AIM
  • all articles of same month
  • articles of same month and centre
  • all latest articles
  • latest articles of same centre
  • search all articles
  • search same centre
  • www.aimpress.org

    Copyright: All those wishing to use or publish the following text are welcome to do so, provided that they indicate the source and inform the AIM office in Paris which is interested to receive comments and reactions on the information it provides. AIM, 17 rue Rebeval, F-75019 Paris, France

    THU, 07 DEC 2000 18:20:25 GMT

    Jug Srbije

    Ratne igre

    AIM, Beograd, 7.12.2000.

    Mirno, ali napeto sa povremenim padavinama minobacačkih granata - suština je novinarskih izveštaja sa juga Srbije, odnosno duž bezbednosne zone na Kosovu. Problemi u takozvanoj "kopnenoj zoni bezbednosti", širokoj pet i dugačkoj oko 25 kilometara, nastali su odmah po njenom definisanju vojno-tehničkim sporazumom u Kumanovu postignutim nakon okončanog rata na Kosovu. Sporazumom je propisano da Vojska Jugoslavije ne sme da udje u tampon zonu, dok policajci mogu u ograničenom broju naoružani samo automatskim puškama i pištoljima. Budući da u sporazumu nije ni pominjana Oslobodilačka Vojska Preševa, Bujanovca i Medvedje (UCPBM) pripadnici ove ilegalne organizacije Albanaca gotovo slobodno vršljaju bezbednosnom zonom napadajući srpske policijiske punktove. Od 23. novembra prosle, do 3.decembra ove godine u oružanim sukobima poginulo je, sto civila, sto pripadnika srpskih snaga i članova UCBM.

    U poslednjim incidentima 3. decembra pripadnici UCBM ispalili su četiri minobacačke granate ciljajući patrolu policije u zoni bezbednosti, ali su srećom promasili. "Ovo vam je odgovor na vaše krišom ispaljene hice iz snajperske puške sa prigušivačem koji su ranili tri osobe albanske nacionalnosti", objasnili su albanski izvori sa Kosova prenoseći reči Muhameta Džemailija, jednog od komandanata UCBM u selu Muhovac sa kojim je razgovarao novinar Frans presa."Ni govora, mi nikad ne bismo prekršili primirje i pucali na Albance", odgovaraju predstavnici MUP-a u saopštenju datom agenciji "Beta". Naravno, lažu i jedni i drugi. "Nedavno smo i mi na Šiptare ispalili tri minobacačka projektila od 120 milimetara i nismo dugo čekali: vojnici Kfora su nas pozvali telefonom posle desetak minuta i upozorili da prestanemo napominjući da su nam locirali položaj, tako da smo odmah zbrisali", priznali su pripadnici Posebne jedinice policije (PJP) na punktu kod sela Lučani kroz koje prolazi linija razdvajanja zone i južne Srbije. Jedan od većih noćnih okršaja dogodio se izmedu 22. i 23. novembra kad su vojnici UCPM iznenada napali minobacačkim i streljačkim naoružanjem pripadnike MUP-a na kontrolnom punktu u selu Končulj kao i njihove kolege u rovovima na brdu iznad sela Dobrosin u tampon zoni. Bila je noć i niko nije video koliko je napadača učestvovalo.

    Prema prvim saopštenjima dobijenih od nadležnih i nenadležnih izmedu 400 i 4.000. No, sasvim svejedno: četvorica policajaca PJP iz Gornjeg Milanovca su poginula. Pojačanje im nije stiglo na vreme, nešto u sistemu veze nije funkcionisalo, te su morali da beže preko brisanog prostora. Oni koji su izbegli smrt i ranjavanje devet sati su se probijali kroz šumu, jer nisu poznavali teren i stigli sutradan u Bujanovac.

