AIM
  • all articles of same month
  • articles of same month and centre
  • all latest articles
  • latest articles of same centre
  • search all articles
  • search same centre
  • www.aimpress.org

    Copyright: All those wishing to use or publish the following text are welcome to do so, provided that they indicate the source and inform the AIM office in Paris which is interested to receive comments and reactions on the information it provides. AIM, 17 rue Rebeval, F-75019 Paris, France

    TUE, 26 DEC 2000 02:12:46 GMT

    Slovenija i NATO

    Profesionalizacija, da ili ne

    Kakve bi bile posledice profesionalizacije slovenačke vojske, koje su njene prednosti u odnosu na regrutnu vojsku i gde su mane takvog sistema, za AIM komentariše nekadašnji Direktor centra vojnih škola Slovenačke vojske, pukovnik u penziji Milan Gorjanc.

    Ljubljana, 26.12.2000.

    Na početku predizborne kampanje za protekle parlamentarne izbore (održane 15. oktobra 2000.) tadašnji, a sada bivši, ministar odbrane Janez Janša lansirao je u javnost ideju o ukidanju obaveznog služenja vojnog roka za mlade Slovence radi uvodjenja sistema operativne, profesionalne vojske koju bi popunjavali rezervisti - dobrovoljci. Najavljeno je da bi takva vojska imala od 20.000 do 30.000 vojnika, od toga oko 8.000 profesionalaca. Nešto slično je prognozirao i nekadašnji državni sekretar u Ministarstvu odbrane, danas posve zaboravljeni vojni "stručnjak" Teodor Geršak - pasionirani čitaoci će se ga setiti po vehementnoj izjavi na slovenačkoj televiziji datoj 2-3 dana pred izbijanje rata u Bosni i Hercegovini da "rata u Bosni neće biti".

    Geršakov predlog strategije nacionalne odbrane bio je vojska od 33.000 vojnika, dakle 11.000 profesionalaca i 22.000 rezervista. Odakle tako naprasna zagrejanost za profesionalne vojnike u slovenačkoj vojnoj birokratiji? Stvari postaju jasnije ako se zna da je i grupa američkih generala, koja je ocenjivala borbenu gotovost Slovenačke vojske (u povodu priprema za ulazak u NATO) u drugom delu svog izveštaja predložila uvodjenje oko 3.700 profesionalaca kroz jedinicu za brze intervencije. Potom je u sklopu slovenačkog Generalštaba formirana grupa "stručnjaka", kojom rukovodi nekadašnji komandant prve profesionalne jedinice slovenačke vojske - 1. specijalne brigade MORiS brigadir Tone Krkovič; rečeni stručnjaci su završili posao kada su stigli do brojke od 3.600 profesionalaca u sastavu brigade za brze intervencije. Kada se uzme u obzir potreba drugih jedinica i rodova za profesionalcima, posebno protivvazdušne odbrane i oklopnih jedinica, pa se tome doda broj već zaposlenih profesionalaca - stižemo do cifre od oko 4.700, što pokazuje zašto su Janšina i Geršakova strategija tako podudarne. Ukratko, ispada da bi Sloveniji trebalo izmedju 8.000 do 10.000 profesionalnih vojnika - oficira, podoficira i vojnika.

    Niko u domaćoj vojnoj administraciji, medjutim (izuzev retkih izuzetaka), ne postavlja pitanje koliko je Sloveniji zaista neophodna brigada za brze intervencije, kada ionako ima loša iskustva sa 1. specijalnom brigadom pomenutog Krkoviča, koja je svojevremeno zapošljavala oko 120 profesionalaca, a koji su se marta 1994. godine naprosto "odmetnuli" od države, uzeli "pravdu u svoje ruke" i na magistralnom putu kod Depala vasu fizički zlostavljali i uhapsili civila T. Smolnikara optuživši ga za špijunažu, zato što je radio za "suparničku stranu" - slovenačku policiju! Ovakva samovolja podredjenih koštala je tada Janšu ministarske fotelje, ali time ekscesi u vojsci, koju je podizao posle osamostaljenja države, nisu prestali. Najbizarniji je bio "pevajući" major Troha, koji je u znak protesta "zbog stanja u Slovenačkoj vojsci" više od mesec dana stajao sa gitarom ispred slovenačkog parlamenta. Tada je u javnost procurelo i da je odred za brze intervencije iz sastava Krkovićeve brigade u rano proleće 1994. "uvežbavao" odbranu Ministarstva odbrane u slučaju mogućeg puča protiv tadašnjeg ministra Janše, dok upućeni tvrde da su specijalci tada trenirali i zauzimanje nekih drugih zgrada...

