AIM
  • all articles of same month
  • articles of same month and centre
  • all latest articles
  • latest articles of same centre
  • search all articles
  • search same centre
  • www.aimpress.org

    Copyright: All those wishing to use or publish the following text are welcome to do so, provided that they indicate the source and inform the AIM office in Paris which is interested to receive comments and reactions on the information it provides. AIM, 17 rue Rebeval, F-75019 Paris, France

    THU, 21 DEC 2000 13:29:37 GMT

    Sukcesija

    Ambasade na revers

    Slovenačka diplomatija je krenula u akciju upozoravanja onih država, koje su privremeno oduzele imovinu Jugoslaviji a danas je vraćaju diplomatama SRJ, da to mogu da učine samo privremeno, "na upotrebu", do konačne deobe jugoslovenske imovine izmedju država nastalih na tlu nekadašnje SFRJ...

    Ljubljana, 20.12.2000.

    Još nije prošao šok zbog novog zahteva makedonske vlade za izmenom kriterijuma raspodele imovine nekadašnje SFRJ, a slovenačka diplomatija se suočila sa novim problemom - kako sprečiti da države, koje su privremeno "sekvestrirale" diplomatska predstavništva Jugoslavije u inostranstvu, a danas ih vraćaju SRJ - prestanu sa tom praksom. Tačnije – one koje su počele da vraćaju rečenu imovinu novim vlastima SRJ, zvanična Ljubljana upozorava da je to samo "privremeno" rešenje, do konačne deobe zajedničke imovine nekadašnje SFRJ.

    U žiži interesovanja su pre svega diplomatska i konzularna predstavništva, ali i razni drugi objekti saveznih institucija, čija se vrednost meri u milionima dolara. Neke od navedenih nekretnina su tada aktuelni (savezni) ambasadori jednostano predali na upotrebu svojim novim matičnim državama, iako ih je većina ipak ostala pod kontrolom novog jugoslovenskog MIP-a. Kako su se ratovi i sukobi širili, neke države domaćini su odlučili da sankcionišu Miloševićev režim tako što su i tu imovinu privremeni preuzele na upravljanje. Dolazak Koštunice na čelo administracije u Beogradu učinio je da se pokrene pitanje sudbine ovih objekata, pa su pojedine države, poput SAD, počele da vraćaju tu imovinu u ruke SR Jugoslavije. Da privremeno ne bi postalo trajno, Slovenija je požurila sa predlogom da se svi sporni objekti uvedu pod režim "privremene upotrebe". Sve do kraja pregovora o sukcesiji.

    Prema nekim računicama vrednost celokupne imovine nekadašnjih jugoslovenskih saveznih institucija, a pre svega Saveznog sekretarijata za spoljne poslove, iznosi oko 550 miliona dolara. Nekolicini ambasadora bivše SFRJ uspelo je da imovinu, kojom su upravljali u momentu raspada države, prenesu na novonastale države. Poznat je primer ambasadora SFRJ u Beču koji je preko noći postao ambasador Republike Hrvatske i u miraz poneo ambasadu, jednostavno je proglasivši hrvatskim diplomatskim objektom. Tako je tokom proteklih deset godina omogućio svojoj novoj domovini raspolaganje sa gotovo tri miliona dolara vrednom (jugoslovenskom) nekretninom. Što se Slovenije tiče, "uspešna kontrola savezne imovine" posrećila se (od jedanaest ambasadora Slovenaca, koji su uredno vratili odnosno predali ključeve) jedino savetniku slovenačkog ambasadora u Rimu Istoku Simonitiju koji je, uprkos protestima iz Beograda, ostao u stanu koji je formalno još uvek u vlasništvu SFRJ.

    Zato je diplomatiji SRJ, na veliku žalost ostalih ex-YU država (koje su morale da pronadju i iznajme nove prostore za svoje misije), ostalo u vlasništvu više od 120 nekretnina u inostranstvu. Zato su sve ostale delegacije (sa izuzetkom SRJ) u prošlosti već nekoliko puta zahtevale da se ta imovina podeli, makar i protiv volje SRJ. Kao razlog su nabrajane hitne potrebe novonastalih država i nelegalnost upravljanja zajedničkom imovinom od strane SRJ. Ali, pošto niti jedan medjunarodni organ nije imao kompetencije za donošenje takve odluke, sve je ostalo na teškim rečima. Slično je bilo i sa pretnjama SRJ da će spor predati sudu u Hagu. Po mišljenju stručnjaka Pravnog fakulteta u Ljubljani dr Mirjam Škrk "to ne bi bilo moguće, pošto bi i na sudu sve strane u sporu morale prvo da se sporazumeju i tačno definišu šta zapravo žele".

