AIM
  • all articles of same month
  • articles of same month and centre
  • all latest articles
  • latest articles of same centre
  • search all articles
  • search same centre
  • www.aimpress.org

    Copyright: The following text is for personal information only. Any professional use or publication in written or electronic form is subject to an agreement with AIM, 17 rue Rebeval, F-75019 Paris, France

    FRI, 01 SEP 2000 20:54:18 GMT

    Otmica Stambolića: Zna se ko, ne zna se zašto?

    AIM,Podgorica, 1. 9. 2000.

    (Od dopisnika AIM iz Beograda)

    Ivan Stambolić, bivši predsednik predsedništva SR Srbije i poslednji šef Slobodana Miloševića, izašao je u petak 25. avgusta, oko devet ujutro, iz svog stana na Košutnjaku i otišao na trčanje na obližju trim stazu kao i svakog jutra i od tada niko pouzdano ne zna šta je s njim. Njegove komšije tvrde da je toga jutra, kao i nekoliko prethodnih dana, ispred zgrade u kojoj je stanovao šezdesetčetvorogodišnji Stambolić stajao nepoznati beli kombi. Stanari zgrade u kojoj stanuje porodica Stambolić sećaju se da su se po njihovom ulazu u danima pred Stambolićev nestanak motali kratko ošišani momci bahatog ponašanja. Svima se čini da je u pitanju bula “nekakva policija”, koja je tu nešto kontrolisala obezbedjujući stanare obližnjeg “Diplomatskog naselja”. Tamo, na primer, stanuje Mihalj Kertes.

    Kada je Stambolić izašao iz zgrade beli kombi je krenuo sa njim, kažu Stambolićeve komšije. Kada se Ivan Stambolić ni posle tri sata nije vratio kući, niti se pojavio na ranije dogovorenom sastanku sa kojeg je trebalo da ode na sabor u Guči, porodica je pozvala policiju. Policija im je tada odgovorila da “to nije slučaj za njih”. Tek oko šest popodne, na insistiranje Stambolićevog sina, policija je pristala da zvanično registruje prijavu. “Politika ekspres”, prenebregava ovu činjenicu, pišući kako je “čudno” što su članovi porodice prijavili nestanak tek u 18 sati, kada su znali da on često ide ujutru na trčanje.

    Potom je policija pretražila šumu na Košutnjaku. Dnevnik “Politika” piše da je u potrazi učestvovalo oko 300 policajaca. Dovedeni su i psi tragači, ali nije pronadjeno ništa. Ipak, čuvar parkinga restorana “Golf” rekao je policiji da je oko 10 sati video Stambolića kako sedi na obližnjoj klupi. Potom je kod mesta gde je Stambolić sedeo stao beli kombi. Kada je kombi otišao, ni Stambolića više nije bilo na klupi. To je sve što je čuvar umeo da kaže.

    Od uvidjaja obavljenog na dan Stambolićevog nestanka policija zvanično nije izustila ni slovce o daljem toku istrage. Beogradski dnevnik “Danas” je 29. avgusta citirao neimenovani izvor iz Informativne službe beogradske policije, koji je rekao da je intezivna istraga u toku i da je Stambolićev nestanak prioritetan slučaj. Ipak, izvor “Danasa” nije imao da kaže ništa novo, samo je rekao da će policija izdati zvanično saopštenje tek po okončanju istrage. “Politika” je, 31. avgusta, “otkrila” postojanje svedoka koji je policiji rekao da je video da je, na parkingu “Golfa” jedan od dvojice ljudi iz belog vozila “za koje nije siguran da je kombi” prislonio Stamboliću pištolj na slepoočnicu i tako ga naterao da udje u vozilo.

    "Politika"i "Politika Ekspres" ističu da se Stambolić bavio bankarskim poslovima "u kojima su se okretale milionske sume u devizama". "To je ujedno jedan od razloga sto se osnovano pretpostavlja da je možda neko od poslovnih partnera, koje je Stambolić imao kako u inostranstvu, tako i u Republici Srpskoj i Crnoj Gori, umešao prste u to kidnapovanje", piše "Politika Ekspres". Prema tvrdnji "Politike", Stambolić je, na dan kada je nestao, trebalo da sa direktorom jedne velike firme iz RS otputuje u Guču. ťPolitikaŤ piše i da je Stambolić bio konsultant u beogradskom predstavništvu londonske firme ťMosteoŤ, zadužen za sklapanje poslova u Republici Srpskoj i Crnoj Gori.

