AIM
  • all articles of same month
  • articles of same month and centre
  • all latest articles
  • latest articles of same centre
  • search all articles
  • search same centre
  • www.aimpress.org

    Copyright: All those wishing to use or publish the following text are welcome to do so, provided that they indicate the source and inform the AIM office in Paris which is interested to receive comments and reactions on the information it provides. AIM, 17 rue Rebeval, F-75019 Paris, France

    FRI, 19 JAN 2001 16:59:25 GMT

    Žrtvovani dijalog

    Tirana, 19.01.2001.

    Čelnici dveju glavnih partija u Albaniji, Fatos Nano iz Socijalističke partije i Sali Berisha iz Demokratske partije sreli su se samo jednom tokom deset godina pluralističkog života u Albaniji. Ovaj susret datira još iz februara 1992. godine i nije održan u Albaniji, već u Trstu u Italiji, uz posredovanje italijanskog ministarstva inostranih poslova. Pretpostavlja se da je u Trstu razgovarano o mekom prelasku vlasti na skorim izborima iz bivše komunističke levice u povlačenju na antikomunističku desnicu u usponu. Promena se desila 22. marta 1992. godine, Demokratska partija je ostvarila veliku povedu tog dana i mesec dana kasnije Berisha je izabran za predsednika. Međutim, izgleda da je duh desničarskog revanša, akumuliran tokom nekoliko decenija, pregazio Sporazum u Trstu. NA lokalnim izborima te iste godine, koji su održani samo tri meseca nakon opštih izbora, Socijalistička partija i njen predsednik Fatos Nano su odigrali snažno i zabeležili tesnu pobedu. Od tog trenutka, zemlja je poznavala dve većine: Plavu većinu u centralnoj vlasti i roze većinu u lokalnoj vlasti. Bila je to okolnost koja je apelovala na ravnotežu i kohabitaciju.

    Ljuti zbog rezultata lokalnih izbora, čelnici Demokratske partije na vlasti su krenuli suprotnim pravcem od kohabitacije i Sporazuma. Predsednik službe državne kontrole Blerim Cela, eksponent ove partije, izmontirao je dosije o korupciji kojim je teretio bivšeg premijera Fatosa Nanoa i optužio ga na sudu. U proleće 1993. godine Nano je uhapšen, a zatim i osuđen na 12 godina zatvora. Demokratska partija je mislila da će se Socijalistička partija polako distancirati od njegovog uhapšenog lidera, ali se ta računica nije ostvarila, čak proizvela je sasvim suprotne rezultate. Nano je u javnosti dobio status političkog zatvorenika i pretvorio se u simbol levice.

    Od 1993. godine naovamo, Berisha je vodio pod pritiskom političkih potreba zemlje četiri - pet susreta sa rukovodiocima ad interim Socijalističke partije u opoziciji, koji su pokazali lojalnost u ovim susretima, bez obzira što se njihov nalazio u zatvoru režima. Martovska kriza 1997. godine, koja je kulminirala otvaranjem vojnih depoa i pražnjenjem zatvora, diktirala je i potpisivanje jednog međupartijskog Sporazuma koji je otvorio put zajedničkoj upravi na široj osnovi kao i prevremenim izborima. U tom periodu Berisha je dekretom pomilovao svog rivala Fatosa Nanoa. Po povratku u sedište partije nakon četiri godine, Nano je izjavio da ako mu se ukaže prilika on bi pružio ruku građaninu Sali Berishi. Dakle, ne predsedniku niti predsedniku protivničke partije. Rečeno je da je Nano propustio šansu da postane svojevrsni Mendela, jer nije imao srca i nije smatrao za shodnim da sedne sa onim kojeg je smatrao svojim progoniteljem, čija je zvezda u politici izgledala da zauvek tamni.

    Prevremenim izborima u junu 1997. godine prethodio je još jedan Sporazum, sličan onom u Trstu od pre pet godina ranije. I ovoga puta mesto susreta je bila Italija, tačnije verska zajednica Sant Egidio u Rimu. Vremena su se promenila, strane su promenile mesta. Sada su demokrate bile u povlačenju, a socijalisti u ofanzivi. Odluke koje su donete ticale su se podele odgovornosti između većine i opozicije nakon izbora. Berisha nije učestvovao u ovom susretu.

    Socijalisti su zabeležili veliku pobedu juna 1997. godine, ali Sporazum iz Sant Egidia nije primennivan na pravi način sa njihove strane. Tako na primer, iako je bilo odlučeno da predsednik Službe državne kontrole bude predstavnik opozicije, socijalistička većina je izabrala kandidata partije Balli kombetare, koja je bila predstavljena u Skupštini sa jednim poslanikom. S druge strane, Demokratska partija u opoziciji je izabrana još na početku politiku bojkota institucija proizašlih iz tih izbora. Berisha je odbio poziv premijera da zajedno učestvuju na Konferenciji donatora za Albaniju, održane u Rimu avgusta meseca te godine. Berisha je takođe odbio i protokolarne pozive predsednika republika za susrete prilikom raznih godišnjica.

