuta mesta: Mladjan Dinkić (sadašnji guverner Narodne banke Jugoslavije), Miroljub Labus (sadašnji potpredsednik savezne vlade), Srboljub Antić (ministar enegetike u prelaznoj vladi Srbije), Boris Begović (savetnik sadašnjeg potpredsednika savezne vlade), Bojan Zečević (sadašnji koordinator Grupe 17 plus), Gradimir Kožetinac (sadašnji viceguverner Narodne banke Jugoslavije). Na potezu je dakle, buduća vlada Srbije, u kojoj će se naći kompletno rukovodstvo DOS-a. Sadašnje njihove izjave za i protiv šok terapije sigurno će biti validnije kad vlada i odista počne da vlada.

    Miša Brkić (AIM)