    Stambolićeva supruga Katarina rekla je ťBlicuŤ da on živi penzionerski i da nema firmu registrovanu na svoje ime, jer je "znao u kojoj državi živi". Ivan Stambolić je, posle smenjivanja sa mesta predsednika predsedništva Srbije, u novembru '87. godine, postao direktor Jugoslovenske banke za medjunarodnu ekonomsku saradnju (JUBMES). Ova banka se bavila kreditiranje uvozno-izvoznih poslova u bivšoj SFRJ. Njeni osnivači bila su 182 preduzeća iz svih tadašnjih jugoslovenskih republika. Banka je tavorila u godinama posle raspada Jugoslavije, ali je zadržala sopstveni kapital od 360 miliona dolara i nije imala dugova. Savezna skupština je '97. godine donela zakon po kojem JUBMES ima 90 dana da se transformiše saglasno tada važećim propisima SRJ ili će biti ukinuta. Računalo se da je to nemoguća misija jer je trebalo naći zajednički jezik sa akcionarima iz svih bivših jugoslovenskih republika, a sedište banke je u Beogradu. Ivan Stambolić je postigao dogovor sa akcionarima iz svih jugoslovenskih republika osim Hrvatske, što je bilo dovoljno za opstanak JUBMES-a. Tada je, samo nekoliko dana pred skupštinu akcionara, savezna vlast izvršila puč i sazvala nelegalnu paralelnu skupštinu na koju nisu pozvani akcionari van SRJ. Tako je SRJ prisvojila tudja sredstva, a za novog direktora izabran je Miodrag Zečević, tada predsednik Francusko-jugoslovenske banke i jedan od plejade bankara bezuslovno odanih Miloševiću.

    Posle toga Ivan Stanbolić je otišao u penziju. Iskoristio je dugogodišnje veze sa uticajnim ljudima širom nekadašnje Jugoslavije i Balkana i počeo da se bavi posredovanjem. U stvari, Stambolić je samo medjusobno upoznavao zainteresovane biznismene i to nije uslovljavao velikim honorarima. Nije učestvovao u ugovaranju pojedinosti, niti je prisustvovao sklapanju poslova. Upućeni tvrde da niti je nekom nešto dugovao, niti je neko njemu bio dužan. U njegovim aktivnostima posle odlaska u penziju teško će se naći motiv za otmicu. Ipak, ťPolitikaŤ tvrdi da će istraga biti usmerena baš na tu stranu. Da li motiv treba tražiti u JUBMES-u? Možda, ukoliko je Stamoblić znao nešto što bi nekog od kasnijih uzurpatora moglo jednoga dana oterati na robiju. Ali, ni o tome se ništa pouzdano ne zna.

    Skoro je isključeno, dakle, da otmica Ivana Stambolića ima ikakve veze sa novcem. Opoziciona javnost jednoglasno tvrdi da su motivi otmice političke prirode. Vuk Drašković tvrdi je motiv sprečavanje Stambolićeve kandidature na predstojećim izborima za predsednika SRJ. "Miloševicev štab je sigurno doznao i da je širom Srbije već bilo prikupljeno nekoliko desetina hiljada potpisa za Stambolićevu kandidaturu i da su te potpise gotovo isključivo davali članovi Socijalističke partije Srbije", rekao je Drašković za beogradski "Glas javnosti". Stambolić je, navodno, terbalo da bude kandidat grupe gradjana.

    Ivan Stambolić se posle Osme sednice jeste povukao iz politike, ali ne i iz javnog života. On se oglašavao i '91. godine, kada je počeo rat, i '92., kada je pružio podršku studentskom protestu. Tri godine kasnije izdao je sa pokojnim Slobodanom Inićem knjigu ťPut u bespućeŤ, koja je govorila o kraju njegove političke karijere. Bio je aktivan u Evropskom pokretu u Srbiji i Forumu za etničke odnose. U poslednje vreme je često govorio u medijima. Govorio je o debaklu režima na izborima ukoliko se opozicija ujedini, hvalio Otpor, ali i predvidjao da će Milošević pokušati da zadrži vlast po svaku cenu. U julu se čak pojavila vest da će se Stambolić angažovati u Savezu za promene. Ipak, Stambolićeva supruga je demantovala da je on uopšte pomišljao da se vrati u politiku. Predsednik Gradjanskog saveza Srbije Goran Svilanović rekao je novosadskom Radiju 021 da nestanak Ivana Stambolića nema veze sa aktuelnom situacijom oko izbora. On tvrdi da Stambolić nije hteo da se kandiduje na predsedničkim izborima i da je ta priča smišljena "upravo da bi se objasnilo ovako nešto". Svilanović je uveren da nestanak nema veze sa Stambolićevim političkim ambicijama, a da bi razloge trebalo potražiti kod šefa Službe državne bezbednosti.

