AIM
  • all articles of same month
  • articles of same month and centre
  • all latest articles
  • latest articles of same centre
  • search all articles
  • search same centre
  • www.aimpress.org

    Copyright: All those wishing to use or publish the following text are welcome to do so, provided that they indicate the source and inform the AIM office in Paris which is interested to receive comments and reactions on the information it provides. AIM, 17 rue Rebeval, F-75019 Paris, France

    THU, 18 JAN 2001 14:55:38 GMT

    Slovenija i azilanti

    Sezona lova na ljude

    Sve više je ilegalnih putnika koje u tranzitu, na putu prema obećanom blagostanju Zapada, uspeva da presretne slovenačka policija. Mediji su puni slika uhvaćenih - odrpani, izgladneli, prljavi ljudi, u momentu kada ih vlasti trpaju u marice. Ovdašnja javnost, medjutim, ni malo ne saoseća sa njihovom nesrećom. A i kako bi, kad se u državi vodi žestoka kampanja protiv "ilegalnih azilanata".

    Ljubljana, 16.01.2001.

    Gotovo da ne prodje dan da slovenački mediji ne izveštavaju o ovoj i onoj grupi ilegalaca koje je otkrila efikasna slovenačka policija. Naročito su elektronski mediji (posebno televizija) revnosni u dramatično-euforičnim tonovima o umeću domaćih momaka "u plavom", uz nemilosrdne opaske o alienima, "od kojih preti opasnost od zaraznih bolesti", zločinačkih poriva i svega gnusnog što bi pitomoj Sloveniji mogli da učine. Sve to je potkrepljeno patriotskom strepnjom da će poneki ilegalac ipak uspeti, dočepati se Evrope "s one strane slovenačke granice", izazivajući ne samo bes partnera iz EU nego i tešku bruku, sumnju da slovenački graničari nisu dovoljno čvrsti da spreče ili bar ulove napasnike.

    Slovenija je već deset godina, praktično od raspada nekadašnje SFRJ, suočena sa sve većim prilivom izbeglica, u početku onih sa obližnjih područja zahvaćenih ratom. Posle njih je krenuo talas ekonomskih emigranata (posebno iz država Azije), koji se preko njene teritorije probijaju prema državama Evropske Unije. Navala (kako situaciju vide mediji) učinila je da u poslednje dve godine izbeglice i imigranti dobijaju naročito negativnu konotaciju u izveštavanju a problem dobija atribut "alarmantnog". Kritičari slovenačke politike prema potencijalnim azilantima podelili su se u dva suprotstavljena bloka; prvi su nezadovoljni zato što slovenački državni organi "suviše blago postupaju prema ilegalcima". Oni su se dosetili i da zatraže "zaštitu ljudskih prava ugroženih meštana, u pograničnoj oblasti" - što će reći na teritoriji prema granici sa Hrvatskom i Madjarskom. To podrazumeva i mnogo rigorozniji postupak policije prema "nepozvanim gostima"; jer, oni su mogući nosioci "raznih nepredvidivih, egzotičnih obolenja, koja su u Sloveniji smatrana iskorenjenim". Plus - ugrožavaju predodžbu lokalnog stanovništva o bezbednom, pitomom, "domaćem krajoliku". Rečju, tudjinci, stranci, neželjeni turisti - izvor su straha. (Potkrepljeno snimkom ankete medju osnovnoškolcima.)

    Na drugoj strani su (retki) kritičari rečene slovenačke politike. Filantropska udruženja i nezavisni intelektualci, koji upozoravaju da Slovenija loše postupa sa izbeglicama i retko priznaje status azilanta onima koji to žele. Podaci najbolje svedoče o izbegličkom pitanju u Sloveniji. Država je 1995. godine unutar svojih granica registrovala 4175 ilegalnih begunaca, 1996. godine 3877 ilegalaca, 1997. godine se taj broj penje na 7093, 1998. godine se gotovo udvostručuje - 13740 stranih državljana registrovano je da je u Sloveniju ušlo izvan graničnih prelaza. Da bi situacija kulminirala tokom poslednje dve godine - 1999. godine se broj imigranata penje na 18695 , a 2000. godine dostiže cifru od 35380 ljudi. Nije poznato koliko je onih koji su izmakli budnom oku policije i uspešno prošli preko Slovenije, na putu ka Italiji i Austriji.

