AIM
  • all articles of same month
  • articles of same month and centre
  • all latest articles
  • latest articles of same centre
  • search all articles
  • search same centre
  • www.aimpress.org

    Copyright: All those wishing to use or publish the following text are welcome to do so, provided that they indicate the source and inform the AIM office in Paris which is interested to receive comments and reactions on the information it provides. AIM, 17 rue Rebeval, F-75019 Paris, France

    SUN, 05 NOV 2000 21:42:12 GMT

    Slovenija - Srbija

    Od stereotipa do jugonostalgije

    Kako vreme odmiče a pobeda DOS-a u Srbiji izgleda sve čvršća i konačna, u slovenačkim medijima je sve više pozitivnih komentara na račun novih vlasti u SRJ, pa čak i (do nedavno teško zamislivih) ispovedanja različitih oblika "jugonostalgije"

    Ljubljana, 01.11.2000.

    Ovdašnja javnost je burne dogadjaje u Beogradu i Srbiji pratila sa priličnom dozom rezerve i amnezije. Medjutim, kako iz dana u dan pobeda opozicije na saveznom nivou a izvesno i u Srbiji izgleda konačna, polako se menja i ton izveštavanja. Umesto deset godina uobičajenih kritika na račun svega što dolazi iz Srbije, sada se sve češće može pročitati i nešto pozitivnih, blagonaklonih komentara.

    Razliku u tretiranju političkog života u Srbiji pre i posle 5. oktobra najbolje odražava reakcija najpoznatijih slovenačkih analitičara sa područja medjunarodnih odnosa, kako tokom dramatičnih zbivanja u Beogradu, tako i komentara koji su usledili kasnije. Tipično je reagovala slovenačka nacionalna televizija (TV Slovenija) koja je tokom srpske izborne krize pripremila nekoliko specijalnih emisija. I okrugli sto koji je vodila urednica Blanka Doberšek. Gostovali su uobičajeni, "večiti" komentatori po pitanju prilika u Srbiji. Nije bilo iznenadjenje da su oni, koji su do juče ljuto branili Natovo bombardovanje Jugoslavije, posebno srčano pozdravljajući rušenje infrastrukture i gadjanje civilnih ciljeva, naprasno okrenuli ćurak. Sagovornici su se složili da prošlogodišnje bombardovanje više nije IN, pa su glatko preuzeli tezu onih retkih oponenata (koje su ućutkavali prošle godine) zaključivši da je Natovo bombardovanje produžilo Miloševićev režim. Kad su već stigli dotle, onda su opazili da je Miloševićev režim oduvan "za svega sat-dva" i dodali po koju o tome kako su Srbi isto mogli i mnogo ranije da učine. Da su hteli. Onda su se setili da ipak ne može biti istina da je protiv režima već godinama bio toliki deo javnosti i podsetili da je Miloševića ipak podržavao i birao priličan deo Srba (Jurij Gustinčič), dok je Anton Bebler razmišljao o Koštunici kao nacionalisti i kažiprstom mazio bedž Otpora prikačen za naslon fotelje.

    Pala je tu i tamo koja pohvalna reč za DOS, uz primedbu da će Koštunica "demokratsku prirodu" tek morati da dokaže. I zabrinutost da će novi predsednik SRJ zbog svog demokratskog legitimiteta biti veliki problem, kako za otcepljenje Crne Gore tako i za osamostaljenje Kosova. Uprkos naporima da raskrinkaju Koštunicu kao notornog nacionalistu, učesnici ponoćnog kluba slovenačke TV nisu imali šta drugo da mu zamere izuzev da uvek "nosi siva odela" i (zlobno) da vozi "Jugo".

    Svi mediji i njihovi eksperti su uz to pokazali i katastrofalnu nepripremljenost i nepoznavanja situacije o kojoj su raspravljali, pitajući se kakva će to biti vlast u kojoj Koštunica ima manje predsedničkih ovlašćenja nego Kučan, a na susretu sa Ivanovim Jugoslaviju predstavlja (videli oni da državnoj RTS) lično ministar Jovanović! Što samo pokazuje stepen arogancije ovdašnjih medijskih vodja prema istini, ostavljajući ih sa bar dve neshvatljive materijalne greške (obe vidljive golim okom) – Milošević se ni u jednom trenutku nije pokazao na (oslobodjenoj) RTS, oko čega je u ovdašnjoj javnosti napravljeno mnogo konfuzije – već na YuInfo, televiziji koju je stvorio Jul Mire Marković, a Jovanović se prikazao uz skute Slobodana Miloševića, a ne Vojislava Koštunice. Tako su, prenebregavanjem tih činjenica, Miloševićevi i anti-Miloševićevi Srbi još jednom strpani u isti koš. Što je, svakako, najlakše.

