AIM
  • all articles of same month
  • articles of same month and centre
  • all latest articles
  • latest articles of same centre
  • search all articles
  • search same centre
  • www.aimpress.org

    Copyright: All those wishing to use or publish the following text are welcome to do so, provided that they indicate the source and inform the AIM office in Paris which is interested to receive comments and reactions on the information it provides. AIM, 17 rue Rebeval, F-75019 Paris, France

    WED, 27 DEC 2000 21:57:54 GMT

    Izborna iznenadjenja

    Parlament i palme

    AIM, Beograd, 27. 12. 2000.

    Ulazak Stranke srpskog jedinstva (SSJ), čiji je osnivač pokojni Željko Ražnatović-Arkan, u buduću Skupštini Srbije,bilo je bez sumnje najveće iznenadjenje tek okonačnih izbora u Srbiji. Nijedno od istraživanja javnog mnjenja nije davalo ovoj političkoj partiji ni teoretske šanse da bi mogla preći inače visok cenzus od pet odsto. Sve agencije i nezavisni istraživači bavili su se isključivo vodećom četvorkom (DOS, SPS, SRS, SPO), a SSJ pomenuta je jedino u analizi beogradskog "Medija centra" o zastupljenosti učesnika na izborima u medijima, pri čemu je, kao kuriozitet, ukazano da tu organizaciju snažno favorizuju tri televizijske stanice. Sledeće što se čulo je da su birački odbori u centralnoj Srbiji "zatečeni pojavom gomila glasova za neku stranku, za koju nisu sigurni čija je". Ni pun čas po zatvaranju glasačkih mesta saopšteno je kako SSJ nesumnjivo ulazi u jednodomni 250-očlani parlament, sa 14 ili 15 poslanika, odnosno 5.34 odsto glasova.

    Radost pristalica i kandidata ne treba podrobnije opisivati. Radovali su se kao i svi ostali. Bavili su se kombinatorikom ko bi od 131 kandidata najbolje služio u parlamentu, a nosilac liste, na kojoj su, pored SSJ, zastupljene i Partija srpskog progresa, Udružena penzionerska stranka i Srpska seljačka stranka, prof. Borislav Pelević uključio se telefonskim putem, iz Jagodine, u središta medijskog praćenja izbora i izjavio da rezultat SSJ "nije iznenadjenje", jer su oni očekivali da osvoje većinu?! Odmah je, konstruktivno, predložio neka ministarska rešenja, čestitao pobedu DOS, te izrazio nadu da će nova vlast "osvojiti Kosovo". Dan kasnije, kad je slavlje minulo, spontano se ispovedio reporteru "Politike", koja je još početkom daleke 1992. godine, posle Vukovara, s oduševljenjem pisala o "političkom angažmanu" Željka Ražnatovića Arkana, ustreljenog lidera SSJ, preciziravši da su iskreno mislili da će dobiti pedesetak poslanika. Lider nedavno formirane PSP, Miodrag Vujović izgleda nije kupio večernje izdanje "Politike", pa je preko svoje televizije "Palma", onako iz glave, proglasio veliki uspeh.

