AIM
  • all articles of same month
  • articles of same month and centre
  • all latest articles
  • latest articles of same centre
  • search all articles
  • search same centre
  • www.aimpress.org

    Copyright: All those wishing to use or publish the following text are welcome to do so, provided that they indicate the source and inform the AIM office in Paris which is interested to receive comments and reactions on the information it provides. AIM, 17 rue Rebeval, F-75019 Paris, France

    MON, 27 NOV 2000 00:15:47 GMT

    SRJ i BiH

    Izazovi normalizacije odnosa

    AIM, Beograd 27. 11. 2000.

    Ono što je za zvanični Beograd, u simboličnom smislu, podizanje zastave na Ist Riveru, dakle vrhunsko dostignuće nove spoljne politike, u finansijskom - pristup fondovima Evropske Unije, Svetske banke i Međunarodnog monetarnog fonda, u moralnom je uspostava diplomatskih odnosa sa Sarajevom. Prošlo je tačno pet godina otkako je Slobodan Milošević, tada autoritarni predsednik Srbije, kasnije SRJ, mnogo kasnije optužen za ratne zločine pred Haškim tribunalom, stavio potpis na Dejtonski mirovni sporazum i priznanje Bosne i Hercegovine, u "avnojevskim" granicama. Moderna evropska istorija ne poznaje slučaj da dve susedne države, pa još delom naseljene istim narodom, sličnog jezika, kulture, isprepletane tradicije, u miru nisu imale diplomatske odnose. Utoliko je radna poseta mladog jugoslovenskog ministra inostranih poslova Gorana Svilanovića prestonici BiH značajnija...

    Kada se Svilanović, u pratnji nekolicine saradnika, u sredu spustio na "Butmir", lear-jetom savezne vlade, mnogi su odahnuli. Bio je to jasan znak da iz Beograda duvaju drugačiji vetrovi. Iako je izbor sagovornika šefa diplomatije SRJ podsećao na stara vremena (Svilanović je razgovarao samo sa predsedavajućim Predsedništva BiH Živkom Radišićem, jednim od vodećih Miloševićevih prekodrinskih poslušnika, čija je Socijalistička partija Republike Srpske, na upravo održanim opštim izborima, osvojila manje od pet odsto glasova, na nivou jednog od entiteta, i ministrom vanjskih poslova BiH, Jadrankom Prlićem, ratnim premijerom Herceg-Bosne), može se objasniti zauzetošću Svilanovića, odnosno okolnosti da pomenuti političari trenutno zauzimaju najvažnije funkcije.

    Razgovori su trajali tačno koliko je bilo predviđeno protokolom, konverzacijski i službeni jezik bio je "domaći", a prema kadrovima snimljenim na početku reklo bi se da su sagovornici izbegli intimizaciju u korist posla. Nakon što je sa Radišićem "postigao saglasnost o uspostavljanju diplomatskih odnosa", jugoslovenskom je ministru ostalo da "dogovori detalje" sa Prlićem. Ti "detalji" obuhvataju čitav niz pitanja, od tužbe BiH protiv SRJ za agresiju, do zakupa rezidencijalnih prostorija. Mnogo je toga pomenuto, ali je, uz taktički dobro dogovoreno neinsistiranje, na kojem se u Sarajevu radilo poslednjih sedmica, konstatovano da je razmena poslanstava najpreča, te da će dve strane o svim problemima podrobnije razgovarati kasnije. Svilanović je seo u lear-jet i vratio se u Beograd obavljena posla.

