AIM
  • all articles of same month
  • articles of same month and centre
  • all latest articles
  • latest articles of same centre
  • search all articles
  • search same centre
  • www.aimpress.org

    Copyright: The following text is for personal information only. Any professional use or publication in written or electronic form is subject to an agreement with AIM, 17 rue Rebeval, F-75019 Paris, France

    SUN, 15 OCT 2000 18:17:50 GMT

    Slovenija i Austrija

    Ko još ima Kosovo?

    Proslava osamdesete godišnjice plebiscita, na kome je za Austriju, a protiv Kraljevine SHS glasala većina tadašnje, na dve zone podeljene Koruške, prošla je na uobičajen način; lamentima o velikoj opasnosti koja je vrebala s juga i bez učešća predstavnika slovenačke manjine, čiji je glas pre osam decenija odigrao odlučujuću ulogu...

    Ljubljana, 12.10.2000.

    Pre 1991. godine Slovenci su imali još jednu priliku da odlučuju o vlastitoj sudbini i to na osnovu danas toliko popularnog prava na samoopredeljenje; bilo je to 10. oktobra 1920. Godine. U Zoni 1, u kojoj je živelo oko 70 odsto Slovenaca, a koju je oko godinu dana kontrolisala državna tvorevina SHS, sproveden je plebiscit o budućoj pripadnosti Koruške. Tada je više od 10.000 Slovenaca odlučilo da Koruška ostaje u Austriji.

    Autohtoni Slovenci su glasali protiv Jugoslavije i dugoročno zapečatili svoju sudbinu. Zato se već 80 godina u celoj Austriji, a pre svega - Koruškoj, 10. oktobar slavi kao nacionalni praznik. Istina, praznuju ga samo "nemačko-govoreći" Austrijanci. Ove godine, na spektakularnoj proslavi 80-te godišnjice plebiscita, od Slovenaca nije bilo ni traga ni glasa. Kao da ih i nema. Slovenački novinari (oni u otadžbini) su sa uobičajenim jedom pratili ceo dogadjaj. Ove godine su elektronski mediji, medjutim, dodali novinu - objavili su da austrijske vlasti ni posle osam decenija ne dozvoljavaju celovit pristup arhivima, insinuirajući da posao oko prebrojavanja glasova možda i nije valjano izveden...

    Parada kiča

    Odstustvo najveće manjine, koja je najviše doprinela celovitosti Austrije, kao da ne smeta vlastima u Celovcu (Klagenfurt), a ni onima u Beču, koje svake godine na izuzetno bučan način obeleže 10. oktobar. Slovenaca na tim proslavama po pravilu nema. Predstavnici Slovenaca su učestvovali samo u zvaničnom delu svečanosti u pokrajinskom parlamentu, dok je drugi deo proslave u centru Celovca prošao bez njih. U svečanoj loži su pored pokrajinskog glavara Jerga Hajdera bili prisutni i predstavnici savezne države - kancelar Volfgang Šisel, predsednik Tomas Klajstil i nekoliko ministara. Svi oni su pozdravili paradu od oko 15.000 učesnika, koji odeveni u nacionalne nošnje svake godine ponosno nose table sa imenima svojih sela i procentima datih glasova, koje su njihovi preci dali za opstanak Koruške u Austriji. Stotinak posmatrača zbunjeno je pratilo sekvencu u kojoj se u jednom trenutku pojavio mladić odenut u narodnu nošnju, čije su jezičke akrobacije jedva podsećale na slovenački jezik. Slučajni prolaznici, Slovenci, psujući su se udaljili s trga, ostavljajući zabavu Neslovencima.

    Scenski prizori su i ovoga puta dovedeni do savršenstva, počev od počasnih plotuna pa do nakićenih čeza, u kojima se trijumfalno dovezao pokrajinski poglavar Hajder, čime je pokupio salve jodlovanja, aplauza i opštu ganutost meštana i meštanki. Hajder, obučen u smedju narodnu uniformu, dopustio je da grcanje ushićene mase i samozadovoljstvo potraju duže od kurtoaznog, kao da je hteo da pokaže svojim gostima, predsedniku Tomasu Klajstlu i kancelaruVolgangu Šislu ko je neprikosnoveni gospodar južne Austrije.

