AIM
  • all articles of same month
  • articles of same month and centre
  • all latest articles
  • latest articles of same centre
  • search all articles
  • search same centre
  • www.aimpress.org

    Copyright: All those wishing to use or publish the following text are welcome to do so, provided that they indicate the source and inform the AIM office in Paris which is interested to receive comments and reactions on the information it provides. AIM, 17 rue Rebeval, F-75019 Paris, France

    TUE, 21 NOV 2000 09:26:22 GMT

    Aškalije, ljudi bez domovine

    Priština, 20.11.2000

    ''Mi nismo Romi, nemamo ništa zajedničko sa njima, mi smo Aškalije'', ponavljao je nastojeći da uveri novinare svojim rečima uz naglašenu gestikulaciju Naser Adiqi, u kampu Aškalija u selu Plemetina u opštini Obilić, koje se nalazi šest kilometara od Prištine. Poznat u njegovom kampu kao ''lider'', on je pozivao sredstva informisanja da ne poistovećuju stanovnike ovog kampa sa Romima ili nekom drugom etničkom zajednicom na Kosovu. Tu molbu on je upućivao novinarima samo dva dana pošto su četiri njegova sunarodnika pronađena ubijena u selu Daševac u opštini Srbica, u centralnom regionu Kosova. Oni su ubijeni samo tri dana pošto su se uz pomoć Visokog komesarijata za izbeglice OUN vratili u svoje selo da bi ponovo započeli život. Najviši međunarodni zvaničnici na Kosovu u pratnji predstavnika dveju glavnih političkih partija, pošto su videli beživotna tela četvorice Aškalija, među kojima i telo jednog 16-godišnjaka, ocenili su da se radi o varvarskim ubistvom. Sve se desilo veoma brzo, a osuda ovog ubistva od strane međunarodnih zvaničnika više je izgledala kao nastojanje da skinu krivicu sa sebe. Šef komesarijata za izbeglice, Erik Moris, je rekao da su petorica Aškalija smeštenih u kampu u Kosovu Polju zatražili da se vrate u svoje selo. Zbog toga su zvaničnici ove organizacije razgovarali sa opštinskim zvaničnicima i stanovnicima sela koji su ''odobrili taj zahtev, čak poželevši i dobrodošlicu povratnicima''. Ohrabreni ovim stavom lokalnih meštana Albanaca, Aškalije čak nisu prihvatili ni ponuđenu zaštitu od strane mirovnih snaga, već su šatore podigli pored ruševina njihovih kuća, zapaljenih tokom rata na Kosovu. Oni su se vratili, kako je rečeno, u ponedeljak, a u četvrtak ujutru pronađeni su izrešetani rafalnom paljbom, izbliza.

    Predstavnici Rugovinog Demokratskog saveza Kosova i Thacijeve Demokratske partije Kosova su oštro osudili ovo ubistvo. Ovi drugi izjavljivali da ''su se svi oni koji su tvrdili da će lokalni izbori od 28 oktobra na Kosovu biti praćeni nasiljem razočarali i da su sada rešili da ubijaju građane Kosova'', ali nisu naveli ko je to proklamovao i nije jasno da li su ovi time upirali prst na nekoga na samom Kosovu ili na ''spoljne neprijatelje Kosova''. Kušner, Karlo Kabiđozu, predstavnici UNHCR-a i OEBS-a odmah su zajedno sa predstavnciima DSK i DPK održali Konferenciju za štampu na kojoj su najoštrije osudili ovo višestruko ubistvo. Predstavnik međunarodne policije je obećao da će se krivci pronaći, možda ne za nedelju dana ili mesec, jer su ponekada za to potrebne i godine, ali će se pronaći, kazao je on. Čak je zamolio sredstva informisanja da ne ''otežavaju'' istragu svojim napisima (!?)...