    Tu se nameće pitanje - ko to preti Sloveniji, da želi brigadu za brze intervencije? Države iz okruženja - Italija, Austrija, Madjarska - ne, mada bi u slučaju realne opasnosti koja bi došla od njih jedna jedina slovenačka brigada, pa makar i za brze intervencije - svakako bila premalo. Je li u pitanju Hrvatska? Teško da bi Hrvatska nakon četvorogodišnjeg rata i ozbiljnih namera nove političke garniture da udje u evropske integracije - rizikovala sve što je poslednjih godina postigla i uplela se u oružanu avanturu sa komšijama sa zapada. Dakle, inicijativa o stvaranju brigade za brze intervencije sa preko 3600 profesionalca nije zbog smirivanja "balkanskog kazana". Jasno je da Amerikanci imaju svoj interes kada guraju Sloveniju da formira ovakvu brigadu, pošto bi ona uvek bila "pri ruci" u slučaju potrebe da se interveniše na Balkanu, Kavkazu ili čak Bliskom Istoku. Čime bi deo njihovih snaga za brze intervencije bio oslobodjen od sličnih zadataka, daleko od kuće.

    Tu je i plan da se osnuje deo brigade za borbu u planinama, što samo naglašava američki napor da nadje zamenu za zaštitu američkih interesa tamo gde njihove snage "nisu kod kuće". Ubedjeni u moć i pokretljivost borbenih helikoptera oni su postepeno zanemarili obuku svoje pešadije za borbu i opstanak na planinskom terenu, posebno u teškim uslovima i po zimi. Američka javnost uz to loše reaguje kada iz žarišta po svetu počnu da stižu sanduci sa telima njihovih najbližih, pa nije čudo da su američki generali grozničavo krenuli u potragu za vojnicima koji bi odmenili domaće momke. Kada bi došlo, na primer, do mirovnih operacija na području Kavkaza, posao bi morali da završe vojnici, pešaci, na terenu. Iz slovenačkog ugla gledano - Kavkaz je daleko, a jasno je i da ni u nekom od crnjih scenarija komplikacija u okruženju rasplet ne bi isposlovala vojska već politika, iz čega proizilazi zaključak da Slovenija ne treba snage za brze intervencije; uostalom - svi susedi u regionu se i sami trude kako bi ušli u NATO.

    Ceo plan oko regrutovanja mladih Slovenaca za obavljanje poslova po kriznim žarištima ima, medjutim, ne samo ideološku, već i materijalnu grešku - stratezi nisu računali kako pronaći toliko mladića za topovsko meso u maloj Sloveniji, sa sve nižim natalitetom. Pored toga, vojni poziv na ovim prostorima nikada nije bio na ceni. Uprkos armiji besposlenih mladih ljudi, Slovenačka vojska već godinama ne uspeva da adekvatno (po broju i sposobnostima) popuni ni bataljon za medjunarodnu saradnju; taj bataljon je inače slovenački specijalitet, jer niko u svetu nema sličnu, posebnu jedinicu. Činjenica je da je teško vrbovati mlade Slovence za ulogu profesionalnog vojnika; i većina aktuelnih profesionalaca gleda da što pre ode medju podoficire ili profesionalne šofere, odnosno vojne policajce. Procenjuje se da će, kada slovenačkoj privredi krene na bolje i otvore se nova radna mesta, u profesionalne vojnike hteti isključivo individualci sa društvenog dna, što je i inače slučaj u gotovo svim profesionalnim vojskama.

