AIM
  • all articles of same month
  • articles of same month and centre
  • all latest articles
  • latest articles of same centre
  • search all articles
  • search same centre
  • www.aimpress.org

    Copyright: The following text is for personal information only. Any professional use or publication in written or electronic form is subject to an agreement with AIM, 17 rue Rebeval, F-75019 Paris, France

    THU, 31 AUG 2000 12:46:49 GMT

    Slovenija i Hrvatska

    Nuklearno smeće u temeljima

    Kako sada izgleda, pregovori izmedju zvanične Ljubljane i Zagreba o sudbini NE Krško trajaće i kada nuklearka više ne bude u funkciji.

    Ljubljana, 29.08.2000.

    "Pregovori u vezi nuklearne elektrane će se završiti vrlo brzo, možda do kraja avgusta." Ovakvu najavu je hrvatskim medijima početkom meseca dao slovenački ministar Lojze Peterle. Izjava je gotovo identična onoj, koju je avgusta 1998. godine izrekao Peterleov prethodnik Boris Frlec, koji je tada (ništa manje) odlučno tvrdio da će dogovor "pasti" u roku od tri meseca. U medjuvremenu su se ministri spoljnih poslova promenili, neki od njih, poput Zorana Thalera, Dimitrija Rupela i aktuelnog Lojze Peterlea uspeli su čak više puta da sidju i ponovo zauzmu ministarske fotelje - ali je problem nuklearne elektrane u Krškom (NEK) tokom svih tih godina ostao nerešen. A kako sada stvari stoje - tako će biti i u dogledno vreme.

    Problem NEK ima svoju pravnu, političku i ekonomsku dimenziju. Što se suvlasnika tiče, izmedju službene Ljubljane i Zagreba još od osamostaljenja obe bivše republike SFRJ traje spor o vlasništvu, načinu upravljanja i ceni električne energije; zvanični Beč od raspada bivše Jugoslavije zahteva da novi susedi na jugu likvidiraju nuklearku, pod obrazloženjem da predstavlja opasnost za region; tome treba dodati i potpuno nerešen problem skladištenja visoko radioaktivnog otpada. A upravo to pitanje je i osnovni uzrok spora izmedju Slovenije i Hrvatske, mada nadležni ministri i vlade obe države to ne potenciraju u javnosti, "kako je ne bi uznemiravali". Drugim rečima, NEK uskoro čeka katanac, posle čega nuklearka neće biti manji teret svojim vlasnicima, niti će se na slučaj staviti tačka; komšije će se, to je izvesno, još decenijama svadjati oko NEK, koje ostaje rizično skladište radioaktivnih otpadaka.

    Zanimljivo je da ono što je u osamostaljenoj Sloveniji ostalo od "Zelenih" već godinama ne diže prašinu oko nuklearke Krško, što nije bio slučaj u vreme nekadašnje Jugoslavije, kada je kampanja protiv nuklearne električne energije iz Krškog bila na vrhuncu. Za slovenačku privredu je struja koja dolazi iz NEK veoma važna, i izgleda da su i Zeleni posle osamostaljenja prihvatili "državotvornu" poziciju. Uz to je bilo nezgodno svrstati se uz bok Austrije, koja je jedina javno zahtevala što hitnije zatvaranje NEK. Pristajanje na argument "državnog razloga" dovelo je do stagnacije partija zelenih, koje se već deset godina nalaze u rasulu, rajcajući javno mnenje sudjenjima i prepirkama oko para koje stižu iz državne kase. Najbolji pokazatelj reputacije slovenačkih zelenih jesu javne tribine, gde se dueli izmedju "Zelenih" i pripadnika nuklearnog lobija gotovo po pravilu završavaju likovanjem zastupnika nuklearnih elektrana.

    "Domaće zaštitnike prirode više od ekologije zanima postupak za kupovinu novih uparivača, pa je tako i javna tribina pod nazivom: 'Nuklearna energija - ne hvala!' okončana zaključkom: 'Nuklearna energijo, hvala da te imamo!' koju su lansirali pripadnici društva nuklearnih stručnjaka," komentariše jedan od poslednjih skupova na tu temu rezignirani reporter. Došlo je do paradoksalne situacije - iako je predstavnik poznate organizacije Grinpis Herald Krojter (Kreuter) argumentovao opasnosti koje sobom nosi nuklearna energija, publika se na kraju javne tribine priklonila mišljenju dr Andreja Sitara, člana društva slovenačkih nuklearnih stručnjaka, koji je hrabro tvrdio da bi "nuklearni otpad skladištio i na svom vrtu", čak i onaj visoko radioaktivan, "samo da bi taj zakopao malo dublje".

