AIM
  • all articles of same month
  • articles of same month and centre
  • all latest articles
  • latest articles of same centre
  • search all articles
  • search same centre
  • www.aimpress.org

    Copyright: All those wishing to use or publish the following text are welcome to do so, provided that they indicate the source and inform the AIM office in Paris which is interested to receive comments and reactions on the information it provides. AIM, 17 rue Rebeval, F-75019 Paris, France

    TUE, 09 JAN 2001 23:29:36 GMT

    Zašto DOS ne želi razlaz ?

    Dva su osnovna razloga za isticanje nužnosti opstanka koalicije: najpre, veličina problema koje treba rešavati ili, obim sveopšte propasti do kog je Miloševićev režim doveo zemlju i iz koje je valja spasavati. Drugi, ne manje važan politički i psihološki razlog jeste činjenica da DOS ima višestruko veće poverenje od bilo koje pojedinačne stranke ili manjih koalicija u njemu.

    AIM, Beograd, 9. 1. 2001.

    Uprkos slavljeničkim očekivanjima, u Beogradu se protekih dana nije se dogodilo ništa spektakularno. Čak je i novogodišnji izlazak na ulice i trgove bio znatno skromniji od nekadašnjih protestnih okupljanja stotina hiljada ljudi. Sve to uprkos – ili možda baš zbog – "normalnosti" u koju je Srbija ušla na saveznim izborima 24. septembra, odbranom volje građana 5. oktobra i, najzad, ubedljivom pobedom Demokratske opozicije Srbije (DOS) na republičkim izborima 23. decembra 2000. U ta tri koraka politička scena Srbije i SR Jugoslavije promenjena je u meri koju nisu mogli zamisliti ni najveći optimisti.

    Sa političke scene su praktično zbrisani Srpski pokret obnove (SPO) Vuka Draškovića i Jugoslovenska levica (JUL) Mirjane Marković. Prvi su u poslednjoj deceniji proteklog veka bili najjača opoziciona stranka; JUL je od osnivanja 1994. na političke prilike u Srbiji i SRJ imao uticaj nesrazmerno veći od podrške u biračkom telu (oko 1,5 odsto u najboljim danima). Poguban uticaj, uostalom: pokazalo se to i katastrofalnom porazu "sestrinske" Socijalističke partije Srbije (SPS) Slobodana Miloševića na izborima 24. septembra i, naročito, 23. decembra.

    Tako je Miloševićeva podela tradicionalnih parlamentarnih uloga – JUL na levici, SPS u centru, Šešeljevi radikali desnica – nestao u korist skupštine Srbije kojom dominira DOS (176 od 250 poslaničkih mesta), 37 poslanika SPS predstavlja levicu, dok desno krilo zauzimaju Srpska radikalna (SRS, 23) i Stranka srpskog jedinstva (SSJ, 14 poslanika). U međuvremenu, DOS-ovo "raspoloženje za razlaz" ili formiranje dve-tri manje, ali zato "prirodnije" koalicije – o čemu se u oktobru i novembru otvoreno govorilo – potisnuto je u drugi plan. Sada se mnogo češće govori o potrebi da DOS ostane jedinstven u celom četvorogodišnjem mandatu. Ili, bar, što duže može.

    Dva su osnovna razloga za isticanje nužnosti opstanka koalicije. Najpre, veličina problema koje treba rešavati ili, drugim rečima, obim sveopšte propasti do kog je Miloševićev režim doveo zemlju i iz koje je valja spasavati. Drugi razlog – politički i psihološki ne manje važan – jeste činjenica da DOS ima višestruko veće poverenje od bilo koje pojedinačne stranke ili manjih koalicija u njemu. Što se operativaca buduće državne politike tiče, stvari su tu još očiglednije: posle Vojislava Koštunice, najveću popularnost uživaju Miroljub Labus i Mlađan Dinkić, koji su na mesta potpredsednika savezne vlade odnosno guvernera Narodne banke došli kao eksperti Grupe 17+ a ne stranačke ličnosti ili lideri.

    Mandatar nove vlade Srbije, Zoran Đinđić, u tom pogledu nalazi se u prilično nezavidnom položaju, budući da su pozitivne i negativne ocene javnosti o njemu potpuno podeljene. Kao pragmatičan političar – ili, kako ga neki mediji opisuju, onaj ko će radije činiti greške no ne činiti ništa – Đinđić je svestan da mu je u prvoj godini na vlasti neophodna nepodeljena podrška, naročito zato što se ne zavarava niti druge zavarava da med i mleko u zemlji Srbiji samo čeka da poteče. Naprotiv.

