AIM
  • all articles of same month
  • articles of same month and centre
  • all latest articles
  • latest articles of same centre
  • search all articles
  • search same centre
  • www.aimpress.org

    Copyright: All those wishing to use or publish the following text are welcome to do so, provided that they indicate the source and inform the AIM office in Paris which is interested to receive comments and reactions on the information it provides. AIM, 17 rue Rebeval, F-75019 Paris, France

    TUE, 14 NOV 2000 23:46:55 GMT

    Posle godinu dana

    Sukcesija ponovo na dnevnom redu

    AIM, Beograd, 14. 11. 2000.

    Sa talasom promena koji je zapljusnuo Jugoslaviju, sukcesija, posle jednogodišnjeg zatišja, ponovo postaje hit tema na prostorima bivše Jugoslavije. Za razliku od poslednjih osam godina koliko se naime raspravlja o podeli nekadašanje zajedničke imovine SFRJ na pet zemalja sukcesora, ovoga puta pozicija jugoslovenske strane trebalo bi da bude dijametralno drugojačija. Na to se Jugoslavija praktično obavezala prilikom ponovnog prijema u UN i OEBS, a podela imovine nekadašnje zajedničke države predstavlja i jedno od veoma bitnih pitanja vezanih za normalizaciju odnosa sa medjunarodnim finansijskim organizacijama, pre svega sa MMF. Ujedno, rešavanje pitanja sukcesije je i najbolja osnova za punu normalizaciju odnosa sa susednim zemljama, što je u jugoslovenskoj diplomatiji naznačeno kao zadatak od primarnog značaja.

    Dakle, što se tiče nove jugoslovenske vlasti, pristupanje dogovaranju o sukcesiji sa četiri ostale države nastale na tlu nekadašanje SFRJ, praktično je pitanje dana. Lider Demokratske stranke i jedan od lidera Demokratske opozicije Srbije Zoran Đinđić je izjavio posle razgovora sa visokim predstavnikom međunarodne zajednice u BiH Volfgangom Petričem, da je DOS odlučilo da odmah po konstituisanju jugoslovenske vlade pokrene hitno rešenje pitanja sukcesije i donošenje odgovarajućih odluka, jer "su to vrata kroz koja moramo da prođemo da bi išli dalje". Žarko Korać, čelnik Socijaldemokratske unije je najavio da je predsednik SRJ Vojislav Koštunica već formirao jugoslovensku komisiju za pregovore, dok je novi savezni premijer Zoran Žižić, kao prvi korak vlade na čijem je čelu, naveo baš sukcesiju, koja je, kako to tvrdi Džon Skenlon, predsednik Američko-jugoslovenskog poslovnog saveta, i uslov za skidanje spoljnog zida sankcija prema SRJ.

    Sa kakvom će platformom nastupati jugoslovenska delegacija, videće se veoma brzo. Već 17,18. i 19. novembra u Zagrebu, na marginama Samita zemlja zapadnog Balkana, biće održan sastanak svih sukcesora SFRJ. Predpostavlja se da će se tada dogovoriti ako niočemu drugom ono bar o budućoj dinamici rada na razrešavanju zamršenog klupka podele zajedničke imovine i dugova SFRJ, ali i arhiva, kao i rešavanju pitanja koja nemaju značaj kao sukcesijska masa ali spadaju u domen stečenih prava koja su vezana za fizičke osobe, kao što su pitanja državljanstva, penzija, ali i bivših velikh zajedničkih firmi.

    Četiri od pet sukcesora: BiH, Makedonija, Hrvatska i Slovenija, tvrde da ukupni deobni bilans iznosi 2,5 milijardi dolara. Zlatne i devizne rezerve koje se nalaze u Banci za medjunarodna potraživanja u Bazelu procenjene su izmedju 700 miliona i jedne milijarde dolara. Devizne rezerve bivše SFRJ prema njihovoj oceni su 5,5 milijardi dolara, a nekretnine u inostranstvu vrede 250 miliona dolara iako je njihova tržišna vrednost duplo veća. Imovina JNA iz 1990. godine bila je vredna 70 milijardi dolara. Prema stavu Bandeterove komisije iz septembra 1996.godine imovina SFRJ je procenjena na 60 milijardi dolara od čega je 75 odsto imovina JNA dok su devizne i zlatne rezerve procenjene na 1 milijardu dolara.U aprilu 1996. godine Slovenija je tvrdila da je ukupna vrednost imovine SFRJ 94 milijardi dolara dok je SRJ tvrdila da je ta vrednost oko 200 milijardi dolara ako se uzme u obzir sve što je na tlu nekadašanje zajedničke države sagardjeno od 1945. godine do dana raspada, i to samo iz sredstava zajedničkih fondova. Ima medjutim i onih koji procene svode na jedva 20 milijardi dolara. Što se tiče dugova, prema podacima koje nudi hrvatska strana, onaj deo koji se direktno vezuje za državu, dakle ne može se locirati na pojedinačne banke, izosi oko 4,1 milijardu dolara, dok je ukupan dug preko 13 milijardi dolara. Slovenija još procenjuje da kada je reč o preduzećima iz jedne republike koja su ostala na podrčju druge,od SRJ potražuje čak 1 milijardu dolara. Kolika je ukupna vrednost takvih firmi i kakav je raspored po teritoriji nema jasnih podataka. Kada je reč o predlogu podele zajedničke imovine sve su zemlje prihvatile, pa čak u jednom momentu i SRJ u vreme premijera Milana Panića, da bi Jugoslaviji trebalo da pripadne 36,52 odsto, Hrvatskoj 28,49 odsto, Sloveniji 16,39 odsto, BiH 13,5 procenata i Makedoniji 5,4 odsto ukupne imovine ali i dugova.

