AIM
  • all articles of same month
  • articles of same month and centre
  • all latest articles
  • latest articles of same centre
  • search all articles
  • search same centre
  • www.aimpress.org

    Copyright: All those wishing to use or publish the following text are welcome to do so, provided that they indicate the source and inform the AIM office in Paris which is interested to receive comments and reactions on the information it provides. AIM, 17 rue Rebeval, F-75019 Paris, France

    WED, 20 DEC 2000 09:46:41 GMT

    Slovenija - Hrvatska

    Ratne igre

    Bajukova vlada je, tik pred prepuštanje vlasti Drnovšekovoj ekipi, usvojila odluku prema kojoj je slovenačkoj policiji naloženo da udje u zaseoke ne levom bregu reke Dragonje, koje Hrvatska smatra delom svoje teritorije. Od slovenačke policije se očekivalo da asistira prilikom skidanja hrvatskih i postavljanja slovenačkih kućnih brojeva...

    Ljubljana, 18.12.2000.

    I ovoga puta su bila preuranjena obećanja o skorom rešavanju slovenačko-hrvatskih spornih pitanja, odmah po okončanju izbora u Sloveniji. Ne samo da problemi nisu rešeni, već nikada nisu bili teži. Strasti su u poslednje vreme posebno uzavrele zbog "slučaja Joras". Priča je naoko prozaična - meštanin spornog istarskog zaseoka Mlini otišao je u dućan i pazario mašinu za pranje sudova. Stroj je smestio u kombi i krenuo kući. Kvaka je u tome što put do njegovog doma u Mlinima (za koje i Slovenija i Hrvatska smatraju da su deo matice) meandrira, tako da ga seče rampa koja obeležava granicu na prelazu Plovanija, koji deli dve države. Hrvatska carina je osmotrila stroj i razrezala namet, koji je g. Joras odbio da plati, tvrdeći da je slovenački državljanin, na putu kući, dakle - u tranzitu. I da u svoju, slovenačku kuću, vozi mašinu kupljenu u slovenačkoj radnji. Prema njegovom shvatanju propisa i geografije - mašina je njegova, nameta nema.

    Dalje je poznato; hrvatska policija nije pokazala razumevanje za argumente g. Jorasa, te ga je (hteo on ili ne) u svojstvu hrvatskog državljanina odvela na saslušanje, dok ga je carina sa svoje strane kaznila visokom globom. Slučaj je ekspresno stigao u medije i na slovenačkoj strani podigao temperaturu. Zmago Jelinčič, lider desničarske SNS (Slovenačka nacionalna partija), lamentirao je u parlamentu nad činjenicom da je Hrvatska "kidnapovala slovenačkog gradjanina", dok je Drnovšekov koalicioni partner u vladi, partija Franca Zagožena i braće Podobnik SLS-SKD, upriličila konferenciju za štampu na kojoj je zvezda bio novi slovenački nacionalni heroj - Joško Joras, posle čega se u zaplet, iako naizgled nerado, umešala i slovenačka vlada. Drnovšekov kabinet pokušao je da uruči protestnu notu hrvatskoj ambasadi u Ljubljani, ali je novoimenovani ambasador Hrvatske u Sloveniji Celestin Sardelić odbio da je primi.

    U medjuvremenu je Jorasova kuća postala meta hodočasnika. Zdanje se nalazi na svega 100 metara od pomenutog graničnog prelaza Plovanija pa su domoljubi smislili svojevrstan način protesta - kuću su ukrasili slovenačkim zastavama i parolama "OVO JE SLOVENIJA". Slučaj Joras je svakim danom dobijao nove dimenzije. U javnost je isplivalo da je "patriota Joras", dok ga je privodila hrvatska policija, pretio da će se samozapaliti; da to nije bila samo fraza svedoči flaša benzina, koja je ostala netaknuta zato što Joras: a) nije bio dovoljno spretan ili b) dovoljno odlučan u svojoj nameri.

    To nije sve - Joras je odbio i da potpiše zapisnik o carinskom prekršaju, a od hrvatske carine zahtevao da mu odluku o razrezanoj kazni (u visini od oko 10 prosečnih plata u Hrvatskoj) pošalje na "njegovu pravu adresu". Što će reći na "Sečovlje br. 1", a ne "Mlini b.b.", što je numeracija hrvatske birokratije. Dogadjaj su potom iskoristili (a ko zna - možda i režirali, mada je to sad svejedno) i ekstremni slovenački politički krugovi. Javio je Daniel Starman, advokat Joška Jorasa, tražeći da Slovenija posle ovog incidenta sporne pogranične prelaze sa Hrvatskom prekvalifikuje u malogranične, kao i da na teren ode posebna inspekcija i poskida kućne brojeve postavljene od strane hrvatske administracije, pošto se radi o "falsifikatu". Starman je svoje zahteve potkrepio tvrdnjom da Sečovlje danas "de facto" pripada katastarskoj opštini Buje, dok je nekada to bio deo Piranske opštine, čega se neki u Sloveniji sećaju ne samo sa nostalgijom, već otvoreno traže da se izvrši pripojenje matici. I mašu dokumentima prema kojima su četiri zaseoka, koji na svim kartama Pirana pripadaju piranskoj opštini - Mlini, Bužin, Škodelini i Škrile - deo Slovenije. Začkoljica je u komunikacijama, tačnije, terenu - četiri sela od Slovenije fizički deli granični prelaz Plovanija, za koga zvanična Ljubljana takodje tvrdi da ga je hrvatska strana posle raspada SFRJ postavila na prepad, na slovenačkoj teritoriji.

