AIM
  • all articles of same month
  • articles of same month and centre
  • all latest articles
  • latest articles of same centre
  • search all articles
  • search same centre
  • www.aimpress.org

    Copyright: All those wishing to use or publish the following text are welcome to do so, provided that they indicate the source and inform the AIM office in Paris which is interested to receive comments and reactions on the information it provides. AIM, 17 rue Rebeval, F-75019 Paris, France

    SAT, 09 DEC 2000 16:27:39 GMT

    Šta nudi nova ekonomska politika

    BEG SA DNA

    AIM, Beograd, 8.12.2000.

    U konkurenciji više projekata nove ekonomske politike prednost ima koncepcija Grupe-17, a njeni donedavni čelnici Miroljub Labus i Mladjan Dinkić već su preuzeli kormila u Saveznoj vladi i Narodnoj banci Jugoslavije. Glavni financijski oslonac su donacije i sredstva od privatizacije. U narednih pet godina Jugoslaviji je potrebno 12 milijardi dolara inostranih ulaganja. Nema brzog oporavka i gradjani će još jesti hleb sa devet kora, ali se nadaju da će ona svake godine biti sve tanja.

    S pobedom DOS-a na predstojećim republičkim izborima u Srbiji u koju, prema svim dosadašnjim anketama niko više ne sumnja, biće uspostavljena i poslednja karika, koja će omogućiti da se iz sadašnjeg stanja privremene ekonomije predje u vode stabilnih uslova privredjivanja. Doduše, još ima licitiranja s raznim programima ekonomskog oporavka, ali je na osnovu dosadašnjih kadrovskih rešenja (izbor Mladjana Dinkića za guvernera Narodne banke Jugoslavije i Miroljuba Labusa za potpredsednika Savezne vlade) sasvim izvesno da će prednost dobiti projekt ponudjen od strane G-17.

    Program ima više "očeva", a njegov glavni cilj je da već u narednoj godini pomakne domaću ekonomiju s dna i ubrza njen oporavak. Za sve vreme propadanja stalno je u vazduhu lebdelo pitanje kada će se privreda i stanovništvo naći na dnu posle čega stvari moraju da krenu na bolje. Gradjani su, nažlost, ove jeseni imali priliku da i praktično upoznaju kako izgleda kada se ono dotakne. S malim platama i penzijama, nedovoljnim ni za najosnovnije životne namirnice, bez struje i grejanja, golemim državnim dugovima prema inostranstvu i domaćem stanovništvu, prethodni režim se urušio “bez zrna baruta”.

    Dinkićevi pomoćnici, dovedeni iz inostranstva, već su utvrdili da budžetski deficit iznosi 20 odsto društvenog proizvoda, inostrani dug prelazi 12 milijardi dolara, domaćim deviznim štedišama država duguje 7,5 milijardi DEM, a temelji velikih privrednih sistema, koji su predstavljali ekonomski oslonac bivšeg režima, popustili su pod teretom višegodišnje nemilosrdne eksploatacije. Jugoslavija se našla medju 10 najzaduženijih zemalja sveta, a svaki njen stanovnik dužan je blizu 2.000 dolara. Ukupan javni dug prelazi 1,5 društvenog proizvoda.

    Kada je 1982. godine vlada Milke Planinc utvrdila da bivša SFRJ duguje 40 odsto DP, nastalo je alarmatno stanje u državnom vrhu, a domaće tržište ostalo je bez kafe i benzina. Pored Milke Planinc i Branko Mikulić je morao da završi mandat pre kraja. Prilke su se popravile tek dolaskom Ante Markovića, koji je, uz podršku inostranih zajmova, stvorio perspektive za ekonomski oporavak, ali je u tome zaustavljen raspadom države.

    U Markovićevoj ulozi, ali u puno težoj situaciji, sada se našao tandem Labus-Dinkić, koji su otvorili sve ekonomsko-finansijske dubioze. Njih dvojica, poput poznatog srpskog političara Nikole Pašića ponavljaju njegove reči: “Spasa nam nema, ali ćemo se izvući”. Period privremene ekonomije karakterističan je po osetnom padu životnog standarda, jer je inflacija u samo dva meseca (oktobar i novembar) narasla za gotovo 50 odsto, dok povećanje plata i penzija osetno zaostaje. Ipak, u javnosti još postoji strpljenje, iako pojedine stranke, pre svega SPO i SRS, u predizbornoj kampanji igraju na kartu siromaštva, odnosno traže da se prvo povećaju plate pa tek onda oporavi privreda. Takav recept još niko nije izmislio osim prethodne vlasti.