    Svest o veoma pažljivom pogledu koji prati svaki korak novih vlasti – počev od "spontanih" kriznih štabova koji su u oktobru preuzeli upravljanje nad nekoliko stotina institucija i preduzeća – za sada je jedini regulator ponašanja dojučerašnje opozicije. Istovremeno, DOS je za sada pokazao da uspešno prevazilazi povremene sukobe lidera, učinivši da neslaganje postane deo normalnog političkog diskursa i javnih rasprava.

    Istu vrstu političke trezvenosti – uprkos povremenim i pojedinačnim ratobornim ispadima pojedinaca – DOS je pokazao i u najtežem dosadašnjem iskušenju, krizi u tri opštine na administrativnoj granici Kosova i Metohije. Šta god da je povod i uzrok upadu naoružanih Albanaca u 5 km široku zonu kopnene bezbednosti – širenje terorističkog recepta na "istočno Kosovo", pokušaj Miloševićevih pristalica da isprovociraju vanredno stanje ili NATO test za nove demokratske vlasti u Srbiji – prvu rundu dobio je, čini se ubedljivo, DOS. Vojislav Koštunica uspeo da je problem prevede na teren obaveza NATO snaga po Rezoluciji SB 1244 i Kumanovskog sporazuma, da pokaže dobru volju i uspostavi neposrednu, terensku saradnju sa snagama KFOR-a, čak i da dobije neke signale o mogućnosti izmene odredaba o širini kopnene zone bezbednosti koja je – bez prisustva srpske policije s jedne, i bez interesa KFOR-a da sa druge strane zatvori granicu za naoružane grupe i pojedince – počela da se pretvara u "zonu nebezbednosti".

    Čini se da su na sličan način ne samo amortizovane napetosti na relaciji Podgorica-Beograd, već je i kompletan teret odgovornosti za podelu SRJ na dve države prebačen na leđa Mila Đukanovića. Kao predsednik postojeće SR Jugoslavije, Vojislav Koštunica je na nedavnom zasedanju Vrhovnog saveta odbrane prihvatio smene komandanata Druge armije i Ratne mornarice, obe na teritoriji Crne Gore, odnosno raspuštanje famoznog 7. Bataljona vojne policije, koji je Milošević formirao s idejom širenja – ili "sprečavanja" – sukoba u Crnoj Gori. Penzionisan je i jedan broj generala koji su mogli stati na žulj Đukanovićevim vlastima bilo aktivnom podrškom bivšem režimu, bilo operativnim zaduženjima.

    S druge, crnogorske strane, dugotrajni sporovi oko donošenja Platforme o redefinisanju odnosa sa Srbijom okončani su njenim usvajanjem – i istupanjem Narodne stranke iz vladajuće koalicije. Tako su platformu, koja predviđa veoma labav savez nezavisnih i prethodno međunarodno priznatih država Srbije i Crne Gore, podržale samo Đukanovićeva DPS i Socijaldemokratska partija, uz opozicioni Liberalni savez i albanske stranke. I, nehotice, time je u stvari samo ojačan Koštunicin stav da pitanje sudbine jedne već priznate i postojeće države ne može biti predmet dogovora dvaju vladajućih koalicija ili stranaka.

    Za razliku od pomenutog i sličnih tumačenja, u Srbiji je crnogorska platforma dočekana mirno, tek tu i tamo ocenom da se radi o završavanju procesa dezintegracije bivše SFRJ. Najavljujući skori – još neodržan – sastanak sa Koštunicom i Đukanovićem, Zoran Đinđić ocenio je da ključnu razliku u pogledu budućnosti savezne države čini to što Srbija i predsednik SRJ redefinisanje međusobnih odnosa vide u nužnim promenama saveznog ustava, dok crnogorska strana traži prvo formalno odvajanje, potom sve drugo.