    Uprkos vrtoglavom povećanju broja imigranata, slovenačka birokratija pazi da zanemarljiv broj kandidata dobije azil (posle čega bi podnosioci molbi stekli mnogo veća prava, u skladu sa medjunarodnim konvencijama). Tako je, na primer, 1995. godine slovenačke državne organe zamolilo za status azilanta šest imigranata, ali je to pravo priznato samo dvojici. Naredne, 1996. godine, isto pravo je želelo 35 molioca, a 1997. godine - 72 ilegalna imigranta. Status nije dobio ni jedan. Sledeće dve godine je situacija gotovo identična; 1998. godine je 337 ljudi podnelo molbu za azil, da bi pozitivan odgovor dobio samo jedan. Godinu dana kasnije je isti status želelo 744 pritvorenih ilegalaca, ali azil nije odobren nikome od njih. Tek prošle godine je situacija donekle promenjena. Pozitivno je rešeno mnogo više molbi, ali je bilo i neuporedivo više zahteva - od 9244 molbi, azil dobija svega jedanaestorica. Što je mnogo manje od prakse u državama Evropske Unije. Zbog čega će EU već vrlo brzo zahtevati da Slovenija primeni humaniji, dakle manje restriktivan pristup na tom području.

    Zanimljiva je i struktura ljudi koje su političke i ekonomske prilike u matičnoj državi naterale da krenu na skup i neizvestan put, gde im život zavisi od beskrupuloznih i anonimnih pograničnih švercera i vodiča. Većina potencijalnih azilanata stiže iz Irana (uglavnom preko aerodroma u Sarajevu), Turske, Bangladeša, Kine, Moldavije, Afganistana, Rumunije i Makedonije. Nije zanemarljiv broj ni onih koje proizvodi SR Jugoslavija, pri čemu slovenačka administracija ima poseban odnos; na ovdašnjoj političkoj i medijskoj sceni se striktno razlikuju SRJ i Kosovo, odnosno Srbi i Kosovari. Medjutim, pošto ilegalci izazivaju animozitet u domaćoj javnosti, mediji i državni organi u ovom slučaju pominju striktno SRJ, ali ne i Kosovo, iako je većina begunaca upravo sa tog područja. Dalje, prema ocenama slovenačkih organa najveći broj uhvaćenih ljudi nema veze sa politikom (dakle, nisu disidenti kojima bi po automatizmu morao biti priznat status azilanta) već pripadaju kategoriji "ekonomskih emigranata". To je ujedno glavni argument službenika Ureda za migracije - najveći deo molbi za azil odbacuju zato što imigranti nisu iskoristili pravo da zamole za politički azil u "prvoj bezbednoj državi" u kojoj su se našli po izlasku iz matice. Ko im je kriv što su čekali do Slovenije - ona ih vraća u maticu ili prvu sledeću "bezbednu državu", za koju je u medjuvremenu Bajukova vlada proglasila Hrvatsku, iako ona prema EU ni izdaleka ne zadovoljava tražene standarde...

    Drnovšekova vlada je posle preuzimanja vlasti proglasila politiku Bajukovog tima neprihvatljivom i usvojila primedbu EU da Hrvatska, što se azilanata tiče, ne ispunjava kriterijume da bude sledeća "bezbedna država". Što neće pomoći stotinama nesretnika koje je slovenačka policija u medjuvremenu liferovala u Hrvatsku, trudeći se da potencijalne azilante što brže vrati onamo odakle su došli. Drnovšekova administracija je pokušala da popravi sliku podatkom da je u slovenački parlament konačno stigao predlog za izmene zakona o azilu. Ukoliko predlog prodje, znatno bi se skratila procedura oko provere podataka kandidata za azil, koja danas traje i do dve godine. Prema istom planu, ubuduće bi emigrante odmah podelili u dve grupe - jedna grupa za humanitarni, druga za klasičan azil. To bi trebalo da spreči "zloupotrebu statusa azilanta u Sloveniji", što se navodno upravo dešava, prema tvrdjenju ministra unutrašnjih poslova Rada Bohinca. Fraza postaje jasnija ako se doda da je parlament, na poslednjoj sednici održanoj prošle godine, prihvatio odluku kojom je onim podnosiocima molbe za azil, za koje organi sumnjaju da "obmanjuju i zloupotrebljavaju postupak" - ograničena sloboda kretanja. Uz sve to je sa mnogo pompe predstavljena i nova slovenačko-italijanska jedinica policije za zajedničku kontrolu granice. Dobra je strana da rečena jedinica (možda i zbog poslednjih incidenata, sa smrtnim žrtvama) nije naoružana.

    Toliko što se tiče državne strane muka oko izbeglica. Druga strana priče su problemi samih izbeglica, o kojima se, uprkos njihovom sve većem broju - brine gotovo isti aparart kao pre nekoliko godina. Zbog toga se uslovi života uhvaćenih imigranata u Sloveniji rapidno pogoršavaju. Najveći prihvatni centar nalazi se na Celovškoj cesti u Ljubljani (iznajmljen dom od ljubljanskog Gradskog saobraćajnog preduzeća). Uveliko je prebukiran, tako da imigranti spavaju na tlu, na stunjačama prostrtim na odmorištima pod stepeništem i po hodnicima. Oni srećnici koji su smešteni po sobama nisu ništa bolje ruke, pošto su složeni kao sardine. Pa čak i taj centar treba isprazniti do sredine leta, kada ističe ugovor o privremenom aranžmanu izmedju vlade i autobuskog preduzeća. Istina, odobrena su sredstva za novi "Azilni dom i Centar za odstranjivanje stranaca" (tačno tako, službeno - ODSTRANJIVANJE stranaca), ali objekat neće biti završen pre 2003. godine, a posebna je ironija da je predvidjen kapacitet - 250 ljudi. Nije jasno šta se planira sa ostalih nekoliko hiljada, ako ostane isti trend navale na granice EU, kao danas.

