AIM
  • all articles of same month
  • articles of same month and centre
  • all latest articles
  • latest articles of same centre
  • search all articles
  • search same centre
  • www.aimpress.org

    Copyright: All those wishing to use or publish the following text are welcome to do so, provided that they indicate the source and inform the AIM office in Paris which is interested to receive comments and reactions on the information it provides. AIM, 17 rue Rebeval, F-75019 Paris, France

    WED, 22 NOV 2000 22:37:27 GMT

    Međuizborna Srbija

    Preraspodela snaga

    AIM, Beograd, 21. 11. 2000.

    U subotu, 25. novembra, Socijalistička partija Srbije (SPS) održaće svoj vanredni, peti kongres. Do juče nezamislivo pitanje – a koja od socijalističkih partija? – postalo je u međuvremenu sasvim logično. Jer, pred republičke parlamentarne izbore zakazane za 23. decembar, stranka Slobodana Miloševića podelila se na tri dela. Najpre je Zoran Lilić, bivši predsednik SR Jugoslavije koji je letos podneo ostavku na sve funkcije u SPS, 16. novembra osnovao Srpsku socijaldemokratsku partiju (SSDP) čiji je "prvi počasni član" postao bivši Miloševićev šef državne bezbednosti, Jovica Stanišić. O ostatku članstva nije rečeno mnogo. Navodno, pristupili su joj neki opštinski odbori SPS, mnogi razočarani socijalisti i izvestan broj uglednih javnih ličnosti.

    Nagađanja da će biti još deoba potvrdila su se kao tačna dva dana kasnije, kada su bivši visoki funkcioneri SPS – Milorad Vučelić, Borisav Jović, Slobodan Jovanović i drugi – odustali od učešća u pripremama vanrednog kongresa, jer "upravo oni ljudi koji su najodgovorniji za sunovrat partije i koji bi po svim normama morala i odgovorne politike morali da podnesu ostavke, drže sve konce u svojim rukama i diriguju kakav treba da bude ishod kongresa". Nova stranka staro-novih socijalista, Demokratska socijalistička partija (DSP), smatra da Slobodan Milošević i njegova ekipa "posle izbornih manipulacija nemaju više šta da traže na političkoj sceni Srbije". Osim pomenute "manipulacije", Vučelić nije naveo druge političke razlike, niti osudio dugogodišnju politiku SPS čiji je potpredsednik svojevremeno bio. Naprotiv, na pitanje da li mu je neprijatno zbog političke prošlosti i bliske saradnje sa Slobodanom Miloševićem, kao i zbog ratnohuškačke uređivačke politike Radio-televizije Srbije pod njegovim rukovodstvom, Vučelić je odgovorio da "nema čega da se stidi", i da je "do razlaza s Miloševićem došlo zbog nacionalne politike, a moje angažovanje na RTS nije bilo ratnohuškačko, već u funkciji odbrane nacionalnih interesa".

    Obe nove partije na političkoj sceni Srbije sebe vide kao levi centar koji će, nadaju se, podržati razočarani Miloševićevi socijalisti. Čime razoračani – izbornim porazom, politikom koja je njega dovela ili nestajanjem privilegovanih položaja – sasvim je drugo pitanje, na koje ni jedni ni drugi za sada ne nude odgovore. Jedan od osnivača i glavni ideolog SPS – bar do sukoba sa Mirjanom Marković pre neku godinu – akademik Mihajlo Marković javno se povukao iz stranke i odbora za pripremu kongresa jer "vrh partije ne poštuje elementarna demokratska pravila" i "odbija da sagleda stvarnost". Povod za odlazak Mihajla Markovića, Petra Škundrića i doskorašnjeg Miloševićevog "univerzalnog pravnika" Ratka Markovića bilo je to što su članovi odbora za pripremu kongresa umesto ponuđenog radnog materijala usvojili papir koji je bez njihovog znanja, u najboljoj boljševičkoj tradiciji – poslao Gazda (čitaj Milošević) lično.

    Što se tiče Jugoslovenske levice (JUL), ako je verovati portparolima, "radi normalno", Mirjana Marković je aktivna i možda će se pojaviti na zasedanju savezne skupštine kao poslanik, a odgovor na pitanje o enormnom bogaćenju funkcionera stranke izbegava se tvrdnjom da sličnih bogataša ima i u drugim partijama ili najavom "čišćenja sopstvenih redova". Za sada je nastradao samo Aleksandar Vulin, nekadašnja mlada uzdanica levice. Izbačen je iz stranke – zbog kritike "ljudi koji su se do sada predstavljali kao levičari, a sve vreme se bogatili i ponižavali ideju levice". Prošle nedelje i Vulin je osnovao novu stranku, Partiju demokratske levice.

