AIM
  • all articles of same month
  • articles of same month and centre
  • all latest articles
  • latest articles of same centre
  • search all articles
  • search same centre
  • www.aimpress.org

    Copyright: All those wishing to use or publish the following text are welcome to do so, provided that they indicate the source and inform the AIM office in Paris which is interested to receive comments and reactions on the information it provides. AIM, 17 rue Rebeval, F-75019 Paris, France

    MON, 18 DEC 2000 21:45:20 GMT

    Slovenija - Jugoslavija

    Odnosi su diplomatski

    Ljubljana i Beograd su do danas negovale različite tipove odnosa, iako ti još nikada nisu bili diplomatski. Čini se da će od 9. decembra ove godine (pa nadalje) biti upravo takvi.

    Ljubljana, 18.12.2000.

    Posle gotovo decenije medjusobno loših odnosa i otvorenog ignorisanja, od 9. decembra ove godine potpisi Dimitrija Rupela i Gorana Svilanovića trebalo bi da garantuju novu eru u odnosima izmedju Slovenije i SR Jugoslavije. Tog dana je jugoslovenski ministar spoljnih poslova u Ljubljani zajedno sa kolegom Rupelom potpisao izjavu o uspostavljanju diplomatskih odnosa.

    Većina ovdašnjih komentatora nije odolela da aktu potpisivanja doda "istorijsko značenje". Tako su kolumnisti u dnevnim novinama zaključili kako su tek sada "odnosi izmedju Beograda i Ljubljane prvi put u istoriji uredjeni na potpuno ravnopravnoj osnovi". U prilog ovakvom zaključku je navedeno da su svi dosadašnji sporazumi - u proteklih sto godina - bili "opterećeni ili srpskom vojnom nadmoći, svetskimi političkimi odnosima ili ideološkim opredeljenjima". Potpisivanje sporazuma u Ljubljani, uz pristanak službenog Beograda na ključan zahtev Ljubljane - da se svi naslednici bivše SFRJ tretiraju kao ravnopravni - mnogima je dokaz da je Slovenija izašla kao "moralni pobednik" u političkom sporu, dugom bezmalo deset godina. Ako za trenutak zapostavimo tezu o nekakvoj slovenačkoj "moralnoj superiornosti" na polju medjunarodne politike (?!) treba reći da je normalizacija odnosa izmedju Slovenije i SRJ iskorak ka solidnijim odnosima izmedju dve nekada bliske republike. Što važi prevashodno za relacije izmedju Slovenije i Srbije, pošto su veze izmedju Slovenije i Crne Gore već tri godine "u normali".

    Zahladjenje izmedju Slovenije i Srbije ima dugu predistoriju; u proteklom periodu su medjusobne relacije uistinu bile gore nego odnosi izmedju Jugoslavije i Hrvatske, koje su faktučki bile u ratnom stanju. Razloga za takav paradoks ima na pretek; javnost u Sloveniji, a kasnije i lokalno političko rukovodstvo, prvi su se u nekadašnjoj Jugoslaviji suprostavili politici Slobodana Miloševića. Posle kritika na račun rešavanja krize u srpskoj partiji (Osma sednica) i stanja na Kosovu, Slovenija je postala problem broj jedan za političko rukovodstvo Srbije. Šta više, Miloševićeva struja je smatrala da Slovenija svojim lošim primerom raspiruje separtizam na Kosovu i priziva raspad države. Tako se protiv Slovenije krenulo embargom na prodaju "slovenačkih proizvoda", izvozom "mitinga istine" i medijskom hajkom. Ujedno je u Sloveniji jačao nacionalizam, koji je jedino rešenje video u stvaranju samostalne države. Rečju - i Slovenija je u Srbiji videla beskonačno klupko problema - Miloševićeva politika je pretila da će Sloveniju uvući u vrtlog konflikata, koji bi sprečio njen brži razvoj i pridruživanje savremenoj Evropi. Spor je razrešen ratom, osamostaljenjem, otcepljenjem ili "odsecanjem" (kako za koga) Slovenije od zajedničke države. Razlaz i doba posle njega ostaće zabeleženi kao period medijskog (i svakog drugog) beščašća, u kome je s obe strane napisano na stotine lascivnih komentara, koji su uglavnom ponavljali dva stereotipa. Jedan je bio o primitivnim i lažljivim Balkancima, a drugi o podmuklim, izdajničkim Janezima.