    Sve to je odličan materijal za neprestane eksplozivne situacije s obe strane granice; incidenti poput opisanog sa Joškom Jorasom ponavljaju se iz dana u dan. Bilo je na desetine sličnih situacija od osamostaljenja Slovenije i Hrvatske 1991. godine, na ovamo. Jesu obe države formalno prihvatile princip nepromenljivosti administrativnih granica izmedju republika nekadašnje SFRJ, ali jedno je teorija, a drugo praksa. Već letimičan pregled na ekscese tokom poslednjih nekoliko godina izaziva jezu; slovenački policajci su pre dve godine unutar slovenačke teritorije ulovili dva hrvatska obaveštajca; još se nije slegla prašina, a već je na jarbolu svetionika koji obeležava aerodrom u Sečovljama, tik uz slovenačku granicu, zalepršala slovenačka zastava. Što možda i ne bi bio neki problem, da se svetionik ne nalazi u Hrvatskoj. Jeste hrvatska policija zastavu brzo skinula, ali ostala je činjenica da se suparnički barjak neprilično dugo vijorio na očigled turista i domaćina. I tada se oglasio lider SNS Zmago Jelinčič, poslavši otvoreno "pismo neznanom junaku i slovenačkoj vladi", u kome napada izdajničku politiku Drnovšekove administracije prema "hrvatskim aspiracijama".

    Jelinčičeva provokacija dobila je partnera s druge strane, gde je slično reagovao njegov hrvatski pandan, vodj Pravaša Ante Djapić. Taj je spisak proširio i predložio, izmedju ostalog, da se (nerešeno teritorijalno) pitanje spornog Trdinovog vrha, odnosno Svete Gere, "reši jednostavno", što će reći - vojskom i silom. To je bila reakcija na akciju slovenačke Geodetske uprave koja je svega nedelju dana ranije uzburkala strasti pošto je podelila slovenačke brojeve za četiri kuće koje leže u zaseocima neposredno pored Sečovlja, a koje, treba li ponoviti - slovenačka strana službeno smatra delom Slovenije. Medjutim, kako u rečenim zaseocima vlast vrši Hrvatska, dotični projekat je u Zagrebu okvalifikovan kao pokušaj "slovenačke okupacije", te uzurpacije hrvatske teritorije. Sve to je bilo već vidjeno, jer se nešto slično ranije desilo sa telefonima - Hrvatska pošta je meštanima iz inkriminisana četiri zaseoka oduzela slovenačke i razdelila hrvatske brojeve telefona, zbog čega su pljuštali protesti sa slovenačke strane. Kada svemu tome dodamo i nerešenu granicu na moru i redovne "susrete bliske vrste" policijskih patrola obe države, pravo je čudo da manipulacija strastima i zveckanje oružjem nije odnelo konkretne žrtve.

    Ratne igre su ovoga puta, medjutim, stigle do ruba koji deli folklor od krvoprolića. Gradjani Slovenije i Hrvatske su tek ovih dana saznali za jedan od poslednjih poteza Bajukove i Janšine vlade. Na sednici kabineta od 29. novembra ove godine (netom pred primopredaju vlasti) oni su usvojili zaključak prema kome Ministarstvo unutrašnjih poslova mora odmah, "još istog dana", da obezbedi stalno prisustvo patrola slovenačke policije u katastarskoj opštini Sečovlje. Ujedno je od slovenačke Geodetske uprave zatraženo da "proveri kućne brojeve u zaseocima na levom bregu Dragonje... i ukloni one koje nije sama izdala". Ministarstvu unutrašnjih poslova Slovenije je naredjeno da "osigura odgovarajuću podršku za izvodjenje zaključka br. 3". Uz to ide "stalno prisustvo policije" i raport vladi do 15 časova narednog dana!

    Zaključci Bajukove vlade odgovaraju tonu koji je u Sloveniji poznat iz vremena "zaposedanja granica" od strane JNA, juna 1991. godine. Slovenačka policija je izdavanjem nabrojanih uputstava faktički poslana na deo teritorije koji Hrvatska - opravdano ili ne, to sada nije važno - smatra delom svoje države, pa shodno tome njena policija tamo "de facto" vrši vlast. Jednostavno rečeno, slovenačka policija je bačena u "ralje života", pošto bi na terenu bio neminovan susret sa policijskim snagama susedne Hrvatske. A kako su i jedni i drugi momci u plavom naoružani do zuba, jasno je da sukob ne bi bio samo verbalan, što bi imalo nesagledive posledice po budućnost regije. Ni dan danas nije sasvim jasno kako su nalogodavci zamišljali ulazak slovenačkih trupa - da li preko hrvatskog graničnog prelaza? - na tlo spornih zaseoka. Ohrabruje, ipak, da čak i u zadnjim, "militantnim danima" bivše slovenačke vlade nije bilo jedinstva u vezi formulisanja navedenih zaključaka. Iz dobro obaveštenih izvora je procurelo da je zaključke diktirao tadašnji premijer Andrej Bajuk lično, dok je ministar unutrašnjih poslova Peter Jambrek izražavao sumnju u mogućnost njihove realizacije; odlučno protiv je istupio samo tadašnji ministar spoljnih poslova Lojze Peterle, dok je pravi autor i inicijator akcije nekadašnji slovenački ministar odbrane Janez Janša. Obelodanjivanje jednog od poslednjih naredjenja Bajukove vlade izazvalo je šok kako u slovenačkoj, tako i u hrvatskoj javnosti. Da je sve ostalo samo mrtvo slovo na papiru, treba zahvaliti činjenici da je sledećeg dana došlo do smene vlasti u Ljubljani; ali ne samo to - slovenačka policija je reagovala zrelije od političara i svesno ignorisala zaključke vlade u odlasku. Čime je izbegnut siguran sukob sa nesagledivim posledicama.

    Igor Mekina (AIM Ljubljana)