    Uzajamni stavovi i trikovi ponovo su držale u vazduhu pitanje pravog političkog dijaloga u zemlji. Pravdanja za izbegavanje dijaloga nalazilo se na pretek, svaka strana je reklamirala skelete na policama druge strane kada su našli za shodno.

    Septembra 1998. godine premijer Fatos Nano je podneo ostavku nakon događaja koji su usledili posle ubistva poslanika Demokratske partije Azema Hajdarija. Njegovo mesto je zauzeo jedan mladi socijalistički rukovodilac Pandeli Majko. Decembra te godine Majko se sreo sa Berishom - događaj koji je izazvao veliki odjek i pozitivno uticao i na odmrzavanje odnosa između Vlade i opozicije na pragu rata na Kosovu. Ali, proces će se ponovo zamrznuti približavanjem Kongresa Socijalističke partije. U takmičenju za predsednika partije, suočivši se sa Pandeli Majkoom, Fatos Nano je iskoristio kao borbenog konja susret svog rivala sa šefom opozicije. ''Ja ga pozivam da napusti Demokratsku partiju i dođe u Socijalističku partiju'', izjavio je Nano za socijalističkog premijera Pandeli Majkoa. Nano je pobedio na Kongresu, politički život je praktično ponovo blokiran i ostao zakopan u rovovima čelnika glavnih partija.

    Pod ovim tavanom leda, susreti, razgovori, debate ili pak okrugli međupartijski stolovi sa predstavnicima drugog ili trećeg nivoa, nisu mogli da imaju priželjkivanu korist. Čak, takvi susreti su često ličili na scene iz teatra apsurda, da je stari poslanik Demokratske partije Pjetr Arbnori dok je izražavao razumavenje za mnoge problem, u jednom TV studiju sa starim poslanikom Socijalističke partije Servetom Pellumbijem je pre nekoliko nedelja izjavio: ''Gledaoci ne bi trebalo da imaju iluzija; Oni treba da shvate da ja i servet ne držimo ništa u rukama''!

    Nedostatak dijaloga na najvišim nivoima je identifikovan kao jedan veoma veliki hendikep u političko - društvenom životu u Albaniji, kao izvor tenzija i konfliktnosti sa teškim posledicama u svim pravcima. Zbog ovog vakuuma, prisustvo i uloga međunarodnog faktora za posredovanje u rešavanju unutrašnjih problema u Albaniji se sve više povećavalo, iz godine u godinu, i danas se mogu smatrati kao vanredni za zemlju koja nije izašla iz nekog pravog rata. Zapadne ambasade, Misija OEBS-a, ostale posmatračke misije iz Saveta Evrope i EU - su u stalnim aktivnostima monitorisanja, pružanja pomoći i unapređivanja demokratskih standarda u zemlji, u prvom redu oko slobodnih izbora, pokušavajući da se maksimalno izbegnu sudari. Tokom prošle godine prisustvo OEBS-a je poslužilo kao jedino mesto dijaloga političkih snaga o izbornom procesu za lokalne izbore. Jedna toliko aktivna uloga, diktirana albanskim okolnostima i u principu prihvaćena od strane političkih aktera u zemlji, nije mogla da izbegne primedbe i kritike za pristrasnost u prilog jedne ili druge strane. Šef opozicije Berisha je u nekoliko navrata govorio o ''neimenovanim guvernerima'', imajući u vidu ambasadore međunarodnih organizacija ili velikih zemalja. Ali, Berisha nije pružio neku alternativu oko načina instalisanja dijaloga bez prisustva međunarodnog faktora.

    Dijalog kao takav, rezultira da je prakatički žrtvovan i dva glavna politička kampa se nalaze u abnomarnoj situaciji nekomuniciranja. Domaći analitičari su se bavili i stalno se bave ovom temom. Evo nekih od njihovih tvrdnji:

    Berisha i Nano misle da su tenzije, tj. nedostatak dijaloga, najbolje sredstvo za ostajanje na čelu njihovih partija i kako bi ostali temeljni faktori u politici.

    Berisha i Nano ne percipiraju velike probleme u zemlji i zato, realno, osim retorike oni ne smatraju za shodnim da se sretnu, nemaju unutrašnjeg podsticaja.

    Dijalog među njima je otežan i sprečen i njihovim ličnim odnosima; Oni se ne mogu uzdići iznad sebe i štaviše, nedostajali su pouzdani i ozbiljni posrednici koji bi mogli da pomognu utemeljivanju kulture dijaloga između čelnika levice i čelnika desnice.

    I dok je izgubljeno mnogo vremena i nekomuniciranje proizvelo sve posledice, susret između Nanoa i Berishe bi sada već bio nepotreban akt, dakle nema potrebe da do njega dođe sve dok Albanija ne iznese na scenu druge faktore.

    Svakako, kakva god da je istina, politički život u zemlji se kreće i ima stalnu potrebu za snižavanjem tenzija, razumevanje, toleranciju, međusobno uvažavanje. Lokalni izbori od 1. Oktobra prošle godine stavili su na tapet seriju problema koji se mogu prevazići samo dijalogom, inače, Albanija rizikuje da žrtvuje, zajedno sa dijalogom, i naredne opšte izbore.

    AIM Tirana Prec ZOGAJ