    Potpisivanje izjave o uspostavljanju diplomatskih odnosa trebalo bi da znači kraj rečenoj političkoj i medijskoj praksi. Igrom sudbine, na slovenačkoj strani je čast da parafira medjusobni sporazum pripala novom ministru spoljnih poslova Dimitriju Rupelu, koji je i lično bio autor nekoliko domislica na račun Srba. (Na primer: "Sa Srbima se ne može razgovarati. Njima treba nadzor i vaspitanje - Unprofor.") Najnovije su bile one kojima je, tokom predizborne kampanje pre dva meseca, podsećao plebs ko su i šta Srbi i zašto ne treba verovati Koštunici...

    S tačke novih, boljih odnosa gledano, opterećenje i jedan od većih problema s kojima se suočava Slovenija (vs. SRJ) jeste upravo balast starih kadrova, prekaljenih u stalnim konfliktima, kojima je posle decenije istih floskula teško da preko noći koriguju svoje stavove. Zanimljivo je da danas u SRJ, pa i u Hrvatskoj, probleme oko nasledstva rešavaju novi kadrovi, dok Slovenija to pitanje ostavlja tandemu Dimitrij Rupel - Miran Mejak (vodja grupe za sukcesiju izabran od strane vlade). A Miran Mejak je po ocenama nekih komentatora po argumentaciji i tvrdoći stavova ekvavilent jednom Kosti Mihailoviću, na koga su mnogi imali povike...

    Posebno je pitanje zašto diplomatski odnosi izmedju Slovenije i SRJ nisu uspostavljeni ranije. Prilika je bilo, a razlog je najverovatnije u tzv. "beduinskom" načinu pregovaranja. Diplomatski naziv skriva praksu u kojoj obe strane (poput trgovaca na pijaci) postave isuviše velike zahteve, kako bi na kraju izvukle "bar nešto". Rezultat takvog pregovaranja jeste da ni jedna strana nije dobila ništa. Kada se, na primer, za uspostavljanje diplomatskih odnosa zauzela Slovenija, diplomate iz Beograda bi izbegle konkretrizaciju dogovora tako što bi partnerima iz Ljubljane servirale novu hrpu neprihvatljivih uslova. Ili bi Ljubljana ignorisala inicijativu Beograda. Sve do 20. novembra ove godine, kada je Jugoslavija na sednici vlade prihvatila zaključak o uspostavljanju diplomatskih odnosa, ali se potom javio Dimitrij Rupel i zapretio da od potpisivanja neće biti ništa, ukoliko Beograd ne pristane da potpiše procentualno razradjen ključ o podeli imovine bivše države. Takav pritisak su nezavisni komentatori ocenili kao ucenu i dan kasnije je Rupelov zahtev pao u zaborav. Jugoslavija i Slovenija su potpisale izjavu o uspostavljanju diplomatskih odnosa i nameru o otvaranju diplomatskih predstavništava. Za sada je precizirano da će biti otvoreno konzularno predstavnuštvo u Podgorici, dok je u vezi ključa o podeli imovine bivše SFRJ ostalo na izjavi jugoslovenskog ministra spoljnih poslova Svilanovića.

    Time je zaključen period "pregovaranja" - od nekadašnjeg jugoslovenskog premijera Milana Panića koji je još 1992. godine hteo da uredi odnose tako što je usvojio akt o priznanju Slovenije; na šta slovenački MIP tri godine nije odgovarao, ako se izuzme izjava predsednika Slovenije Milana Kučana da ne priznaje Panićevo priznanje. Tri godine kasnije su uloge zamenjene - tada je službena Ljubljana uoči potpisivanja Daytosnkog sporazuma izvukla Panićevo priznanje i odgovorila na njega - priznanjem SRJ. Iz Beograda narednih pet godina nije bilo nikakvog odgovora. I prvi zvanični kontakti izmedju predstavnika SRJ i Republike Slovenije 1998. godine završeni su bez opipljivijih dogovora.