    Čak ni o ovim podacima , a ni o ostalim pitanjima sukcesije naslednice nekadašnje zajedničke države nisu uspele tokom poslednjih osam godina ni da približe mišljenja a kamoli postignu saglasnost.Podsećanja radi prvi pregovori su počeli kada je na Londonskoj konferenciji o bivšoj Jugoslaviji, davne 1992.godine formirana Grupa za sukcesiju koja je potom “prebačena”u okvire Ženevske konferencije. Njen rad je veoma često zapadao u krizu, najčešće zbog insistiranja jugoslovenske strane prvo na kontinuitetu, a potom odbacivanjem svega što je zvanično predlagano.Čvrsto se insistiralo na stavu da se odluke Bandeterove komisije ne mogu prihvatiti već se jasno mora definisati pojam državne svojine, potom da se ne može prihvatiti stav da se deoba sa svim bivšim jugoslovenskim republikama vezuje za isti datum.

    Nakon potpisivanja Dejtonskog sporazuma čitav problem je prebačen u nadležnost Saveta za sprovodjenje Dejtonskog sporazuma o problemu sukcesije predhodne Jugoslavije, u Komitet visokog predstavnika Karla Bilta, odnosno iz Ženeve u Brisel.Tada su počele i "šetnje" neposrednog pregovarača ser Artura Votsa po prestonicama novoosnovanih država i pozivanje njihovih predstavnika na briselske runde razgovora. Pokazalo se da ne samo što se pregovaračka pozicija jugoslovenske strane ne menja, nego njihovo odbijanje da pruže drugim stranama uvid u

    dokumentaciju onemogućava svaki konkretniji potez grupe od četiri zemlje sukcesora koje su postajale sve nestrpljivije i jedinstvenije u zahtevima da se učini ono što je jedino moguće. Preciznije rečeno, da se pristupi podeli onoga što ne bi trebalo da bude sporno. Polazeći od takvog stava ser Artur Vots je predložio “mini sporazum” kojim je bila predvidjena recimo podela ambasada u inostranstvu, podela zlata u Bazelu, podela arhiva.

    Na svaki od ovih predloga Beograd je rekao ne. Što se tiče zlata,argument je bio da je dobar deo u zajedničku kasu unela Kraljevina Srbija i da taj deo ne može biti predmet podele. Protivodgovor “četvorke” je sveden na tvrdnju da je ta ista Kraljevina ušla u zajednicu prezadužena .Što se imovine u inostranstvu tiče, argument jugoslovenske strane bio je da nisu sve ambasade i predstavništva izgradjeni u periodu Avnojevske Jugoslavije,već su neke od njih vlasništvo Srbije i Crne Gore. Ni oko arhiva nije bilo zajedničkog stava. Dokumanta se ne mogu deliti, ona moraju da ostanu tamo gde jesu. Nekako u to vreme pojavile su se priče u Beogradu o tome kako bi izgledala podela filmoteke: čiji je recimo film "Slavica" :da li je srpski ili hrvatski, da li se vlasništvo odredjuje prema tome ko je dao pare za snimanje ili koje je nacionalnosti reditelj? Javili su se i kinolozi zabrinuti kome će pripasti rasa Šarplaninaca.