    Nakon samo dva dana, u Uroševcu je ubijen 13 -godišnji Aškalija. Njegova porodica je započela potragu za njim pošto se nije vratio kući. Brat je pronašao njegovo spaljeno telo u jednoj napuštenoj kući. Prvi rezultati istrage međunarodne policije su pokazali da je on ubijen, a zatim da je njegovo telo ''bačeno u vatru''... Ovdašnji retki nezavisni analitičari koji su se uopšte i usudili da nešto kažu o ubistvu kosovskih Aškalija smatraju da je to u stvari bio odgovor međunarodnim predstavnicima i onima koji su, čini se, zainteresovani da se započne povratak pripadnika drugih zajednica u mestima u kojima su i ranije živeli, odnosno da će se to moći ostvariti jedino ako to budu dozvolili oni kojima smeta višenacionalno Kosovo. Zanimljiv je bio i jedan napis u objavljen u listu ''ZERI'' u kojem lokalni predstavnik vlasti u Srbici (gde su ubijena četvorica Aškalija) tvrdi da sa njima niko nije razgovarao o njihovom povratku, i da su ''o takvom razgovoru saznali tek nakon počinjenog ubistva''. Ovo se dakle kosi sa izjavom predstavnika UNHCR-a i samih Aškalija. U svemu ovome, postavlja se jedno važno pitanje - da li su u stvari i postupci UNHCR-a i lokalnih vlasti u Srbici bili neodgovorni kada su ubijene Aškalije u pitanju, posebno kada se zna da na Kosovu nema mnogo, ali je još uvek dovoljan broj onih koji Kosovo vide u drugačijem ''sastavu''. U tome ih ne može sprečiti ni to što Aškalije govore isključivo abanski jezik, njihova deca su pohađala nastavu na albanskom jeziku, imaju iste običaje kao i Albanci ... Posebno što je poznato da se među nekim ekstremnijim krugovima na Kosovu ''smatraju Romima, koji su tokom intervencije NATO učestvovali u kriminalnim radnjama protiv Albanaca''...

    U svakom slučaju, predstavnici Aškalija su podneli nekoliko uslova bez čijeg ispunjavanja, kako su rekli, oni ''neće sahraniti ubijene''. Među uslovima je bilo i organizovanje Okruglog stola političkih partija, kao i jednosatna emisija na Javnoj TV Kosovo, gde su po njima trebali da se prikažu i prizori unakaženih tela njihovih sunarodnika. Oni su istrajno zahtevali da sva sredstva informisanja obavezno prenesu da su ubijeni bili Aškalije, a ne Romi...

    Takva nastojanja za nacionalnim podelama izgleda da potiču usled nemoći romske zajednice da izmeni realnost oko sebe. Sada na Kosovu postoje zajednice koje se identifikuju kao Egipćani, Romi i Aškalije i to je čak ušlo i u ''zvaničnu upotrebu'' i u političkim istupima. Ova ''moda'' se začela mnogo ranije, još od poslednjeg popisa stanovništva Kosova 1981. godine. ''Definisani'' u zvaničnim dokumentima bivše komunističke Jugoslavije kao ''nacionalna manjina sa istim pravima'', Romi nikada kako treba nisu okusili ''plodove Titove socijalističke revolucije''. Period ''slobodnijeg'' disanja (možda ipak više na papiru) oni su '80-tih godina okusili kada se na Kosovu isprobavala ''jednakost naroda i narodnosti''. Romi su u to vreme dobili nekoliko emisija na radiju i jednu na TV i nekoliko drugih ''privilegija''. Država je sačuvala pravo da diktira sve - od telegrafskih vesti, pa sve do ''korektne upotrebe'' brojnih dijalekata, gde su se ponekada nalazile i formulacije koje su ''vređale ličnosti ili društveno uređenje''. Međutim, to nije donelo neku veliku promenu u njihovom životu. I u ''najvatrenijim'' govorima tog vremena, Romi su se uglavnom pominjali kao ''ostali''. Oni su i dalje preplavljivali trotoare sa njihovim ''tezgama'', na kojima su prodavali sitne stvari ili su pak čistili cipele...

    U '90-tim godinama, nakon ukidanja autonomije Kosova, Romi su korišćeni kao ''moneta za potkusurivanje''. Vlast, koju je u celini kontrolisao Beograd, njih se setila uvek kada su joj bili potrebni kao ''dokaz za jednakost i suživot naroda i narodnosti'', kao dokaz za ''nasilje Albanaca prema ostalim manjinama'', ili pak onda kada su joj trebali glasovi za obično skoro prazne glasačke kutije.