    Policajci na kontrolnom punktu Končulj, selu kroz koje vodi put za Kosovo, takodje su morali da napuste bazu zasutu projektilima iz minobacača. Od tada je stvar počela da biva veoma ozbiljna: Albancima je bio dat rok od dva dana da se povuku iz bezbednosne zone, a ukoliko to ne učine, biće zbrisani sa lica zemlje. Ko je smislio davanje roka ni danas se ne zna: Vlada Srbije ili Ministarstvo unutrašnjih poslova. Biće, ipak, da su se dogovorili. Bilo kako bilo, preostali albanski živalj užurbano se selio na Kosovo, kao i ono malo Srba koji su krenuli dublje u Srbiju. Ka Bujanovcu i okolini nagrnula je vojska i policija predvodjena generalima sa velikim iskustvom u gubljenju ratova na prostorima bivše Jugoslavije. Kolone tenkova, oklopnih vozila, kamiona sa vojskom i policijom, poljske kuhinje i ostala tehnika hrlili su ka ivici zone bezbednosti da bi zauzeli polazne položaje i bili spremni da jurnu posle isteka roka. Medjutim, kolona tenkova imala je u dolasku neke nezgode: na putu od Vranja do Bujanovca (17 km) četiri tenka T 54 ruske proizvodnje ostala su pored puta zbog kvara motora.

    Posade su cupkale pored njih očekujuci da ce doći šleperi i grdosije odvesti na popravku. Ako utisak ne vara, takvi tenkovi su, čini se, učestvovali u Kurskoj bici u leto 1943. godine. Pojavili su se i razni specijalci policije, medju njima i Jedinica za specijalne operacije (JSO) i Specijalna antiteroristička jedinica (SAJ), obe do sada poznate gradjanima po svojevremenom brutalnom prebijanju demonstranata na beogradskim ulicama. Stanovnici Bujanovca, Preševa, Medvedje i okoline kao da se nisu ni malo uzbudjivali: kafane i kafici bili su puni ljudi, na ulicama i trgovima razgovaralo se o domaćim problemima retko ko je uopšte pominjao mogući najavljeni rat. Jednostavno, nisu se "primili" uprkos ratnim talambasanjima na mnogim TV stanicama i novinskim izvestajima nalik na ona već zaboravljena oduševljenja i ratne trube prilikom prolaska naše vojske u Hrvatsku. Na svu tu silnu vojsku i policiju gradjani su gledali radoznalo, ali ne i uplašeno. Kao da je reč o nekim manevrima koji će im razbiti monotoniju provincije. Političari iz DOS-a držali su u Bujanovcu govore pred najviše stotinak gradjana, koji su ih posle svake "efektne" rečenice pozdravljali aplauzima, što, inace, nije nikakvo čudo budući da je u Bujanovcu na opštinskim izborima pobedio JUL naviknut na obavezne aplauze tokom govora njihovih čelnika. "Ma, ne plašimo se mi Šiptara, već ovih naših dvadesetak Srba, poslednjeg ološa u gradu, što su sami sebe proglasili za vlast. Eno ih onde tik u Batića koji govori narodu, a ne zna u kakvom je društvu", kaže Bujanovčanka Fidanka Dejković uz odobravanje starije gospodje Stane Mladenović koja dodaje: "Ako oni uzmu vlast, jadno si ga nama".

    U nedelju 27. oktobra potpredsednik prelazne vlade Nebojša Čovic, posle višečasovnog većanja sa "društveno političkim radnicima Bujanovca", izašao je iz policijske stanice i okupljenim novinarima saopštio da dati rok ne važi i da "imamo zahteve i od samog Kfora da se ne priča jezikom rokova i ultimatuma, nego jezikom diplomatije i dogovora". Ta vest je brzo pukla gradom, ali ni ogorčenja ni oduševljenja nije bilo. U jedinoj kafani u centru Bujanovca komentarisalo se uz opšte prihvaćeno mišljenje "da je samo budala mogla da pomisli da će Srbija opet ratovati sa NATO-m koji će, naravno, stati na stranu Šiptara". Bujanovčani se nisu uznemirili ni kad je u najstarijem dnevnom listu u Srbiji bilo objavljeno da je predsednik Amerike poslao svoje teroriste u pomoć Šiptarima ("Teroristi Hašima Tačija i Bila Klintona ni juče nisu ispalili ni jedan metak prema jugoslovenskim snagama", "Politika", nedelja 3.decembar).