    Da je do sporazuma daleko naslućuje se iz komentara predsednika slovenačke grupe za sukcesiju dr Mirana Mejaka, koji je i u prošlosti mnogo puta upozoravao da su predstavnici srpsko-crnogorske delegacije ponavljali "čiste gluposti", sve kako bi odugovlačili dogovor. Taktika predstavnika SRJ je do sada bila da od 1965. godine na ovamo (pa čak i ranije), izračunaju na osnovu "dispariteta cena" ko je izvukao najviše koristi od toga što je kupovao “budzašto” vojvodjansko žito i jeftine sirovine, koje je preprodavao dalje, na Zapad. U toj vrsti intelektualne gimnastike je prednjačio tadašnji vodja jugoslovenske delegacije akademik Kosta Mihailović. Njegova računica o jeftinom vojvodjanskom žitu koje su “jeli pre svega Slovenci” imala je za cilj zaključak da Slovenija od jugoslovenske imovine ne samo da nema šta da dobije, nego ima još i da doplati ostalima, a pre svega SRJ. Ovih dana je, medjutim, novi guverner Narodne banke Jugoslavije posle povratka iz Brisela izjavio da su te i slične izjave Koste Mihailovića o “srpskom zlatu”, koje su deset godina blokirale sukcesijsku raspravu - “čista glupost” i da su novi prgovarači SRJ problem rešili “za sat vremena”.

    Miran Mejak je, sa slovenačke strane stola, ukazivao na činjenicu da predmetne objekte u inostranstvu SRJ loše održava, da oni brzo propadaju i da na kraju ništa neće ostati što bi se moglo deliti; ujedno je upozoravao i na - kradje. Na osnovi informacija dobijenih od "iskusnih diplomata", Mejak je upozoravao da se iz tih objekata odnose dragocenosti i organizovano krade. Tvrdio je da postoje saznanja da su odredjeni predmeti iščezli iz jugoslovenskih ambasada, posle čega bi ambasada prijavila kradju, a zapravo su inkriminisane predmete "prisvojili" službenici sami. Čime je, opet, smanjena vrednost ukupne imovine predodredjene za podelu.

    A kako stvari danas stoje – na deobu državnog blaga ima još da se čeka. Države naslednice se još nisu složile ni oko kriterijuma za raspodelu imovine. Četiri bivše SFRJ republike (Slovenija, Hrvatska, Bih i Makedonija) svojevremeno su se složile da je Votsov predlog prihvatljiv samo u delu koji se odnosi na sukcesiju arhiva, ali ne i u delu koji rezimira sukcesiju ambasada, koje bi, po tom predlogu - ostale u rukama SRJ. Što je, tvrdi Mejak, dovoljan razlog da se na Votsovom dokumentu izvrše "suštinske izmene". Čime i ubuduće ostaje neizvesna sudbina preostalih jugoslovenskih deviznih rezervi, kao i preraspodele dugova i imovina saveznih institucija... To je onih 550 miliona dolara, “u pričuvi” (pre svega Saveznog sekretarijata za spoljne poslove bivše Jugoslavije), uglavnom u vidu nekretnina rasutih u više od osamdeset država po svetu.

    Nesuglasice izmedju naslednica su jasne već na startu, pri odredjivanju šta sve predstavlja imovinu ex-države. Slovenija se zalaže za nešto uži pristup od jugoslovenskog recepta - prema izjavama slovenačkih glasnogovornika, ono što je ostalo u republikama treba ostaviti novim državama, a podeliti preostalu, federalnu imovinu. Jugoslovenski predlozi za rešenje problema nasledja su znatno širi te u državnu imovinu ubrajaju državne investicije širom bivše države i slično. Posledica ovakvog pristupa bi bio zaključak da svaka nova država (bivša republika) praktično već ima u posedu veliki deo "državne imovine", tako da ne dolazi u obzir da se dalje krčmi savezna imovina (ambasade, zgrada savezne administracije, i sl.).