    Procesija je trajala nešto manje od pet sati. Šarenolikošću i kičem postidela bi i najortodoksnije parade, nekada praktikovane u državama real-socijalizma. Bilo je jasno već posle mimohoda prvih učesnika da nema razlike izmedju scene i publike. Sve je bilo funkcionalno povezano. Pešaci u defileu, nakićeni plakatima, ili oni koji su se vozili na traktorima, krcatim provincijskim neukusom, jodlovali su i vriskali, slivajući se sa publikom na tribinama u jedno. Mladje žene su nosile široke, nabrane seljačke suknje sa obaveznom šarenom pregačom, mada se većina muškaraca i žena, po ugledu na lokalnog poglavicu, radije prikazala u specifičnim odelima tamno braon boje; ona su, u poredjenju sa jednako odevenim bivšim vermarhtovcima, koji su paradirali noseći nacistička odlikovanja i nemačke svastike, neodoljivo podsećala na uniforme, a ne na narodne nošnje. Upravo je ta uniformisanost, u kojoj je sve unaokolo bilo smedje, izmamila ogorčeni komentar dopisnika jednog bečkog dnevnika: "Ovo je jeftino potpirivanje nacionalnih strasti. Kao da prisustvujemo ispitu mobilizacijske svesti meštana Koruške..."

    Povorka je promicala, postepeno se pretvarajući u nekakav alpski karneval. Posle ukrućenog defilea ratnih veterana usledili su ešaloni mladjih, jednako kostimiranih, za koje je bilo jasno da su u redove boraca primani ne samo posle 1920. godine, već i godinama posle završetka Drugog svetskog rata. Njihove u pozdrav podignute desnice filovane su novim i novim iznenadjenjima. Momci su pokrajinskog poglavara i njegove goste obradovali ne samo traktorskim prikolicama, kombijima i kamionima, kamufliranim u modele crkvica, šuma, kamenoloma, zamkova i gradova, već su maštu smrtnika dotukli prizorima iz svakodnevnog života. Tako se mimo publike odvukla kapelica, na čijem su pragu klečali predstavnici siromaha i protuva... Jedan odrpanko se gegao za platformom, noseći kesu na dugačkom štapu. Kesa se za tren oka našla i pred nosevima uzvanica na tribini. Onda je pala prva parica i to je bio znak za stampedo ostale dame i gospode, koji su velikodušno praznili novčanike. Srceparajuća sekvenca je brzo zaboravljena, pošto su nadirali sledeći učesnici vašara. Pekari, cvećari, baštovani. Ratari su sejali žito, proizvodjači piva delili pivo, a u idiličnom ambijentu travom obraslog kamioneta i šuma od kartona - zapevali su pevači.

    Lovci su u zaprezi ovenčanoj smrekama, praćeni uzdasima publike, provezli netom ubijenog jelena. Za njima se razlegla kuknjava ranjenika, koji su ležali, namazani kečapom, u konjskoj zaprezi, što je trebalo da dočara prizor s kraja 1920. godine. Usledila je moderna ambulanta na točkovima i koračnica raznih lekara i spasilaca... Malo romantike, usred militarizma, u obliku konjske zaprege na kojoj je neki klinac na improvizovanom drvenom mostu glumio pecaroša. Prošli su i carevi, baroni i kneževi, žandari, vojnici, pa čak i dvorske lude.

    Najviše aplauza je odnela zaprega sa džambo panoom, na kome su bile ucrtane Austrija i Jugoslavija, sa velikim "DA" za prvu i još većim "NE" za drugu. Bila je tu i traktorska prikolica sa modelom spomenika krajputaša iz 20 kilometara udaljene Vrbe, na kome je neki nemački patriota 1931. godine uklesao da je "Dovde, i ni stopu dalje, stigla srpska konjica". Da je prekrajanje istorije jednostavna stvar, dokazala je prikolica na kojoj je bila imitacija Kneževog prestola iz Gosposvetskog polja, nostalgična relikvija Slovenaca - prestol njihovih prvih vladara. Austrijanci teško podnose misao da su Slovenci na tim prostorima živeli pre njih, pa su presto prisvojili i stavili tačku na istoriju i Slovence.

    Kako je izgubljena Koruška

    Pod nadzorom internacionalnih snaga je 10. oktobra 1920. godine sprovedeno glasanje o budućnosti Koruške. Od 37.304 važećih glasova u Zoni 1 plebiscitnog područja Koruške, 22.025 je htelo da Koruška pripadne Austriji, dok je za Jugoslaviju glasalo 15.279 glasača. Tako je većinom od 59,04 odsto, odnosno - sa 6.746 glasova prevage, donešena odluka kojom je oko 80.000 koruških Slovenaca ugradilo svoju sudbinu u Austriju. Rezultat plebiscita je bio toliko značajan da saveznici posle Drugog svetskog rata nisu ni pomišljali da menjaju granicu izmedju Jugoslavije i Austrije, uprkos aluzijama na prava pobednika da sebi pripoji i deo drevne teritorije. Titovi partizani su se, na zahtev velikih sila, povukli u medje stare austrijsko-jugoslovenske granice.