    U SRJ je odmah dogovoreno je da se oformi hitna radna grupa koja je u toku noći sačinila predlog odluke savezne vlade o uspostavljanju diplomatskih odnosa sa BiH, kako bi ga premijer Zoran Žižić i njegovi ministri mogli usvojiti, na redovnoj sednici, već narednog dana. Ista odluka očekuje se i sa bosansko-hercegovačke strane. Ministar Prlić trebalo bi da doputuje u Beograd u drugoj dekadi decembra, da potpiše sporazum i, verovatno, otvori nekakve prostorije poslanstva BiH. Po jugoslovenskoj prestonici se neprekidno nešto buši, ruši i doteruje, pa je nemoguće utvrditi, a ni u Ministarstvu inostranih poslova ne znaju, koje će prostorije "zapasti" susednoj državi. U Sarajevu, zbog hroničnog nedostatka prostora (npr. pojedini delovi Misije OSCE nalaze se u zgradama fakulteta i obrnuto), potraga može biti znatno komplikovanija.

    Poslanstva SRJ i BiH imaće najviši rang - ambasada, a predvodnici će biti ambasadori. Personalni problemi koji izviru iz te činjenice gotovo su nesavladivi. Koga poslati u Sarajevo, koga primiti u Beograd? Za ambasadore se, naravno, najduže čeka agreman i kod njihovog slanja najviše važi načelo reciprociteta. Dakle, ako priželjkujete zategnutost odnosa sa nekom državom, šaljete problematičnog diplomatu, ali i primate osobu sličnog profila. Uspostavljajući diplomatske veze sa Hrvatskom 1995, u Zagreb je, u ime SRJ, upućen Veljko Knežević, da bi u Beograd došao Zvonimir Marković. Na stranu to što je Knežević bio veleposlanik tuđe zemlje u svojoj zemlji, režimima Slobodana Miloševića i Franje Tuđmana bilo je stalo da imaju zategnute međusobne odnose, i zato je jedan od prvih poteza nove hrvatske pro-demokratske vlasti na planu spoljne politike bio smena ambasadora u SRJ. Doduše, na taj potez se čekalo devet meseci... Da sve bude smešnije, ambasadora Kneževića je, po isteku četvorogodišnjeg mandata, zamenio čovek koji u tuđoj zemlji predstavlja tuđu zemlju. A, pošto je šef poslanstva SRJ u Hrvatskoj Bosanac, možda će u Bosni biti Hrvat, makar u prelaznom periodu.

    Diplomatije SRJ i BiH ne obiluju vrhunskim stručnjacima, ličnostima posebnih kvaliteta i sposobnosti. U jednoj je uslov za napredovanje bila partijska, u drugoj nacionalna pripadnost. Koliko ljudi sa zvanjem ambasadora u SRJ nije u prošlosti potpisalo neku vrstu zakletve na vernost Miloševiću, bilo kroz političke istupe, bilo kroz učešće u ovakvim ili onakvim nevaljalštinama? Slučaj BiH je mnogo suptilniji: tamo su ambasadori dobijali zvanje po etničkom ključu, jedan Srbin, jedan Bošnjak, jedan Hrvat, pri čemu su se tri strane trudile da podmetnu apsolutno najgore kandidate za zajedničku stvar (ne tvrdim da su to ljudi bez kvaliteta, ali im je u srcu njihov narod, ne celovita država i njeni interesi), znajući da konsenzus, neophodan za imenovanja, ide po principu "ako prođe moj, proći će i tvoj". I, dok u SRJ, posle promene vlasti, možete najuriti gotove sve ambasadore, u BiH je za tako nešto potrebna saglasnost predstavnika tri naroda, a Hrvati su većinom podržali HDZ, Srbi SDS, Bošnjaci malo slabije SDA.

    Ostaje pitanje, ko će u Sarajevo, ko će u Beograd. U ime SRJ može, u principu, poći bilo ko. Jezik je "domaći", i svi ga govore, kultura i tradicija su bliske. Opet, teško je naći nekog iz postojeće garniture, jer Sarajevo nije tek neka prestonica, već prestonica koja je tri i po godine držana u okruženju i bombardovana sa blagoslovom zvaničnog Beograda, i prestonica u kojoj se ne misli najbolje o pro-demokratskim promenama u Srbiji, u smislu odbacivanja nacionalizma. Izbor vodećeg čoveka mora biti učinjen sa posebnom pažnjom.