    Siromašni, u većini slučajeva do krajnje bede, oni su se stajali u dugim redovima za humanitarnu pomoć koju su dobijali od strane ''širokogrude države'', i sa paketima sa uljem, šećerom i brašnom mogli su da se vide i čuju kako pred kamerama državne televizije sriču ''hvalospeve srpskoj državi koja se stara za sve bez razlike''. Međutim, i u tom svetu ''ravnopravnih'', neko je bio ''ravnopravniji od drugih''. Romi su u stvari imali samo nekoliko figura bez realne vlasti i ništa više. Ipak, oni su živeli jednako kao i njihovi susedi Albanci na Kosovu. Neretko, oni su se solidarisali sa njihovom bedom ili su čak izlazili i na tajna glasanja za ''Republiku Kosovo''. Međutim, rat je okrenuo ploču. Miloševićev režim pronalazio je neke predstavnike Roma i Egipćana kako bi sa njima razgovarao o Kosovu, a neke od njih je i ''pozvao'' i za pregovarački sto u Rambijeu. U vreme NATO intervencije, brojni pripadnici ove zajednice mogli su da se vide u vozovima kojima su deprotovani Albanci, a mnoge druge i u ''kolektivnim centrima u Srbiji gde su našli utočište ''usled straha od NATO i albanskih terorista''. Jedan njihov deo je i tokom bombardovanja ostao na Kosovu, održavajući u životu trgovinu cigaretama, ali i prehrambenim artiklima, boreći se jednostavno za egzisteniciju. Bilo je i onih koji su znali da kažu malobrojnim Albancima koji su čekali u redu za hleb ''Neka vam da NATO'' ili zajedno sa policijom ''prazne brojne prodavnice u vlasništvu Albanaca''. Neki drugi su pak, vršili ''poslove'' jugoslovenske vojske i policije. Oni koji su tokom rata ostali na Kosovu često su mogli nailaziti na pripadnike romske zajednice obučene u poluuniformama i naoružane kalašnjikovima ''braneći ničiju stvar''...

    I ''odbrana'' ovog pitanja je učinilo da se na kraju rata oni nađu u skoro beznadežnoj situaciji. Mnogi od njih krenuli su u svet. U UNHCR- u tvrde da je oko 30 hiljada pripadnika romske zajednice napustilo Kosovo od 12. juna prošle godine usled straha od osvete Albanaca koji su se vratili svojim kućama nakon 78 dana NATO bombardovanja srpskih ciljeva, dok je samo nekoliko hiljada i dalje ostalo u raznim delovima Kosova. Deo njih je pronašao utočište u Srbiji, Crnoj Gori i Makedoniji, dok je ostali deo prošao težak put ilegalnih emigranata u zemljama zapadne Evrope. Najveći talas izbeglih je zabeležen odmah nakon ulaka KFOR-a. Mnogi Romi su se pridružili kolonama Srba koji su napuštali Kosovo zajedno sa skoro nedodirutim Miloševićevim trupama. U njihovim kućama smestili su se tek pridošle albanske izbeglice koje su zatekle svoje opljačkane i spaljene kuće. Mnogi od njih su koristili kuće Roma kao ''spas'' kako se ne bi vratili u svoje ruralne zone. Mnoge kuće i kolibe su spaljene u kampanji osvete zbog, kako se tvrdilo, ''učešća Roma u sistematskom nasilju srpskih vlasti''.

    Ni predstavnici ovih zajednica nisu negirali mogućnost da su određeni pojedinci Romi, a mnogi smatraju da je među njima bilo i Aškalija, bili mobilisani i korišćeni u kampanjii etničkog čišćenja Kosova tokom bombardovanja. Međutim, oni su tražili i dobili obećanje albanskih lidera da im se neće pripisivati kolektivna krivica. Čak, ovi poslednji su odgovorili na pozive za pomirenje koje, kako se vidi, veoma sporo ide i takoreći ima samo simbolične efekte.

    Ipak, predstavnici Aškalija i jednog dela Roma su učestvovali i na lokalnim izborima, a negde su čak uspeli da dobiju i po neko mesto u opštinskim skupštinama.

    Međutim, sve to nije mnogo izmenilo njihov položaj. I dalje oni ostaju u ''getima'', gde čine očajničke pokušaje da prežive i to zahvaljujući samo humanitarnoj pomoći. Zajednica Aškalija i dalje vrši nastojanja da se diferencira posebno od Roma. Oni čak, verovatno iz straha za goli život, "žele" da pokažu njihovu veliku nacionalu bliskost sa Albancima. Lider ''geta'' u Plemetini Naser Adiqi kaže da bi želeo da zajedno sa ''braćom Albancima protestuju u centru Prištine za oslobađanje zatvorenih Albanaca po srpskim zatvorima''. Međutim, on ističe da nemaju i elementranu sigurnost da to i urade. ''Zašto sam ugrožen - zar samo zbog moje boje'', pita ''lider'', kako ga nazivaju njegovi sunarodnici... ''Zar Albanci ne znaju da smo nedužni koliko i njihovi zatvorenici u Srbiji''?... I dok on govori, loše obučena deca i očito gladna nose u rukama transparente na kojima piše ''nemamo rezervnu domovinu''... Međutim, ako se stvari ne budu radikalno izmenile, izgleda da će oni ostati, kao što su skoro uvek i tretirani, kao ljudi bez domovine...

    AIM Priština, Arbnora BERISHA