    Dogadjaji koji su davne 1920. godine bitno izmenili geografsku fizionomiju slovenačkog naroda, uticali su i na kasniju sudbinu jugoslovensko-austrijskih odnosa. Svoje nacionalne frustracije Austrijanci nisu potisnuli u prošlost, tako da dubina tada razbuktalih strasti i strahova i danas utiče na život naroda s obe strane granice. To najbolje znaju pripadnici nekadašnjih austrijskih dobrovoljačkih organizacija, a pre svega vodje stranaka, koji ne propuštaju priliku da svakog 10. oktobra pompezno proslave plebiscitarnu odluku stanovništva Koruške.

    Iako su manjinska prava (Slovenaca) definisana u austrijskom Državnom ugovoru, što je osnovni akt austrijske republike, ta prava nikada nisu poštovana. Sukobi manjine sa koruškom pokrajinskom vladom vode se oko najrazličitijih pitanja, počev od postavljanja dvojezičkih tabli i natpisa, pa do obrazovnog sistema, gde se Slovenci bore za opstanak nepodeljenih razreda. Naravno, danas to ne bi bilo tako da su koruški Slovenci 1920. godine dali svoj glas za granice u okviru Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Dakle - zašto Koruška nije ostala slovenačka? I ko je kriv za istorijski gaf?

    Odgovori na ta pitanja godinama muče ne samo koruške, nego i sve ostale Slovence, u matici. Njima uzvraćaju pripadnici nemačkih domobranskih organizacija, ističući da je plibiscitno odlučivanje, prema medjunarodnom pravu, osiguralo potpuno autonomnu odluku, ne samo od strane "nemački-govorećih" Korušaca, već i većine Slovenaca. Plebiscitom su, dakle, Slovenci iskoristili pravo na samoopredeljenje i glasali protiv Jugoslavije, malo svesni da su tako zanavek odredili svoju sudbinu. Pravo na samoopredeljenje je danas, paradoksalno, najjači argument svih pro-nemačkih organizacija, kada je o manjinskim pravima neasimilovanih Slovenaca reč - od Heimatdiensta pa sve do pripadnika ostalih "kameradschafta", koji zlurado podsećaju na želju Slovenaca da ostanu u austrijskoj državi. Što argumentuju kroz analize tadašnjih izbornih rezultata. Zapanjuje podatak da je u Zoni 1, koja je predstavljala nacionalnu mešavinu, prema tadašnjim podacima bilo čak oko 70 odsto slovenačkog stanovništva. Nacionalni savet, slovenačka vlada u Ljubljani, tvrdila je da ima još više Slovenaca u nacionalno mešanom području Koruške.

    Ako pretpostavimo da su apsolutno svi birači "nemačkog-jezika", a njih je bilo oko 12.000, glasali za Austriju, onda je za Austriju glasalo još najmanje 10.000 Slovenaca! O budućnosti Koruške zapravo nisu odlučili "nemačko-govoreći" glasači, već Slovenci, čiji je glas sudbonosno uticao na ishod plebiscita. Zbog neodlučnosti i podeljenosti slovenačke manjine, 1920. godina je zapamćena po tome da je jedva 30 odsto čistokrvnih austrijskih Korušaca zadržalo Korušku kao "jedinstvenu i nepodeljenu". Opet se nameće pitanje - šta je uticalo na takav rezultat? Loša procena ili rešenost za republiku, a protiv monarhije? Niska nacionalna svest? Agitacija nemačke socijaldemokratije? Možda osećanje izgubljenosti u pokrajini, u kojoj je vladala "tvrda ruka srpske vojske"?

    Politika rado manipuliše tumačenjima istorijskih dogadjaja. Teza, da su za neočekivan rasplet plebiscita krivi Srbi odnosno starojugoslovenske vlasti, koje su bile pod jakim srpskim uticajem, zadržala se u svesti Slovenaca, pa stidljivo proviruje čak i iz slovenačke istoriografije. Austrijski stručnjaci, medjutim, ne potvrdjuju takve ocene. U najnovijim analizama koruškog arhiva, autori ističu da je Kraljevina SHS zaista predstavljala, za veći deo Slovenaca, neprivlačnu zamenu za pravu, potpuno nacionalnu državu. Danas je teško utvrditi u kojoj meri je na svest slovenačkih glasača uticao austrijski argument "o srpsko-ortodoksnoj vladavini u Jugoslaviji", a koliko je vredeo poziv za nacionalno ujedinjenje, koji je dolazio sa jugoslovenske strane, pošto je očito da nacionalni razlozi, za najveći deo glasača, nisu bili najvažniji motiv za odlučivanje.