    Slovenačka delegacija je pokušala da ode korak dalje i precizno navede šta sve smatra delom imovine koja mora da se podeli. Tako je nastao dokument (na urednom engleskom), u kome kaže šta se deli: "stara palata Predsedništva SFRJ" u Užičkoj - Bulevar oktobarske revolucije (3500 kvadratnih metara), "slamom pokrivena kuća unutar stare palate" (256 kvadratnih metara), "kuća za goste" u Užičkoj ulici br. 23 (800 kvadrata), ali i "Bela vila" na Brionima (1300 kvadratnih metara), kao i vila "Jadranka" (760 kvadratnih metara)... U istu kategoriju slovenačka strana ubraja i sve zgrade koje su u ulicama Užičkoj (broj 5, 7a, 20 te 25) i Botićevoj (br. 8) u Beogradu, a koje su koristila izvršna veća nekadašnjih jugoslovenskih republika; zanimljivo je da se na spisku našla i "Greenhouse for flower production" čiji je "user" (korisnik) bilo "The SFRY Presidency", odnosno današnja Kuća cveća, koja se prostire na 6000 kvadratnih metara površine.

    Uz detaljan (i glomazan) spisak na kome se našlo više od 120 jugoslovenskih ambasada i pratećih objekata, ide i zahtev za komadanje nekoliko manje poznatih nekretnina, (mada ništa manje atraktivnih), dobara koja su bila u vlasništvu "Saveznog sekretarijata za spoljne poslove". Tu je, pre svega, zgrada sadašnjeg jugoslovenskog MIP-a u Ulici Kneza Miloša 24-26, u širem centru Beograda, kupljena 1927. godine, koja se prostire na 6300 kvadratnih metara gradske površine a koja je ocenjena na 45 miliona američkih dolara. Pored toga, na meti se našlo i zemljište "Zabran" u Grabovcu, kupljeno 1980. godine a po slovenačkoj proceni vredno bar 10 miliona dolara; tu je i zemljište "Lipa" u Lipovačkoj šumi, vredno osam miliona dolara te posed "Surčin", ocenjen na milion dolara...

    Zanimljivo je da na pomenutom spisku nema niti jednog protokolarnog (saveznog) objekta ili neke druge savezne imovine (recimo - Brdo kod Kranja), koja je locirana u Sloveniji. Zadržati svoje a podeliti tudje, to je princip koga se, ma koliko bili različiti, čvrsto drže svi predstavnici novih jugoslovenskih država od Vardara do Triglava. Usputni produkt svih tih iznudjivanja je šteta nastala tokom proteklih godina i neiskorišćenih prilika. Kako za one koji u rukama nemaju ništa i zato su prisiljeni da unajmljuju skupe objekte u inostranstvu, tako i oni koji drže skoro sve, ali uz stalnu pasku, pritiske i uslovljavanja iz sveta.

    Što se tiče same atmosfere tokom dosadašnjih pregovora, nije teško pogoditi da je bilo prilično zategnuto. To saznajemo i od slovenačkih pregovarača; pošto slovenački i makedonski jezik nisu bili uvršćeni kao zvanični jezici na Londonskoj konferenciji, slovenački i makedonski pregovarači su sa predstavnicima ostalih delegacija zborili na engleskom jeziku, iz protesta. Srpski i crnogorski predstavnici su, za razliku od njih, koristili “zvanični", srpski jezik, dok su hrvatski i bosanski pregovarači ustrajali na hrvatskom odnosno "bosanskom" jeziku. Samo su prevodioci za srpski, hrvatski i bosanski jezik – isti. Sada se klima donekle menja. Miran Mejak se nedavno vratio iz posete u Beogradu i domaćim medijima izjavio kako je u Beogradu konačno dobio uveravanja od strane novih jugoslovenskih vlasti o spremnosti za dogovor. Jugoslovenska strana smatra da bi dogovor o nekretninama, a možda i o podeli dela zlata i efektive mogao da se potipše u roku od tri do pet meseci. Uskoro ćemo videti koliko su te procene realne. I ko će ovoga puta kočiti sporazum.

    Igor Mekina (AIM Ljubljana)