    Može se reći da je prvo ushićenje (tamo gde ga je bilo) minulo na dan Koštunicine inauguracije. Pojavio se strah (isto kao i u Hrvatskoj) da bi Jugoslavija u žiži, ovako oslobodjena i popularna, mogla da dobije sedište u Ujedinjenim nacijama, čime bi bio oslabljen položaj Slovenije u pregovorima o sukcesiji. Slovenačka "priča o uspehu" (Klintonova pohvala iz juna prošle godine) mogla bi da ode u drugi plan, ili, još gore - izgubi na uverljivosti, "pošto će se sada svi Srbi", naročito oni koji su za Miloševića toliko puta glasali, "prodavati kao žrtve socijalističko-komunističke diktature". Ili, kako je upozorio novinar Radovan Kozmos "varljiva priča o uspehu mogla bi da se preseli na jug". Za konformiste u Sloveniji - ništa gore.

    Uprkos svim rezervama i podgrejanim stereotipima, kako vreme odmiče, a promene u Srbiji kreću u nepovratnom pravcu pojavljuje se i sve više pozitivnih komentara. Učešće Vojislava Koštunice na vrhu EU u Francuskoj ostavilo je, definitivno, najjači utisak. "Koštunica govori jezik evropskog demokrate bez greške – to se vidi kada odgovara čak i na najdelikatnija i provokativna pitanja koja se tiču budućnosti Kosova, Crne Gore, manjina u Srbiji, Miloševićeve političke budućnosti ili saradnje sa haškim tribunalom za ratne zločine. Francuski predsednik Širak i premijer Jospen, koji su u ime domaćina sedeli uz njega, samo su kimali sa odobravanjem. Za sebe kaže da je zaista nacionalista, ali samo u tom smislu da se smatra Srbinom, kao što se većina Poljaka oseća Poljacima ili većina Francuza Francuzima. Preveden u politički jezik njegov nacionalizam znači opredeljenje za odbranu države i naroda kome pripada, odbrani, koja nikada nije usmerena prema drugima... Dakle, zbogom, Jugoslavijo, zbogom Miloševićevom režimu i njegovom militantnom nacionalizmu, Srbija se zajedno sa Crnom Gorom konačno vraća kući, u demokratsku Evropu. I ta joj, srećna, što će njena rana zvana Balkan sada konačno početi da zaceljuje - široko otvara vrata. Kao u biblijskoj priči otac izgubljenom sinu," piše iz Pariza za "Delo" Slava Partlič.

    Jure Apih, guru slovenačkog marketinga, koji je bio jedan od retkih intelektualaca koji je smogao snage da kritički razmišlja o akciji NATO pakta, danas u istom duhu čini sledeću, do pre nekoliko meseci nezamislivu provokaciju. U ironičnom komentaru pod naslovom "Jugonostalgija" priznaje da ga mnogo puta muči žal za bivšom državom. Naročito kada se prošeta ljubljanskom pijacom na kojoj sada umesto južnog voća iz ostalih republika bivše SFRJ, dominiraju proizvodi Evropske Unije.

    "Lepo uredjene tezge pune su svežeg paradajza iz Holandije, mladog krompira iz Turske, čileanskih trešanja usred zime i italijanskog groždja bilo kada. Svega ima u izobilju, samo nešto fali. Sećate li se smederevskog ufus alija, najboljeg i najlepšeg stonog groždja koga ste ikada jeli? Ili ťprave bosanske šljive iz BrčkoŤ, koje su svake jeseni preplavile tezge na pijaci? Nijedna domaća trešnja ili ringla ne može se porediti sa njima! Jagode sa beogradskih plantaža su dobile zamenu u jagodama ispod elektrane Krško, ali ne po ukusu i ceni. Makedonske paprike babure, patlidžane i paradajze ne može da zameni ni sveže voće iz Kopra, a kamoli plastici slični, vodeni i bezukusni plodovi iz holandskih i danskih staklenih bašti. Proizvodnju kajmaka i pravog srpskog sira su zaista uspešno preuzele mlekarice iz Gorenjske, ali onaj koga je svake druge nedelje u velikim plastičnim kacama dovozio Stevo iz Niš, taj je bio bolji," priseća se Jure Apih. Uz malo sreće, kako sada stvari stoje (i na Apihovo veselje) gorenjske mlekarice će možda već veoma brzo dobiti ozbiljnu konkurenciju.

    Igor Mekina (AIM Ljubljana)