    Stranka srpskog jedinstva osnovana je 1993. godine, nakon čudnog izbora petorice kandidata grupe gradjana "Željko Ražnatović Arkan" 20. decembra 1992. Pomenuta GG osvojila je 17.352 glasa sa Kosova (ukupno 0.3%), što joj je na osnovu bojkota Albanaca, lošeg izbornog sistema i nemogućnosti nezavisne kontrole, dalo dva odsto mandata u parlamentu. Ključna ličnost, Arkan, poslastičar, vodja navijača fudbalskog kluba Crvena zvezda, kriminalac tražen u nekoliko evropskih zemalja, šef beogradskog podzemlja, plaćeni ubica UDBE, bliski saradnik režima Slobodana Miloševića, zapovednik paravojne formacije "Srpska dobrovoljačka garda", kasnije optužen za ratne zločine počinjene u Bosni i Hercegovini, pred Haškim tribunalom, dobija dozvolu da, u sklopu Miloševićevog projekta obesmišljavanja opozicije umnožavanjem stranaka, formira svoju legalnu organizaciju, sa pečatom i osnivačkim aktom. SSJ momentalno dobija poveći medijski prostor, članstvo se popunjava estradnim zvezdicama, koja na račun "političkog angažmana" postaju zvezde, sedište je u Arkanovom kič-zamku pored stadiona Crvene zvezde, a retorika prilično ograničena. Ipak, mafijaškim vezama i sa blagoslovom režima, Arkan vredno gradi infrastrukturu SSJ. Njegovim aktivistima naoružanim automatskim pištoljima tipa "škorpion" (zabranjenim zakonom o posedovanju oružja) mnogi nisu odoleli. Medju prvima učlanjuju se kompanjoni pokojnog Ražnatovića i saradnici u krvavim zločinima, perspektivni privatnik iz Jagodine Dragan Marković Palma i sportski funkcioner, iz kik-boks federacije, prof. Borislav Pelević. Obojica postaju potpredsednici, a Pelević avanzuje u čin "djenerala" (drugi u komandnoj liniji) "Srpske dobrovoljačke garde". Ubrzo postaje i predsednik kik-boks federacije, čiji članovi postižu zavidne uspehe. Po atentatu na Arkana, 4. decembra 1999, preuzima liderstvo u SSJ i SDG, iako je sedište SSJ ranije prebačeno u Jagodinu.

    Zahvaljujući brojnim neregularnostima oko lokalnih izbora 1996. godine, SSJ je dobila jednog odbornika u toj opštini u centralnoj Srbiji. A, onda na svenu stupa harizmatični Arkan sa svojim vaninstitucionalnim metodama i za po 10.000 maraka ili otmicu kao iz holivudskih filmova (otmice se inače smatraju ružnim dogadjajima u životu svake žrtve, ali kad vas Arkan kidnapuje, od toga možete celog života da živite u Jagodinu) uspeva da dovede u SSJ još šest odbornika iz SPO, jednog iz DS i jednog iz SRS, formira većinu sa koalicijom SPS-JUL i preuzima opštinsku vlast. Uticajnoj regionalnoj TV stanici "Palma plus", koja se vidi u celoj centralnoj Srbiji, na osnovu sumnjive dozvole za emitovanje koju je izdao neko od Miloćevićevih ministara, vlasništvu Dragana Markovića Palme, programski se priključuje i TV Jagodina, opštinska kuća nešto slabijeg kvaliteta.

    No, Arkan jedno vreme igra čudnu igru sa srbijanskom opozicijom. Pominjalo se eventualno priključenje SSJ Savezu za promene, moćnoj koaliciji unutar DOS, a opozicioni lideri rado su vidjeni gosti na TV "Palma plus", zajedno sa predstavnicima režima. Neka gostovanja bila su po pozivu, druga su obilato plaćana - svejedno, "Palma plus" važila je za otvorenu pričaonicu centralne Srbije.

    Taj medijski plan SSJ dovršen je koalicijom sa Mikijem Vujovićem, bivšim osnivačem SPS, mrziteljem Novog svetskog poretka, koji je, uz koktel estradnog šunda, evropskog fudbala i pornografije, godinama preko Tv Plame prodavao nacionalizam i sve njegove primese, od "duhovnosti" raznih fašista iz redova Srpske pravoslavne crkve, do nauka raskrinkavača svetskih zavera protiv Srba. Antologijski su njegovi istupi tokom bombardovanja u proleće 1999, kada je gotovo goloruk, naoružan samo olovkom, koju je vešto vrteo prstima, upućivao teške lične uvrede liderima zapadnih zemalja. Vujović, sa autoritetom "levog smetala", možda nije doneo jaku partijsku organizaciju (niko ne zna ko su članovi te njegove PSP), ali je uneo televiziju za široke mase, sa mrežom transmitera, opet na osnovu sumnjivih dozvola, u većem delu Srbije i Vojvodine. Svakodnevna propaganda ostvarila je rezultate.