    Prvi put posle 6. oktobra kada je – čini se, pod prisilom – priznao izborni poraz, Slobodan Milošević pojavio se na televiziji u ponedeljak, 20. novembra, u okviru izveštaja sa sednice Glavnog odbora SPS koji ga je kao jedinog kandidata ponovo "predložio" za predsednika stranke. Slika i ton pokazali su jednog Miloševića koji se trudi da držanjem i intonacijom liči na sebe. Ne baš ubedljivo, ali ni slomljeno kao 6. oktobra, izjavio je da odlazak onih "koji su u nju ušli iz koristoljublja, kada iz partije odlaze kolebljivi i oni koji su se uplašili, partija time ne slabi, partija time samo jača". Takva SPS će, po Miloševiću, moći da odgovori "na izazove koje otvara ovo vreme pritiska, bezakonja i nastojanja da se rasturi i država i privreda i narod".

    U meri za koju nije prejako reći rasulo, previranja na političkoj sceni Srbije zahvatila su i Srpski pokret obnove (SPO). Čini se da su bar neki članovi nekadašnje najjače opozicione partije Draškovićevu ritualnu ponudu ostavke posle izborne katastrofe 24. septembra ozbiljno shvatili. Kada se ispostavilo da je njegovo priznanje odgovornosti za pogrešnu političku procenu samo posipanje pepelom, deo članstva i relativno veliki broj lokalnih odbora pristupio je advokatu Borivoju Boroviću, doskorašnjem članu Glavnog odbora SPO, odnosno novoj Narodnoj stranci "Pravda". Neki drugi odbori objavili su svoje pristupanje najjačim partijama pobedničke koalicije, Demokratskoj (DS) i Demokratskoj stranci Srbije (DSS). Za sada samo radikali Vojislava Šešelja – čija je "ponuda ostavke", kao i predsedničkog kandidata Tomislava Nikolića, "jednoglasno" odbijena – relativno uspešno skrivaju sukobe unutar stranke.

    Tako, jedva šest nedelja od pobede koja je morala biti "overena" paljenjem zgrada skupštine Jugoslavije i nacionalne televizije, na političkoj sceni ubedljivo dominira Demokratska opozicija Srbije (DOS), u Srbiji uz iznuđenu podršku socijalista i SPO do republičkih izbora 23. decembra, na saveznom novou u koaliciji sa Socijalističkom narodnom partijom (SNP) Momira Bulatovića, dojučerašnjeg Miloševićevog premijera jugoslovenske vlade.

    Nasuprot stoje – mada bi bilo tačnije reći: leže nokautirani ili teturaju scenom – dojučerašnje vlasti: SPS, SRS, JUL i od njih odvojene frakcije u obliku novoosnovanih partija, i SPO.

    Istraživanje javnog mnjenja u ovom trenutku pokazuju da bi gotovo dve trećine građana (60%) glasalo 23. decembra za DOS, dok je podrška socijalistima pala na granicu cenzusa (5%). "Prevrtljivost", "naknadna pamet" ili sklonost biračkog tela pobednicima odlično ilustruje poređenje odgovora na pitanje "Za koga ste glasali na prošlim predsedničkim izborima?" sa objavljenim rezultatima izbora. Tako 60% anketiranih tvrdi da je glasalo za Vojislava Koštunicu (dobio je 50,24% glasova), a da je glasalo za Slobodana Miloševića priznaje 13% anketiranih (a dobio je 37,15% glasova).

    Ali, upozorava istaknuti istraživač i analitičar političke scene Vladimir Goati za beogradski Medija centar, "problem je u tome što su protekli savezni izbori protumačeni kao izgubljen rat bivšeg režima, mada je reč samo o izgubljenoj bici. Oni koji govore o njegovom porazu trebalo bi da imaju u vidu da socijalisti nisu izgubili u broju glasova. Dobili su više od milion i po glasova, 100 hiljada više nego 1997".

    Poraženi na septembarskim izborima priliku za povratak na političku scenu vide u neskrivenim razlikama i povremenim javnim sukobima između članica pobedničke koalicije. U ovom trenutku centar pažnje fokusiran je na pitanje personalnih promena u vojsci i policiji, upravljanje Radio-televizijom Srbije (RTS) i, naravno, deobu poslaničkih kvota za očekivanu pobedu na republičkim izborima 23. decembra.