    Slovenački predstavnik Štefan Cigoj i zamenik ministra inostranih poslova Radisav Bulajić razgovarali su o mogućnostima za uspostavu diplomatsko-konzularnih odnosa. Ova štura vest osvanula je na prvoj strani ljubljanskog Dela dan po povratku podsekretara za jugoistočnu Evropu Štefana Cigoja iz Beograda. Da to ipak nije bio "jedini mogući uspeh" prvog zvaničnog susreta predstavnika SRJ i Slovenije, moglo se naslutiti i iz činjenice da je Štefan Cigoj, još pre odlaska put Beograda, u MIP-u Slovenije protežirao ideju o organizaciji velike novinarske konferencije po povratku u Ljubljanu. Bilo kako bilo, konferencija je, post festum - izostala. Jer, uprkos očekivanjima slovenačkih predstavnika da će u Beogradu razgovarati o uspostavljanju diplomatskih odnosa, jugoslovenska strana je načela nešto sasvim drugo - bolnu temu sukcesije.

    Tu negde su, otprilike, razgovori i završeni. Potom su slovenačke diplomate, umesto sage o uspehu, kod kuće nadugačko objašnjavale domaćim novinarima šta je to slovenačka diplomatija, pa još na vlastitu inicijativu, uopšte tražila u Beogradu. "Ako u diplomatiji želite uspehe, ako želite da otvorite neko tržište, ako želite da pomognete svojim gradjanima, onda morate da pokrećete i inicijative. Mi smo to učinili. Medjutim, moramo razumeti da u ovom trenutku verovatno nismo na vrhu prioritetne liste Beograda," pomirljivo je pred TV kamerama prvog programa nacionalne televizije objašnjavao državni sekretar slovenačkog MIP-a i nekadašnji jugoslovenski ambasador u OUN Ignac Golob. I nesretni izaslanik Štefan Cigoj se o svom putu izrazio biranim rečima, potvrdivši da su razgovori u Beogradu bili "korektni" i "uspešni", te da će "uskoro" biti nastavljeni u Ljubljani. To je bio prvi put da je neko od slovenačkih zvaničnika nije našao tako odmerene besede na račun Beograda. Upotreba pomirljivog rečnika (što su "patriote shvatile kao čin popuštanja neprijatelju") do tada bi značio siguran kraj političke i svake druge karijere.

    Iako sa izvesnim zakašnjenjem, Slovenija je bila medju prvim državama nastalim na tlu ex-Yu koja je 30. novembra 1995. godine priznala SRJ. Malo pre toga Slovenija je suspendovala zabranu ulaska vozila sa registracijama iz SRJ i poništila sve mere povezane sa sankcijama OUN, dok je štampa iz SRJ na osnovu posebne odluke tadašnjeg Ministarstva informisanja čak i u vreme sankcija slobodno prodavana u Sloveniji. I ne samo to - na povremene povike iz Beograda da Slovenija "prvo mora da se izvini" (kako se pesnički izrazio nekadašnji Jugoslovenski ministar spoljnih poslova Vladislav Jovanović), slovenački premijer Janez Drnovšek je ustrajno odgovarao diplomatskim frazama o potrebi uspostavljanja dobrih odnosa sa SRJ, dok je ministar inostranih poslova Zoran Thaler ništa manje uporno slao Beogradu pozitivne vibracije preko slovenačke ambasade u Budimpešti.

    Sve to je sada deo istorije. Treba se nadati da poslednje opredeljenje da odnosi od sada budu "diplomatski" jeste obostrano i da će imati neograničen rok trajanja. Kraj jednog političkog sukoba trebalo bi da okonča i brige gradjanima u obe države koji su životno vezani kako za SRJ, tako i Sloveniju; dugoročno, treba očekivati lakši put do (a možda i ukidanje) viza, kraj taksi, putarina, dodatnih osiguranja, ispitivanja organa na granicama o dvojnom državljanstvu i ostalih administrativnih problema... Bez svega toga, parafiranje "papira o uspostavi doiplomatskih odnosa" gradjanima iz obe zemlje neće doneti nikakav boljitak.

    Igor Mekina (AIM Ljubljana)