    Konačno, slovenački tretman azilanstkog ljudskog materijala privukao je pažnju različitih medjunarodnih i domaćih organizacija za ljudska prava. Čak i slovenački ombudsman u svom izveštaju upozorava na neprihvatljivu činjenicu da je u prihvatnim domovima preveliki broj ljudi, pri čemu "nije obezbedjena njihova odeljenost prema polu, starosti i drugim kriterijumima", dok OUN-ov Odbor protiv mučenja upozorava Sloveniju da opisana praksa nije u skladu sa medjunarodnom Konvencijom o sprečavanju mučenja. Nije tajna da haos u zbirnim centrima često prate fizičko nasilje i drugi incidenti. Ništa manji skandal izazvala je vest da policija imigrantima, kod kojih pronadje nešto novca, oduzme sve pare a onda im "naplati" troškove povratka. Novac onih, kojima uspe da pobegnu dalje - ostaje u državnoj kasi. Zbog čega državu ne peče savest, jer je samo prošle godine za opskrbu imigranata morala da izdvoji iz budžeta oko dva miliona nemačkih maraka (dem), odnosno oko 60 dem na imigranta, dnevno. Od navedene sume je gotovo polovina - 800.000 dem, otišlo za policiju. Istovremeno je iz džepova ilegalaca u državnu kasu preliveno 300.000 dem!

    Predstavnici humanitarnih organizacija ovakvu državnu samopomoć nazivaju "pljačkom". Smatraju da je pelješenje ilegalaca neprihvatljivo i to navode kao dokaz da država, kao poslednja karika u lancu parazita, nesudjenim imigranatima oduzima pored ljudskog dostojanstva i ono malo bede, koja im je ostala posle plaćanja usluga trgovcima belim robljem i organizatorima prelazaka preko granica. Slovenačka policija odbacuje sve primedbe, tvrdeći da je postupak legitiman, rutinski, te da u inostranstvu humanitarne organizacije - za razliku od Slovenije - jednom broju emigranata same osiguravaju krov nad glavom.

    Verbalni ping-pong izmedju vlade i nevladinih organizacija bi verovatno potrajao još neko vreme, da povećana represija u slovenačkom pograničnom pojasu nije odnela i svoju prvu žrtvu; dva pripadnika posebne policijske jedinice su na tromedji prema Madjarskoj i Hrvatskoj pokušala da zaustave dva automobila, koja su u Sloveniju ušla sa hrvatske strane. Jedan auto je pobegao prema unutrašnjosti Slovenije, drugi je krenuo nazad, prema Hrvatskoj. Vozila su u oba slučaja očešala odnosno odbacila policajca. Kola, ona koja su probala da se vrate u Hrvatsku, pala su u jarak, a kada su putnici pokušali da pobegnu, jednom policajcu je, prema službenoj verziji, "nehotice opalila puška". Metak je jednog mladog Iranca pogodio u vrat; nije mu bilo pomoći. Kraj zvanične verzije.

    Svedoci dogadjaja, smešteni u prihvatnom domu na Celovškoj ulici u Ljubljani, ispričali su, medjutim, potpuno drugu priču. Prema njihovoj verziji dogadjaja, policajci iz posebne jedinice su tokom hapšenja bili veoma nasilni. Razbili su staklo na automobilu i pokušali da izvuku vozača kroz prozor. Strani gradjani, uhvaćeni u ilegalnom pokušaju ulaska u Sloveniju, morali su posle hapšenja da leže na tlu, dok su ih policajci batinali i šikanirali. To nije sve. Svedoci ubistva kažu da puška nije opalila "slučajno", zato što su policajca udarila vrata auta, nego namerno. Navodno je jedan od policajaca pucao u asfalt, nišaneći pored glave Iranca koji je ležao, ali je metak rikošetirao i usmrtio mladića. Iranac, star 25 godina, pokušavao je da stigne na Zapad, kako bi pomogao svojoj porodici. Treba li sumnjati da svedočenje nije ostavilo potreban utisak ni na istražnog sudiju, niti na okružnog tužioca? Dokument o dogadjaju će verovatno završiti u arhivu, sa oznakom "nesretan slučaj". Jadna uteha za porodicu nesretnog Iranca.

    Svetlana Vasović (AIM Ljubljana)