    Drugi smatraju da je razlog prosto namera da se narod pred izbore zastraši. Žarko Korać, predsednik Socijaldemokratske unije, koja je pre neki dan povodom slučaja Stambolić orgnizovala u Beogradu i tribinu, kaže da nestankom Ivana Stambolića režim želi da uputi jasnu poruku neistomišljenicima – da paze šta govore i šta rade. Po njegovom mišljenju, uzak krug ljudi koncentrisan oko vrha vlasti predstojeće izbore shvata kao pitanje opstanka, pa su zbog toga sva sredstva dozvoljena. Ali, Korać i sam kaže: ťAko je neko želeo da nas zastraši kidnapovanjem grdno je pogrešio.” Sigurno je da je neke ljude Stambolićev nestanak uplašio, ali je s druge strane samo doprineo još većoj odlučnosti najupornijih protivnika režima.

    Verovatno je u pravu profesor Vojin Dimitrijević iz Beogradskog centra za ljudska prava, koji kaže da o motivima za otmicu Ivana Stambolicvha uopšte ne treba nagadjati. On smatra mnogo važnijim okolnosti koje nepobitno ukazuju na umešanost režima u Stambolićev nestanak. ťKarakteristično je bilo u Latinskoj Americi da se u slučajevima nestanka ljudi država pravi luda. Ovo je kretanje u tom pravcu, koje se dešava po zakonitosti pojačanja represije jer zastrašivanje manje funkcioniše. Slučaj Ivana Stambolića je karakterističan po tome što policija ne kazuje ništa,” rekao je profešor Dimitrijević na tribini SDU.

    Policija zvanično još uvek ćuti, a državni mediji prvih pet dana nisu javljali ništa o nestanku bivšeg predsednika Srbije i poslednjeg šefa Slobodana Miloševića. Onda su dnevnici “Politikine” kuće u sredu, 30. avgusta, počeli sa insinuacijama da se radi o “mafijaškom obračunu” i tvrdnjama o napretku istrage i pronalaženju svedoka. Kasnije su se tome pridružile i “Večernje novosti”. O tolikom napretku policijske istrage niko nije obavestio Stambolićevu porodicu ili njihovog advokata. “Danas” je 28. avgusta objavio da je Stambolićeva porodica stupila u vezu sa policijskim generalom Brankom Djurićem, koji im je dao broj telefona na kojem ga uvek mogu naći. Nažalost, porodica je novinarima saopštila i sam broj telefona, a ovi su ga brže-bolje pozvali, pa im je prirodno, sa druge strane slušalice ženski glas odgovorio da su pogrešili. Katarina Stambolić je izjavila za ťBlicŤ da porodica nema nameru da se pismom obrati Slobodanu Miloševicu i Milanu Milutinoviću, kao ni ministru policije Vlajku Stojiljkoviću. "Oni znaju da je Ivan gradjanin ove zemlje, da je nestao i da treba da reaguju," rekla je Stambolićeva supruga.

    Niko, osim samih otmičara, ne zna gde je Ivan Stambolić ni da li je živ. Niko ne zna ni zbog čega je Stambolić otet. Sigurno je samo da se to nije moglo destiti bez dozvole i znanja ljudi iz samog vrha režima. Kidnapovanje čoveka, koji je Slobodana Miloševića dovukao za sobom do samog vrha vlasti, i to mesec dana pred izbore koji se održavaju 24. septembra, na trinaestogodišnjicu Osme sednice prvorazredni je politički dogadjaj. Pogotovo kad se uračuna i to da režim ima ozbiljne šanse da na tim izborima izgubi. Malo je verovatno da je režim osetio opasnost da se razočarani socijalisti pre izbora ili na njima okupe oko Stambolića. On se još pre 13 godina predao bez borbe i napustio politiku. Jednostavno je bio previše naivan za bavljenje tim zanatom. Isto tako je malo verovatno da je nešto što Stambolić zna, a do sada nije rekao moglo ozbiljno da naškodi režimu pred izbore. Kakve sve monstruoznosti o režimu znaju gradjani Srbije, pa to režim nije pomerilo ni za jotu. Možda je u pitanju nešto lično. A režimu vreme za svodjenje bilo kakvih računa, pa i duboko ličnih, nepovratno ističe.

    Zoran B. Nikolić (AIM)