    Jedina partija sa nazovi kredibilitetom u koaliciji je Srpska seljačka stranka(SSS). Na prvim višestranačkim izborima, 9. i 23. decembra 1990, osvojila je ukupno 52.663 glasa (jedan odsto) i dva mandata, a 20. decembra 1992, 128.240 glasova (2.7%) i tri mandata. Naredne godine, zbog uvodjenja proporcionalnog sistema sa cenzusom za ulazak u parlament, i nekih internih raskola, doživljava potpuni krah.

    Kako objasniti uspeh ove družine autsajdera, a držati se modernih političkih kategorija? Najpre, vreme je učinilo svoje: izborni dan bio je vrlo hladan i tmuran, ponegde nije bilo struje. Birači su nevoljno izlazili da glasaju, sigurni u pobedu DOS. Nevladine organizacije otaljale su posao motivisanja za "overu" rezultata izbora 24. septembra i prevrata 5. oktobra. Gradjani su masovno apstinirali i odziv je bio svega 58 odsto (3.8 miliona), pa je cenzus pao na circa 190 hiljada, taman dovoljno da ga SSJ prekorači. U strukturi apstinenata valja tražiti objašnjenje. Veruje se da su u polu-toplim domovima ostali potencijalni glasači DOS (uvereni da se to može obaviti i bez njih, ili razočarani dosadašnjim delovanjem te koalicije), SPS, SRS i SPO (razočarani saznanjima o pljačkama i korupciji). Jedino glasači SSJ, realno, nisu imali razloga da budu razočarani. Oni su izašli na birališta, toliko, koliko ih je, i podržali svoje favorite. Neki analitičari procenjuju da su to većinom bivše pristalice SPS, mada za to, osim statističkih pokazatelja (partije su mahom zadržale broj glasaova od 24. septembra, osim SPS, koja je dobila čitav milion manje), nema dokaza. Da li je uopšte neko ko je doskora verovao u nepogrešivost Miloševića sada prihvatio prof. Pelevića za vodju, a Mikija Vujovića i kompaniju za čuvare srpskog nacionalnog interesa, ako tako nešto postoji?

    Nije SSJ prošla cenzus zbog svoje snage, Bog zna kako razvijene partijske infrastrukture (na direktnom TV prenosu kongresa, moglo se videti da većina "delegata" izgleda kao sa poternica) i pametnog vodjstva ( prof. Pelević ne predaje fizičko ili opštetehničko obrazovanje u osnovnoj školi, već je magistrirao ekonomiju, iako ga je "Politika" unapredila u doktora nauka i predavač je na nekoj višoj školi), već zbog slabosti ostalih. Njihovo prisustvo u parlamentu biće pravo osveženje, u najgorem smislu te reči. Medju 14 ujedinitelja (ili kako će se već zvati) većinu će činiti lica sa predizbornog spota na kojem se oni spontano i sinhrono krste. Dragan Marković Palma i bivši fudbaler Dragiša Binić, sada sportski direktor Arkanovog fudbalskog kluba Obilić i kandidat za ministra sporta, predstavljaće udarnu oratorsku grupu. Posle odbijanja estradne zvezde Cece Ražnatović, Arkanove udovice, da postane udovica sa imunitetom od prekršajnog i krivičnog gonjenja, u poslaničkim klupama će im najverovatnije praviti društvo druga estradna zvezda Ivan Gavrilović, poznat po privatnim nastupima za Mariju Milošević, ćerku zbačenog diktatora. Ipak, teško da će SSJ moći da se proslavi u parlamentu, sa stabilnom većinom DOS. Čak i pomisao da oni pokreću interpelaciju ili prave opstrukciju deluje smešno. Žalosna je činjenica, medjutim, da takva grupa danas predstavlja gradjane Srbije, druge Srbije, demokratske Srbije, ili se to neko malo zaneo...

    Bojan al Pinto-Brkić (AIM)