AIM
  • all articles of same month
  • articles of same month and centre
  • all latest articles
  • latest articles of same centre
  • search all articles
  • search same centre
  • www.aimpress.org

    Copyright: All those wishing to use or publish the following text are welcome to do so, provided that they indicate the source and inform the AIM office in Paris which is interested to receive comments and reactions on the information it provides. AIM, 17 rue Rebeval, F-75019 Paris, France

    FRI, 24 NOV 2000 22:02:23 GMT

    Za ili protiv Jugoslavije u OEBS-u

    Tirana, 24.11.2000

    Pre nekoliko dana jedan od najznačajnih dnevnika u Tirani otvorio je svoju prvu stranicu na neuobičajen način. Više od jedne trećine zauzimao je novi predsednik Jugoslavije Vojislav Koštunica koji je trijumfalno marširao prema ulaznim vratima OEBS-a, dok su mu, s druge strane premijer Ilir Meta i čelnik parlamentarne većine Fatos Nano otavarali put uz naklon. Iza leđa albanskih lidera bila su ulazna vrata sedišta sa centrom u Beču, dok su se iza leđa Miloševićevog naslednika jasno prepoznavala lica kosovskih Albanaca koji se još uvek drža u jugoslovenskim zatvorima.

    Bolje nego bilo šta drugo, ova karikatura je izražavala srž polemika koje zaokupljaju politički život albanskog glavnog grada još od 10 novembra, dana kada je nakon osam godina Jugoslavija ponovo primljena u Organizaciju za evropsku sigurnost i saradnju.

    Odmah nakon dolaska Koštunice na vlasti, Zapad se pokazao spremnim da Jugoslaviji odmah i bezuslovno otvori vrata OUN, za moguće približavanje Savetu Evrope, kao i ponovni prijem u OEBS. Ako u prva dva slučaja stav koji bi zauzela Albanija prema svom susedu ne bi bio ni malo od uticaja, u trećem slučaju se moglo dogoditi suprotno. Dakle, na osnovu prava koje imaju zemlje članice OEBS-a, Albanija je mogla da stavi veto na prijem Beograda u OEBS, kao što je to uradila 1996. godine. Međutim, ovoga puta je albanski ambasador u Beču, Roland Bimo rekao O.K. prijemu, tako iznova otvarajući debatu koja danima traje u albanskoj prestinici.

    ''To je nacionalna izdaja'', optužio je bivši ministar inostranih poslova Arian Starova, sada član jedne male opozicione partije. Prema Starovi i onim političarima koji dele isto mišljenje sa njim, glas Albanije za prijem SRJ u OEBS je nastavak nastojanja bivših albanskih komunista koji su došli na vlasti 1997. godine da pruže jednu ruku Beogradu uvek kada im se za to pruži prilika. On ovaj glas Albanije vidi na liniji rukovanja ministra inostranih poslova Paskala Miloa sa njegovim bivšim homologom Milutinovićem 1997. godine, kao i u susretu socijalističkog lidera Nanoa sa Miloševićem na Kritskom samitu, susreti koji su izazvali oštre polemike u Tirani i u Prištini.

    Prema ovom gledištu, zvanična Tirana je trebala da glasa protiv prijema Beograda sve dok s u njegovim zatvorima nalaze albanski zatvorenici sa Kosova. Tirana je isto tako trebala da glasa protiv sve dok Srbija ne zatraži oproštaj za zločine izvršene nad Albancima i sve dok Milošević ne bude isporučen Haškom sudu.

    Na istoj liniji sa bivišim ministrom inostranih poslova, ali negde sa smirenijim tonovima bili su i predstavnici Demokratske partije, glavne opozicione partije koja kontroliše oko 30 odsto biračkog tela u zemlji. Prema jednom od njenih lidera Pjetra Arbnorija, činjenica što je ova odluka doneta na gotovo tajno, zaobilazeći kako Parlament, tako i njegovu Komisiju za spoljne poslove, pokazuje da se socijalistička većina plaši reakcija koje bi mogla da izazove u samoj Albaniji takav jedan postupak. Istina, treba reći da se preko glasa Albanije ćutke prešlo. Ni pre ni posle njega nije bilo nikakvog zvaničnog stava. Do momenta kada je u Parlamentu samo pet dana od donošenja te odluke jedan bivši ministar inostranih poslova Tritan Shehu (u njegovo vreme, tj., 1996. godine, Albanija je glasala protiv prijema Jugoslavije u OEBS) po prvi put je otvorio ovaj problem.

    Već odavno albansko javno mnjenje je bilo pripremljeno za oštriji stav protiv postmiloševićevske Jugoslavije. Na prvom Balkanskom samitu na kojem je učestvovala i Jugoslavija krajem oktobra u Skoplju, stav Tirane je bio oštriji. Tu je predsednik Meidani, podržan i od strane albanskog Parlamenta koji je usvojio i posebnu deklaraciju, pred balkanskim liderima nabrojao sve ono što Albanija zahteva od Koštunicine Jugoslavije. Oslobađanje zatvorenika iz srpskih zatvora, prihvatanje krivice po modelu Vilija Branta od strane Koštunice, saradnju prema primeru Hrvatske sa Haškim sudom.

    Međutim, osim ovih poznatih zahteva, albanski je predsenik u Skoplju jezikom koji je dobio aplauze u zemlji, ali je od strane stranih diplomata smatran jezikom iz vremena hladnog rata, zatražio ratnu odštetu od Srbije zbog izazvanih šteta tokom bombardovanja na severnoj granici zemlje. Prema podacima albanske države Meidani je zatražio odštetu za 120 kilometara minirane granične linije, za 120 ranjenih Albanaca i 20 preminulih kao rezultat intervencije jugoslovenske vojske na sveroistoku zemlje. Isti se stav možda očekivao i u slučaju prijema Jugoslavije u OEBS. Ali, zvanična Tirana je postupila drugačije. Ne toliko kao vraćanje duga prema Jugoslaviji koja je 1991. godine glasala za prijem Albanije u OEBS, već zbog pragmatičnih faktora spoljne politike.

    Činjenica što stav iznet u Skoplju nije naišao na odobravanje od strane inostranih kancelarija, prema diplomatskim izvorima u Tirani, primorao je predstavnike albanske većine da snize tonove. ''Mi smo u 2000-toj godini i ne možemo da sledimo izolacionističku logiku komunističkog režima Envera Hoxhe koji je istupao protiv bilo koje inicijative'', izjavio je lider Socijalističke partije Fatos Nano.

    AIM Tirana, Andi BUSHATI