AIM
  • all articles of same month
  • articles of same month and centre
  • all latest articles
  • latest articles of same centre
  • search all articles
  • search same centre
  • www.aimpress.org

    Copyright: All those wishing to use or publish the following text are welcome to do so, provided that they indicate the source and inform the AIM office in Paris which is interested to receive comments and reactions on the information it provides. AIM, 17 rue Rebeval, F-75019 Paris, France

    MON, 30 OCT 2000 00:03:44 GMT

    AIM Junior: Život u bezbedonosnoj zoni

    Mitrovica, 29.10.2000

    Jedan dan u životu prosečnog čoveka često ni za njega samog ne predstavlja nešto posebno, ali, jedan dan života osobe koja živi u bezbedonosnoj zoni i to koja je višenacionalna predstavlja veoma mnogo. Svaki dan nije isti po onome što mogu doživeti niti po onome što u najboljem ili nagorem slučaju mogu i da ne dožive. Ovo je samo uvod u jednu priču na kakvu se odavno nije čulo, posebno ne danas na Kosovu.

    Kosovska Mitrovica nekada višenacionalni grad sa velikim mostom preko reke Ibar koji prirodno deli ovaj grad na dva dela, posle rata i nasilno je podeljena, na severrni i Južni. Severni je naseljen pretežno srpskim stanovništvom, južni isključivo albanskim. U ovom gradu postoje tri bezbednosne zone u severnom delu grada. Jedna je kod Bošnjačke mahale, druga kod pomenutog mosta, a ova priča potiče iz rudarske zone iz Mesne zajednice Rudarsko brdo - kako je nazivaju Abanci ili Mikronaselja kao je nazivaju Srbi. Od ukupno 100- njak kuća, 20 pripada Srbima, 40 Albancima, a ostale drugim nacionalnim zajednicama. KFOR-ove patrole se nalaze na početku ovog naselja i na kraju, u blizini Spomenika, joji se može videti sa koje god strane da se uđe u ovaj grad.

    Na ulicama smo primetili veoma mali broj ljudi koji skoro nečujno prolaze ulicama. Svi građani koji žive u bezbedonosnoj zoni imaju žute kartice, neku vrstu identifikacije. Imaju je čak i bebe.

    Neke kuće su porušene i spaljene, neke su tu kao svedočanstvo prošlogodišnjeg ratu. Ne mogu se čuti ni razdragani glasovi dece koja se igraju, a kamoli videti ih u igri. Ipak, da nije sve tako crno, kako je izgledalo na sam pogled u pravcu ove zone, pokazali su sami žitelji ove bezbedonosne zone.

    Srpski stanovnik ove zone koji nije želeo da se predstavi na pitanje čije su ove kuće i ko ih je zapalio odgovorio: ''Dete, lopov, nema veru, nema nacionalnost. Kuće su albanske, ali verovatno ni te ne bi ostale da te kriminalce u svom sramnom pohodu nije sprečio kapetan Peković koji je za vreme rata uzeo u zastitu albanske porodice u ovom delu grada''. Po rečima ovog čoveka Srbi i Albanci u ovom delu grada i danas su ostali u dobrim komšijskim odnosima, jer kako nam je preneo, ''nisu oni krivi za ono o čemu su drugi odlučivali, a da se nisu ni osvrnuli na njih''.

    U ovom delu postoji i jedna prodavnici čiji su vlasnici Srpkinja i Albanac. Otišli smo do prodavnice u kojoj se mogu kušpiti prehrambeni artikli, a lkoja se koja se nalazi pored samog spomenika. U njoj smo zatekli jednog od vlasnika Zeqira Rushitija. Pitali smo ga da li je njegov suvlasnik Srbin, on nas je ispravio - Srpskinja, i zove se Vujović Ankica. Ona međutim nije trenutno bila tu, nalazila se u Srbiji, po nabavku robe za prodavnicu. Zeqiri nam je kazao da su KFOR i neke humanitarne organizacije pomogle ovu prodavnicu sa tri frižidera i vagom za merenje i kasom, a da su svu robu Ankica i on sami nabavljali. ''Ankica donosi robu iz Srbije, a ja jednom nedeljno odem u Južni deo Mitrovice uz pratnju KFOR-a po robu. Idemo kamionima, ja zbog robe, a drugi zbog ličnih potreba najviše nas je 60 lica. Polazak je u 7 i 15, a povratak i 18 i 30, mada sada ređe uzimam robu u Južnom delu jer je tamo mnogo skuplje, pa nam se ne isplati,'' kazao je Rushiti.

    Iza prodavnice, nalazi se improvizovana škola u kojoj nastavu pohađaju deca do četvrtog razreda osnovne škole. Pitali smo Rushitija da li može da se pogleda unutrašnjost. On se čak ponudi da pođe sa nama i predstavi nas.

    ...Unutrašnjost ove škole, koja više liči na kuću ostavila je na nas tegoban utisak. Zidovi prljavi, mala peć na drva u ćošku hodnika, odjek koraka - ostavili su utisak sratosti i zapuštenosti ove kuće, nazovimo je, škole. Kada smo zakucali na vrata, otvorila nam je sredovečna žena u kecelji roze boje. Đaci albanske nacionalnosti, iza njenih leđa, odmah su ustali i pozdravili nas sa ''Dobar dan'' na albanskom jeziku. Mislili smo da će se njihovo raspoloženje ''pokvariti'' kada budu saznali da smo srpske nacionalnosti, ali to se nije desilo. Đaci su se i dalje smešila, a učiteljica je rekla da joj je drago što smo došli da vidimo gde ova deca uče i da smo prvi novinari koji smo ih uopšte posetili.

    U blizini nismo primetili nijednu ambulantu. Učiteljica nam je rekla da, od kada su otišli ''Lekari bez granica'' nema lekara kod kojih mogu da se leče, ali da je KFOR obećao da će im otvoriti jednu malu ambulantu za najnužnije preglede. ''Ovdašnji Srbi su nam mnogo pomogli u lekovima ili pak ako je trebalo da odvezu nekog bolesnika do srpske bolnice. Tamo nas nisu pitali koje smo nacionalnosti'', kazala je učiteljica.

    Posle ovih priča, pitali smo naše sagovornike Rushitija i učiteljicu zbog čega ne silaze u grad kada se tako lepo slažu sa Srbima. Odgovor je bio da se plaše osvete jer ima zapaljenih kuća i tamošnjih Srba i da ima i kidnapovanih Srba. ''Zbog svog bola čovek može naneti bol drugome'', objasnio je Rushiti. Priča se dakle ponavlja. Spaljene kuće i kidnapovani sa obe strane...

    Zahvalili smo se na razgovoru i krenuli nazad. Rushiti je rekao da u sudeći po ovoj zoni i po načinu života u njoj postoji nada da Srbi i Albanci i u ostalim krajevima počnu da žive i rade zajedno.

    I upravo je trenutak da se vratimo na početak priče. Ovakva priča posebno kada je Kosovska Mitrovica u pitanju na neki način i nas je iznenadila. Posebno što su dve ostale bezbedonsone zone veoma kritične. U njima je već dolazilo do lakših, ali i vrlo teških incidenata, i ponekada se čini da se ne može govoriti o bezbednosti u njima. Na Kosovu su još uvek u prednosti one druge priče koje ne bismo mogli da nazovemo ni ružnim bajkama, jer i one imaju srećan kraj. Kakav će kraj imati celokupna kosovska priča pokazaće vreme.

    AIM Mitrovica, Valentina Čukić