    Bez obzira na teškoće na koje je nailazio, ser Artur Vots je polovinom 1996.godine najavio da bi pitanje sukcesije moglo da bude okončano za dve godine kao i to da će delegacije svih država sukcesora sesti za zajednički sto za šest meseci.U januaru 1997. godine zaista je došlo do nove runde pregovora u Brislu, a na dnevnom redu našli su se kriteriji za identifikaciju državne imovine, imovina SFRJ u inostranstvu i arhivi .Jugoslovenska strana je tada obelodnaila da pod državnom imovinom podrazumeva i NE Krško ili naftovod na Krku .Druge države ostale su pri stavu da je državna imovina već podeljena Ustavom iz 1974.godine kada su formirane nacionalne ekonomije a da je predmet deobe samo ono što je ostalo na tlu SRJ ili u inostranstvu- vojna imovina, arhivi, zlato, ambasade i ostale nekretnine u inostranstvu. U julu 1996.godine ser Art Vots je mogao samo da konstatuje da su "pet zemalja naslednica SFRJ ukupane u dva rova" i da uz konstataciju da je "situacija bez pomaka" svu krivnju prebaci na SRJ.Tadašnji vodja jugoslovenske delegacije, akademik Kosta Mihajlović oštro je "odpozdravio" medjunarodnom posredniku rekavši da "je Bandeterova komisja stala na stranu secesionista, da se SRJ nameću rešenja, iako Jugoslavija nije novorodjenče na političkoj sceni". Posebno kivan bio je Mihajlović na Hrvatsku i BIH koje su se pojavila sa zahtevom da im SRJ plati ratnu oštetetu. U takvoj atmosferi održana je trća runda pregovora u Brislu, ponovo bez ikakvih vidljivih pomaka napred, osim očekivanja ser Artura Votsa da će uprkos tome do kraja te godine biti sačinjen "Memorandum o razumevanju" koji bi trebalo da sadrži konkretne vizije čitavog procesa podele imovine bivše zajedničke države .

    Četiri države sukcesori videli su svoju šansu u predlogu da tim sporazumom bude obuhvaćena mogućnost podele zajedničkog zlata i sprečavanje Jugoslavije da koristi tek odmrznute račune u inostrastvu. Jugoslovenska strana je medjutim ponudila svoj predlog "Memoranduma o razumevanju" koji je u potpunosti odudarao od najavljenih predloga ser Artura Votsa.Odbačena je svaka mogućnosti da se na osnovu podele bazelskog zlata obezbedi izmedju 250 i 300 miliona dolara, iako je u tom momentu trgovinski deficit prelazio 1 milijardu a budžeti SRJ, Srbije i Crne Gore premašivali cifru od 4 milijardi dolara.Čitava naredna godina protekla je u znaku vrćenja u krugu, a jedina promena osim onih delimičnih u sastavu jugoslovenske delegacije, bila je izjava akademika Mihajlovića: "Nismo jedini sukcesori, iako smatramo da ostvarujemo državni i pravni kontinuitet".Bez konkretnih rešenja završene su i sve runde pregovora u Brislu 1998.godine.Kuriozitet je predstavlajalo to što je jugoslovenska strana izašla sa traženim bilansima NBJ, ali su četiri članice bivše federacije tvrdile da su oni falisfikovani. Ser Vots je tada bio prinudjen da zapreti da će pregovori biti okončani do 31. marta, na ovaj ili onaj način.

    I oni su nešto kasnije i prekinuti a predložena je arbitraža.Zvanični Beograd je i tu bio sam protiv svih. Za njega je jedino bio merodavan Haški sud pravde, što ostali nisu apriori prihvatili.Došlo je do još jednog pokušaja okupljanja zemalja naslednica početkom 1999. godine ali je onda u prvi plan izbilo pitanje Kosova potom NATO intervencija, tako da je pitanje sukcesije ostalo u zapećku.U medjuvremenu, četiri zemlje sukcesori, na osnovu Bandeterovog ključa ušle su u sve medjunarodne finansijske institucije, preuzimajući na sebe otplatu dela duga bivše zajedničke države, ne odustajući od prava koja polažu i na deobu zajedničke imovine.

    Sada kada postoji jasna želja i SRJ da krene u otvoreni dijalog o svim spornim pitanjima sukcesije, kako kaže Žarko Korać,"prvo o onim lakšim pitanjima, pa posle o sve težim i težim", stvara se mogućnost da se ovaj problem koji prati raspad jedne zemlje definitivno i razreši.Da je Jugoslavija spremna na dijalog potvrdio je i njen šef diplomatije Goran Svilanović u direktnom razgovoru sa svojim kolegom , makedonskim ministrom inostranih poslova Aleksandrom Dimitrovom ovih dana u Beogradu. Jugoslovenski ekonomisti, naročito oni okupljeni u G-17 plus ,ne kriju da bi za SRJ u ovom trenutku veoma značajno bilo kada bi se prvi postignuti sporazum odnosio baš na podelu zlata u Bazelu.Deo koji bi Jugoslaviji pripao,negde izmedju 250 i 300 miliona dolara, mogao bi itekako da predstavlja značajan doprinos u rešavanju akutnih problema sa kojima se zemlja suočava. Kako se Jugoslaviji žuri, a preostale zemlje sukcesori su odavna saglasni o ovoj podeli, nema razloga ne verovati da će kada je o sukcesiji reč umesto praznih sastanaka početi da stižu vesti o rešavanju jednog po jednog otvorenog pitanja.

    Tatjana Stanković (AIM)