    Pritom valja imati na umu koga iz BiH šalju u Beograd. Bosansko-hercegovački veleposlanik u Zagrebu je Bošnjak, premda je šef diplomatije Hrvat. Po nekoj analogiji, teško je očekivati da će ambasador u Beogradu biti Srbin. Treći opšti izbori u BiH, održani 11. novembra, ostavili su male nedoumice u smislu upravljanja državom: ekstremni nacionalisti izjednačeni su sa umerenim nacionalistima i anacionalnim snagama. Od toga kako će izgledati koalicija sa većinom u parlamentu, ukoliko se za njeno stvaranje bude ukazala potreba, jer se sve glasnije govori da će međunarodna zajednica, nezadovoljna izbornim rezultatima, utvrditi sastav vlada proporcionalan skupštinskoj zastupljenosti, u velikoj meri zavisi i ko će Koštunici predati akreditive. Sarajevo i Beograd nemaju nikakvih iskustava u diplomatskim odnosima. Uopšte, period kada ti gradovi nisu bili deo zajedničke države, obeležen je velikim sukobima, tako da se razna iznenađenja mogu očekivati...

    Odluka BiH da podrži ulazak SRJ u razne međunarodne organizacije ne znači da neka prilično nezgodna pitanja neće biti postavljena čim se formiraju nove vlade. Čak se može reći da je Svilanović, predstavljajući zvanični Beograd, imao sreće što su njegovi sagovornici bili Radišić i Prlić. Jer, kako je bilo ko od njih dvojice mogao pomenuti tužbu za agresiju, kad je prvi godinama važio za marionetu glavnog aktera agresije, Miloševića, a drugi, tehnokrata po manirima i uverenju, služio kao premijer Herceg-Bosne, Tuđmanove nedovoljno propagirane para-državne tvorevine, takođe nastale agresijom. Odgovornost čelnih ljudi nove Srbije je što nisu bili glasniji povodom svih zločina koji su počinjeni i tokom rata u Bosni vođenim u ime srpskog naroda.

    Prekodrinski odnosi - a to se lako da preneti na diplomatski nivo - postaće zvanično opterećeni težnjama za promenom Dejtonskog sporazuma, odnosno izručivanjem optuženih za ratne zločine Haškom tribunalu. Nije teško otkriti koja strana zagovara i jedno i drugo, a koja za sada kategorički odbija. Beograd je dugo imao teškoća da prihvati da je Bosna i Hercegovina zaista druga država, ravnopravan partner. Možda ih još uvek ima. Poplava nacionalizma s početka devedesetih, i manijakalna želja za prekrajanjem "avnojevskih granica", učinili su da se RS smatra srpskom zemljom, gotovo delom Srbije, ali Velike Srbije, dok je drugi entitet, posle Dejtona, otpisan. Mirovni sporazum predviđao je međusobno priznanje država i uspostavu diplomatskih odnosa. U posebnoj klauzuli, zbog Miloševića i Tuđmana, koji su garantovali implementaciju, naznačeno je da konstitutivni narodi, i entiteti, mogu imati specijalne odnose sa susednim državama.

    Srbija se, koristeći ponuđeno, opredelila da prizna BiH, ali da zadrži samo mali, neugledni Biro Republike Srpske, koji je otvoren na početku rata, bez potrebe da u Banjaluci otvori sličnu kancelariju. U februaru 1997. Milošević je pozvao svog štićenika Momčila Krajišnika, koji u zatvoru Ševeningen čeka suđenje, da uspostave neke specijalne odnose, ali od toga ništa nije bilo. Na granici, na Drini, godinama su jedan naspram drugog stajali policajci. Na uniformi jednog pisalo je Republika Srbija, na uniformi drugog Republika Srpska. Njihove države nisu imale diplomatske odnose.

    Bojan al Pinto-Brkić (AIM)