    I ono malo Slovenaca koji su se odlučili za karijeru profesionalnog vojnika nerado su napuštali rodnu grudu. Taj fenomen su patriote do pre deset godine tumačile činjenicom da su to "bile strane vojske, uključujući nekadašnju JNA". Slika, medjutim, nije postala ništa bolja, čak i lošija, od kako svi Slovenci služe unutar Slovenije. Stvaranje savremene vojske podrazumeva promaknuće visokih oficira TO na radna mesta u druge garnizone, što je medju njima izazvalo jak otpor. Tako je pre nekoliko godina supruga pukovnika napisala otvoreno pismo (objavljeno i u medijima!) načelniku generalštaba, protestvujući što njen suprug mora na posao u drugi garnizon, iako se taj nalazi na svega 40 km od njihove porodične kuće. Drugi brigadir se, uzmajući uredno nadoknadu za odvojeni život, svakodnevno vozio službenim autom i šoferom kući, dok je šoferu sledovala i nadoknada za prekovremeni rad. Podoficiri u najvećem broju stanuju u neposrednoj blizini radnog mesta, a u slučaju pemeštaja primaju pristojnu nadoknadu za putne troškove, što Ministarstvo sada namerava da ukine. Do sada je vojska problem premeštaja i angažovanja van mesta stanovanja rešavala sistemom velikih nadoknada putnih troškova ili dobrom platom, kao što je slučaj slanja pripadnika vojne policije u BiH, koji tamo primaju 3-4 puta veću platu nego njihovi ispisnici u Sloveniji, uz besplatan smeštaj.

    Na posletku - predlagači profesionalne vojske zaboravili su na ključnu sitnicu - da objasne slovenačkim poreskim obveznicima koliko će ih njihova vizija o vojsci koštati, kada se zna da je u budžetu već na startu predvidjeno gotovo pola sredstava za primanja zaposlenih, dok krajem godine redovno dolazi do obustavljanja nabavki i investicija, pošto ponestane para za plate. Do 2010. godine je predvidjeno povećanje budžeta za svega 0,7% bruto nacionalnog prihoda. Ako se zna da će profesionalni vojnici zahtevati veće plate od plata u civilu, razne dodatke za službu u inostranstvu i druge privilegije kakve imaju njihove kolege na Zapadu, onda postaje akutan problem gde namaknuti dodatna sredstva? Činjenica je da Slovenija nema novca da uposli još 4.000 profesionalnih vojnika. Zato Amerikanci predlažu zamrzavanje oklopnih jedinica, jer je održavanje i obuka skupa; i daju težište na pešadiji, čija je obuka najjeftinija. Uz jasnu naznaku da je to uslov za ulazak u NATO, kao i da bi sve troškove angažovanja snaga za brze intervencije izvan teritorije Slovenije morala da pokrije država, sama. Niko se ne pita kakav bi to interes imala Slovenija na Kavkazu, ne bi li se uloženi novac u moguću mirovnu operaciju isplatio? Cinično rečeno - da li kroz naftu ili izvoz slovenačkih proizvoda? To je mogao da bude osnovni razlog za angažman velih, zapadnih sila, recimo na Istoku. Ali Slovenija nije deo te priče.

    Dakle, šta je motiv slovenačkih stratega sa desnice da propagiraju profesionalnu vojsku? Jedno je želja i potreba da ugode budućim saveznicima u NATO-u, kojima je glavni cilj da rasterete sopstvene momke. Nešto sasvim drugo je računica. Posebno što je u medjuvremenu upao u agoniju i zajednički projekat Italije, Madjarske i Slovenije o tripartitnoj brigadi. Ideja je ponovo aktivirana izborom novog ministra odbrane Antona Grizolda u Drnovšekovoj vladi. Grizold je nedavno potvrdio italijanskom ambasadoru da tu brigadu treba u doglednom(?!) vremenu obrazovati. Italijanima se žuri, pošto je u jeku intenzivna reorganizacija kasarni u severnoj Italiji, zbog čega one ostaju prazne, a oficiri bez soldata. A tu je i novi predsednik SAD Bush, koji je najavio povlačenje američke vojske sa Balkana, čime će teret održavanja reda u Evropi pasti na evropske saveznike.

    Sada je na potezu nova, Drnovšekova vlada, pošto su nosioci ideje o profesionalnoj vojsci poraženi na poslednjim izborima. Profesionalnu vojsku moguće je upotrebiti u političke svrhe izvan države, ali i u zemlji, kada ponestane demokratije. Sreća je što su se slovenački birači na proteklim izborima odlučili za demokratiju, u kojoj nema mesta za veliku vojsku. A ni dosadašnje reči i dela predsednka vlade Drnovšeka ne obećavaju da će on saveznika radi ubuduće drešiti kesu za jaku, iako nekorisnu armadu. Drnovšek se, doduše, još nije izjasnio o ideji profesionalne vojske. Čak i kad bi imao slične ambicije, dosadašnji i budući državni budžet nema manevarskog prostora da bi se iz njega iscedili novci za plate većem broju profesionalnih vojnika.

    Milan Gorjanc (AIM, Ljubljana)