    S razorenom privredom povećanje životnog standarda moguće je jedino uz pomoć stranih donacija, ali stratezi nove ekonomske politike humanitarnu pomoć dele na kašičicu, zato što smatraju opravdanim da se jedan njen deo usmeri prema privredi. Još je dug put do dobijanja inostranih zajmova za oporavak privrede bez obzira što se Jugoslaviji otvaraju inostrana vrata pre nego što su njeni predstavnici i stigli da pokucaju.

    Prema programu za obnovu privredne delatnosti, radjen pod rukovodstvom Dragoslava Avramovića, koji zbog pogoršanog zdravlja nije u mogućnosti da učestvuje u njegovoj praktičnoj realizaciji, Jugoslaviji je u narednih pet godina potrebno 12 milijardi dolara inostranih ulaganja, odnosno 2,4 milijarde godišnje. Na tu sumu najateže je računati u prvoj godini, jer pre toga treba otkloniti mnoge prepreke. Pre svega, okončati sukcesiju s republikama bivše SFRj, obaviti učlanjene u MFF, sklopiti sporazum s Pariskim klubom (državama zajmodavcima) i Londonskim klubom (komercijalnim bankama) o otpisu i odgodi duga koji je odavno dospeo na naplatu zbog kojeg se jugoslovenski dug svake godine povećava za oko 800 miliona dolara na ime kamata. Predstoji i operacija privatizacije državne i društvene imovine, kao i suštinska izmena zakonodavstva u privrednoj i ekonomskoj sferi.

    Reč je o korenitoj privrednoj reformi. Sve dosadašnje političke strukture su obećavale da će dobijeno poverenje u vršenju vlasti iskoristiti za reformu privrede, ali niko nije pokazivao stvarne namere da se u to upusti, plašeći se, pre svega, socijalnih nemira. Ovog puta reforma je, prema mišljenju eksperata "osudjena" na uspeh, jer se po starom više ne može. Zato je potpredsednik Savezne vlade Miroljub Labus u svom prvom obraćanju javnosti preko TV zatražio podršku javnosti za novo stezanje kaiša. Najugroženiji deo stanovništva (oko 35 odsto) koji je duboko pao u provaliju siromaštva biće pomognut sredstvima iz donacija. Opredeljenje je da se celokupna socijala preseli iz privrede u državni budžet s tim što će se u državnoj blagajni obaviti preraspodela.

    Za vojsku i policiju izdvajaće se manji deo društvenog proizvoda nego do sada, dok će se za prosvetu i zdravstvo povećati. Zemlje s razvijenom socijalnom politikom izdvajaju manje od 40 odsto svog DP za te namene, ali će Srbija, zbog niskog učinka privrede morati i u sledećoj godini da za budžetsku potrošnju odvoji oko 59 odsto svog društvenog proizvoda. To nije dovoljno za oporavak zdravstva i obrazovanja, ali malo ko očekuje da se stanje može brzo promeniti. Kada bi to bilo moguće, onda sadašnja kriza i ne bi bila tako ozbiljna i teška. Vreme u kojem će gradjani da jedu hleb sa devet kora još će da potraje, ali ostaje nada da će ona svake godine biti tanja.

    Glavni materijalni oslonac za sprovodjenje nove ekonomske politike u 2001. godini sačinjavaće humanitarna pomoć i prihodi od privatizacije, pri čemu su cementare, fabrike duvana, JAT, naftna industrija i elektroprivreda prve na redu za prodaju delova njihove imovine. Iz tog izvora računa se na 350 miliona dolara. Očekuje se da će teške ekonomske prilike primorati stanovništvo da vrši pritisak na novu vlast da sredstava potraži i u oduzimanju, ili dodatnom oporezivanju imovine koja je stečena na nezakonit način.

    Ratomir Petković (AIM)