    Demonstracija vojne sile nastavila se uporedo sa diplomatskom aktivnošću SRJ koja je davala sve bolje rezultate: sve zapadne zemlje su osudile UCPM uz obećanje da će insisitirati na hermetičkom zatvaranju granice Kosova sa demilitarizovanom zonom kako pripadnici UCPM ne bi mogli da izazivaju incidente. Ipak, na kontrolnim punktovima pripadnici MUP-a bili su i dalje na oprezu. Obilazili su ih generali vojske i policije hrabreći ih da izdrže na položaju dok su za njima juriili foto-reporteri ne bi li ovekovečili susrete na terenu. Sveže izbrijan i nasmejan general republickog MUP-a Obrad Stevanović u pratnji viših oficira čestitao je pripadnicima PJP na zauzetom borbenom položaju: "Svaka čast, pokazali ste da ste hrabri". Po odlasku generala policajci su primetili: "Pola naših kolega iz Šapca nisu hteli da dodju ovde baš zbog Obradovića. On nas uvek zajebe forsirajući svoje pulene koji posle postanu tobožnji heroji."

    Linije razgraničenja obilazili su redovno i general Drzavne bezbednosti Srbije Radomir Markovic sa svojom jedinicom JSO, koja je iz guste tmine prvi put izronila pred oči javnosti, budući da su koliko juče bili najžešći branioci režima Familije sa Dedinja. Njihov komandant godinama krije ime kao i njegovi potčinjeni; upućeni kažu zbog Karle del Ponte koja ih budno motri i očekuje u Hagu zbog počinjenih zločina nad civilima u sukobima na Kosovu. Prišljamčili su se nekim čelnicima DOS-a u očekivanju da će postati legalni policajci koji ce i ovog puta čuvati vrhušku vlasti.

    Opšta je ocena, inače, da se situacija na jugu Srbije smiruje uz povremene incidente manjeg intenziteta, tako da su ovih dana izbegli ljudi iz ovog kraja počeli da se vraćaju kućama. Visoki komesar za izbeglice Piter Dek saopštio je 5. decembra da su se oko 600 Albanaca s juga Srbije, koji su otisli na Kosovo, vratili svojim domovima. "Povratak je počeo u selima Veliki Trnovac, Končulj i Lučane. Ljudi se osećaju bezbedno zbog političkog procesa", rekao je Dek i dodao da, ipak, jedan manji broj Albanaca stiže na Kosovo zbog povećanog prisustva srpskih vojnih i policijskih snaga. On je, takodje, dodao da se na Kosovu trenutno nalazi 4.300 Albanaca izbeglih sa juga Srbije.

    U ponedeljak 4. decembra ponovo je došlo do manjeg incidenta kad su pripadnici UCPM ispalili dva hica iz snajpera. Nikog nisu pogodili, ali je to podiglo tenziju naročito kod ratobornih političara. Zoran Djindjic je ozbiljno zapretio Albancima i dao im rok: "Čekaćemo samo do 23. decembra, a posle toga nećemo čekati ni dana". Nije, doduše, rekao šta ce posle toga, ako se ne povuku, ali se to pretpostavlja.

    Nezavršena je, takodje, bila i rečenica saveznog ministra unutrašnjih poslova Zorana Živkovića izgovorena agenciji "Beta": "Mi ćemo biti strpljivi još izvesno vreme..." Ni on nije otkrio šta ce biti kad "izgubimo strpljenje". Kao da predsednik SR Jugoslavije Vojislav Koštunica zalud piše otvorena pisma našim političarima "da se uzdrže od neodmerenih izjava i bojevih pokliča jer ovo nije vreme za ratovanje već za mudru diplomatsku aktivnost... Nemamo prava na ratne pokliče u ovako osiromašenoj zemlji", piše Koštunica u nadi da će se pobornici ratovanja urazumiti.

    Jovan Dulović (AIM)