    Smenjivanje načelnika Generalštaba VJ Nebojše Pavkovića javnost je očekivala kao rutinsku, ne samo zato što je on svoju popularnost "pobednika" u prošlogodišnjem ratu sa NATO alijansom uveliko potrošio angažovanjem u korist Miloševićevog režima, nego i zbog jasnih ovlašćenja koja nad tim mestom ima predsednik SR Jugoslavije, odnosno Vrhovni savet odbrane.

    Mnogo veće nedoumice izazvalo je Koštuničino oklevanje da "smeni" ili bar javno podrži smenu načelnika resora državne bezbednosti Srbije, Radeta Markovića. Ostavljajući po strani i tako čvrst legalistički argument da predsednik Jugoslavije ne može smenjivati republičkog funkcionera, Vojislav Koštunica je u nekoliko navrata javno stavio do znanja da sa ovom, kao ni sa smeniom Pavkovića, ne treba žuriti. Čak i kada je OEBS Radeta Markovića – uz još izvestan broj visokih funkcionera bivšeg režima –skinula sa liste nepoželjnih u zemljama Evropske unije, Koštunica nije ubedljivo demantovao zapadne izvore po kojima je to učinjeno uz njegovu saglasnost.

    Tumačenja takvog stava novog jugoslovenskog predsednika kreću se u rasponu od uvažavanja njegove dokazane privrženosti legalnim i legitimnim procedurama na jednoj, do gotovo otvorenog sumnjičenja da u priči o državnoj bezbednosti ima neke skrivene motive, na drugoj strani. Činjenica je da su u zahtevima za smenu Radeta Markovića najglasniji SPO – koji ga optužuje za organizaciju dva neuspela atentata na Vuka Draškovića, zatim DS i dobar deo članica DOS – zbog zastrašujuće kriminalizacije društva u vreme Markovićevog rukovođenja tajnom policijom, kao i pokret "Otpor" – koji, uz već podnetu krivičnu prijavu, trenutno organizuje potpisivanje peticije za smenu načelnika državne bezbednosti koji je, između ostalog, stajao i iza nekoliko hiljada hapšenja, privođenja, premlaćivanja i otvaranja kriminalnih dosijea pripadnika "Otpora".

    Najveći broj znalaca srpske političke scene i odnosa članica DOS drži da iza javnih neslaganja oko pojedinih pitanja u značajnoj meri stoji lično nepoverenje dvojice ključnih lidera, Vojislava Koštunice (DSS) i Zorana Đinđića (DS). Koštunica i DSS su u dogovorima oko poslaničkih kvota za republičke izbore relativno lako dobili isti procenat (26) kao i DS, mada su pojedinačno uzev neuporedivo manja stranka od Đinđićeve. Zauzvrat, međutim, DSS odbija da se složi sa Đinđićevim imenovanjem na mesto premijera Srbije i njegovo nastojanje da unapred obezbedi podršku "kancelarskoj" vladi koju bi sam birao, bez obzira na ishod izbora za skupštinu Srbije.

    Zoran Đinđić je kao menadžer izborne kampanje DOS nesumnjivo dokazao svoje organizatorske sposobnosti. Njegovo prihvatanje Vojislava Koštunice kao nosioca liste takođe govori o osobini pragmatičnog političara, spremnog da ličnu promociju podredi širem cilju. Nevolja je, međutim, u tome što Đinđić ne uživa i reputaciju pouzdanosti: javnost nije zaboravila njegovo "srbovanje" sa Radovanom Karadžićem pre Dejtona, tajne kontakte sa Miloševićem u vreme građanskih protesta 1996/97, kao ni lične veze sa Miloradom Vučelićem, Jovicom Stanišićem i navodne kontakte sa specijalnim jedinicima MUP Srbije.

    U ovom trenutku, čini se, DOS je spreman da unutrašnje sporove drži pod kontrolom bar do konstituisanja nove skupštine Srbije, krajem januara ili u februaru naredne godine. Ono što sliku političkih previranja o kojima je bilo reči ipak čini optimističkom jeste javnost pobedničkih sukoba i sporova. Mogućnost podele koalicije DOS nije skrivena i o njoj se javno govori, uslovi koje jedni drugima postavljaju takođe su javni, kao i iz njih proistekli kompromisi. U izvesnom smislu, to jeste ključna razlika u odnosu na prethodnih 13 godina Miloševićeve vladavine. Najzad, oktobarski prevrat u Srbiji izveli su, štagod o tome da misle stranački lideri, sami građani: novu poruku pokreta "Otpor" – "Samo vas gledamo" – svi dobro shvataju i bez bagera na slici.

    Aleksandar Ćirić (AIM)