    Tu je i druga činjenica - neprijatelji, o kojima vatreno zbori Hajder, nisu bili slovenački seljaci, koji su Korušku branili pred dobrovoljačkim odredima iz matice-otadžbine. Mnogo većeg i opasnijeg neprijatelja Austrijancima je početkom prošlog veka predstavljala srpska armija, koja je kao saveznik pobedničkih snaga imala veliku ulogu u rešavanju koruškog pitanja. U momentu potpunog raspada austrougarske monarhije, pojedini slovenački oficiri su uspeli da sa manjim grupama vojnika, krajem 1918. i 1919. godine, zaposednu veliki deo Koruške; ali, nemački "Abverkempferi" su odmah posle toga, tokom nekoliko odlučujućih bitaka, uspeli da povrate teritorije priključene "Udruženoj Sloveniji". U tim bitkama je 15. decembra 1915. godine zaustavljen i razoružan i 26. srpski pešadijski puk, pod komandom kapetana Milosavljevića...

    Razvoj dogadjaja u Parizu pokazao je da će demarkacione linije u novoj Evropi biti povučene u granicama onih teritorija, koje su već bile u vlasništvu velikih sila. Pošto je slovenačko zaledje bilo antiratno raspoloženo, bez rezervi u ljudstvu i bez prave vojske, posle krvavih odmazdi i šikaniranja Slovenaca od strane nemačko-austrijskih "volksverovca", beogradska vlada i regularna srpska vojska su se, konačno, upustile u borbu. Na osnovu odluke Ministarstva za vojsku i mornaricu komanda Dravske divizijske oblasti je 3. maja 1919. godine mobilisala šest godišta vojnika, kojima je pojačala regularne srpske jedinice i - naredila napad.

    Od pet odreda: labodskog, koruškog, jezerskog, ljubeljskog i jeseničkog, samo je jezerski bio sastavljen isključivo od srpskih četa, ali su im svejedno komandovali (sa izuzetkom generala Rudolfa Maistra, koji je vodio labodski odred) srpski oficiri. Pod rukovodstvom generala Smiljanića, srpska konjica, artiljerija i srpska rezerva su, zajedno sa slovenačkim dobrovoljcima, 6. juna 1919. godine osvojile Gosposvetsko polje. To negde je bio i kraj "velikog junaštva" danas toliko slavljenih nemačkih dobrovoljačkih odreda.

    Tokom godinu dana, koliko je trajala uprava jugoslovenske vojske i slovenačke vlade u kasnije plebiscitnom području, jugoslovenske vlasti su grubim pristupom prema Nemcima i netolerantnim odnosom prema načinu života i civilizacijskom standardu celokupnog stanovništva, napravile propuste iako su vodile propagandnu kampanju, sprečavajući uticaj austrijsko-nemačkih snaga. Istine radi, za navedene propuste je teško optužiti samo srpsku vojsku, čemu su danas skloni pojedini Slovenci; prema austrijskim dokumentima, upravo je slovenački general Rudolf Maister bio onaj koga je, zbog zatvaranja nemačkih izbeglica a na osnovu predloga predsedavajućeg u plebiscitarnoj komisiji i pritisaka diplomatske konferencije velikih sila, beogradska vlada morala da opozove sa položaja!

    Veliki uspeh beogradske vlade i njenog pariskog opunomoćenika Milenka Vesnića, koga danas priznaju i austrijski dokumenti, jeste podela plebiscitnog područja u dve zone. Prva, veća zona, bila je većinsko slovenačka, dok je druga bila više nemačka. Pošto bi glasanje moralo da krene od Zone 1, koja je bila pod jugoslovenskom upravom, Slovenci su zaista imali odličnu, istorijsku i prvu priliku da ostvare hiljadugodišnje snove o ujedinjenju u zajedničku državu. Tu šansu su glasanjem protiv države SHS nepovratno propustili.

    Na osnovu prava naroda na samoopredeljenje Slovenci su, kako danas cinično ističu nemačko-nacionalistički krugovi, odlučili politički, racionalno i protiv svog nacionalnog opredeljenja, što bi po rečima gospodina Hajdera trebalo da bude dokaz ljubavi prema Koruškoj domovini, ljubavi koja nije znala za nacionalne granice. Interpretacija istorije jeste hobi političara, pa je prema najnovijim razmišljanjima nemačkih Korušaca "slovenački seljak pre osamdeset godina doneo odluku koja obeležava nove evropske integracije". Praktična posledica ove "istorijske i napredne odluke" jeste da je Slovenaca u Koruškoj danas manje nego ikad (pet puta manje, a najnoviji podaci govore o brojci od svega 15.000 Slovenaca). Prava tragedija slovenačkog nacionalnog bića je da su preci s Koruške prokockali, a ne izgubili u miru ono što su rame uz rame, i uz obilnu pomoć saveznika sa juga stekli u ratu.

    Igor Mekina (AIM Ljubljana)