    Raspad vladajuće koalicije doveo je već do najave prevremenih parlamentarnih izbora u Crnoj Gori – uz prethodnu obavezu svih učesnika da će u svakom slučaju održati već najavljeni referendum o nezavisnosti. To uslovljavanje možda ukazuje na izvesno popuštanje Đukanovićevih vlasti. S druge strane, beogradski analitičari ocenjuju da bi – kakav god bio – ishod referenduma pre mogao dovesti do sukoba unutar Crne Gore, nego do velikih potresa u Srbiji. Sigurno je da bi "odlazak" Crne Gore bio bolan za veći deo javnosti, ali su mere i merila te javnosti u proteklih deset godina veoma svedene. U fizičkom smislu, Srbija u 21. vek ulazi s teritorijom nešto većom od one iz 1878. godine; psihološki, preko najvažnije granice raspadanja prešlo se ulaskom NATO trupa na Kosovo. U tom smislu, i "odlazak" Crne Gore mogao bi predstavljati olakšanje, ako bi on zapečatio definitivni gubitak Kosova i Metohije – i još ga svalio na leđa Crnogoraca kao onih koji su o tome doneli odluku.

    U izvesnom smislu mnogo ozbiljniji problemi očekuju demokratske vlasti Srbije i Jugoslavije po isteku "šest medenih meseci" sa međunarodnom zajednicom. Pristojne rezultate promena predstavlja to što je SRJ za manje od tri meseca učinila neuporedivo više za odnose sa susedima i svetom nego Miloševićev status "garanta mira" posle potpisivanja Dejtonskog sporazuma. SRJ je već uspostavila diplomatske odnose sa BiH, Slovenijom, Francuskom, Nemačkom i Velikom Britanijom; najavljena je obnova odnosa sa Albanijom. Prema oceni Gorana Svilanovića, ministra inostranih poslova, srednjoročni planovi obuhvataju ulazak u EU, unapređenje odnosa sa svim susedima, naročito zemljama nastalim na području bivše Jugoslavije, stabilizacija prilika u regionu, približavanje politici evropskih zemalja, podizanje odnosa sa SAD i nastavak pune saradnje sa drugim velikim partnerima izvan Evrope, Rusijom i Kinom.

    Ono o čemu se ovde razmišlja i govori je pitanje šta kad, prema jasnim nagoveštajima, već od kraja marta bude trebalo dokazati političku odlučnost za raskid sa prošlošću. Na prvom mestu je, dakako, pitanje izručenja Slobodana Miloševića i ostalih haških optuženika. Koštunicina stručna i politička rezervisanost prema Tribunalu naći će se tada na ozbiljnom iskušenju. Ispitivanje mogućnosti da se Miloševiću sudi u Beogradu svakako je bio deo razgovora koje je Goran Svilanović vodio u Vašingtonu prve nedelje januara. Uoči te posete "Vašington post" i londonski "Fajnenšel tajms" pozabavili su se problemima novih jugoslovenskih vlasti – i očekivanjima od njih. "Vašington post" ukazuje da vlast u Srbiji mora da razgradi Miloševićev policijski aparat, učvrsti slobodnu štampu i nezavisno sudstvo i razbije kriminalne "gangove" koji guše privredu. Tek tada će imati bolje šanse da savlada tri kompleksa pitanja: nezavisnost Kosova i Crne Gore i problem Miloševićevog statusa, "koji će verovatno postati probni kamen za odnose sa Zapadom". Na isti način i nabrajajući iste probleme, "Fajnenšel tajms" zaključuje da je "sad važno stabilizovati Srbiju, ali izručenje Miloševića biće cena koju će Srbija morati da plati da bi postala normalna zemlja".

    Izborni trijumf DOS-a bio je dobrim delom zasnovan i na potrebi birača da postanu građani jedne "normalne i dosadne" zemlje. U vezi sa sudbinom Slobodana Miloševića, u ovom trenutku očigledno se razmišlja o načinima na koji taj ulaz u "normalnost" ne bi bio posledica pritiska, niti predstavljao presedan izručenja – i suđenja za ratne zločine – jednom bivšem šefu države. Uoči Nove godine, potpredsednik savezne vlade Miroljub Labus potvrdio je postojanje roka za donošenje odluke o odgovornosti Slobodana Miloševića za krivična dela koja mu se pripisuju. Posle 31. marta "glasanje u svim međunarodnim finansijskim organizacijama direktno će zavisiti od te odluke", rekao je Labus, dodajući, možda značajno: "Svet nas ne tera da se Miloševiću sudi u Hagu, ali su nam upućene jasne diplomatske poruke da se očekuje da sami na civilizovan i pravi način postavimo pitanje njegove odgovornosti... To nije ucena, već normalno očekivanje da naš pravosudni sistem funkcioniše kao i u drugim zemljama Evrope, čiji deo želimo da budemo".

    Aleksandar Ćirić (AIM)