    Izvesno je da Sitar&drugovi za sada neće sahranjivati sarkofage sa nuklearnim smećem po svojim i tudjim dvorištima, pošto se iskorišćeno nuklearno gorivo u nuklearnim elektranama, što će reći i u Krškom, skladišti u bazenu za istrošeno gorivo. Problem je što je kapacitet za skladištenje visoko radioaktivnih otpadaka u NEK projektovan samo do 2000. godine. Pošto je u NEK u poslednje vreme povećana iskorišćenost goriva, postojeći kapaciteti bi morali biti dovoljni za normalan rad nuklearke bar do 2004. godine. Uz to je bazen za pothranjivanje visoko radioaktivnog goriva u NEK povećan tako da bi trebalo da zadovolji potrebe bar do kraja rada nuklearke, što je predvidjeno da bude oko 2004. godine.

    Jasno je da je za Sloveniju, kao i za druge države koje raspolažu manjim brojem nuklearki, najveći problem to što u državi nema posebnih, "suvih" skladišta za visoko radioaktivni otpad. Stručnjaci skloni ekološkoj čistoći u tome vide dokaz da je nuklearna energija neprihvatljiva. "Činjenica da nemamo takva skladišta potvrdjuje da je takva energija već danas neprihvatljiva. Kod nas će se pravi problemi pojaviti tek kroz 50 godina, kada nuklearka Krško već dugo neće biti u funkciji, a troškovi skladištenja otpadaka će biti sve viši i viši. Ne vidim mogućnost da u Sloveniji izgradimo deponiju za visoko radioaktivne otpadke," upozorava dr Leo Šešerko, jedan od prvih pobornika pokreta Zelenih u Sloveniji i član Zelene alternative. Njegove reči potkrepljuju i protesti gradjana, koji narastu čim se pročuje da su nadležni organi odredili neku novu lokaciju za skladištenje radioaktivnih otpadaka. Zato i u Sloveniji ekolozi kao jedino dugoročno rešenje vide osnivanje zajedničkog evropskog skladišta za radioaktivne otpadke.

    Za sada je sve ostalo samo na ideji, za koju još ne postoje ni konkretni nacrti, a ukoliko bi i došlo do njene realizacije, takvo rešenje bi bilo veoma skupo. Zato nuklearne elektrane, one koje više nisu u funkciji, i dalje služe kao "privremene" deponije nuklearnog otpada. U susednoj Italiji, na primer, sve četiri nuklearne elektrane koje su zatvorene pre više od deset godina, uprkos obećanjima da će biti demontirane i dalje stoje na svom mestu pošto je u njihovim bazenima i dalje skladište za istrošeno gorivo. To je donekle razumljivo; teško je očekivati da bi bilo koja vlada sa mandatom od nekoliko godina smela da izda dozvolu za skladištenje otpada, koji će se raspadati i rastakati još hiljadama godina. Jer čak i kod nisko radioaktivnog otpada, koji se svakodnevno proizvodi po bolnicama i raznim institutima, period raspadanja iznosi oko 300 godina!

    Zato nije čudo što pregovori o nuklearnoj elektrani Krško nikako da se pomaknu s mrtve tačke. Pitanje nuklearnog otpada je posebno važno za Sloveniju, koja stalno ističe potrebu da Hrvatska treba ravnopravno da snosi troškove vezane za razgradnju i nuklearni otpad. Hrvatska, sa svoje strane, takvu obavezu ne želi da preuzme. Spisak najavljenih a propalih sporazuma je dug. Godine 1998. se Hrvatska, recimo, obavezala da će obezbediti polovinu novca za modernizaciju nuklearke. Posle nije platila ni dolara. Usledilo je isključenje dalekovoda iz NEK prema Hrvatskoj, posle čega su se tadašnji ministri spoljnih poslova Mate Granić i Boris Frlec brzometno u zamku Mokrice dogovorili da će države rešiti spor u roku od tri meseca. Prošle su dve godine, a sporazuma nema. Juna prošle godine je tadašnji hrvatski premijer Zlatko Mateša izjavio da su medjusobnim pregovorima izmedju Ljubljane i Zagreba rešena gotovo "sva načelna i temeljna pitanja koja vode do sporazuma". Osnovne principe sporazuma su slovenačka ministarka Tea Petrin i njen kolega iz Hrvatske Nenad Porges već uglavili u napisan okvirni sporazum. A onda je sporazum o NEK opet zastao.

    Konačno, suština spora izmedju Slovenije i Hrvatske oko NE Krško nije ni u vlasništvu, ni o načinu izbora opreme, ni o ceni električne energije. Suštinsko je pitanje šta i kako sa nuklearkom posle njenog radnog veka, kada će NE Krško postati nekoristan teret nacionalnim ekonomijama. A to će biti veoma brzo. I zato, kako vreme odmiče, postaje sve jasnije da se sporazum o NE Krško sve više vrti oko sporazuma o tonama nekorisnog i opasnog nuklearnog otpada. Taj sporazum je potreban Sloveniji, a ne Hrvatskoj. Hrvatska može sasvim pristojno da živi i bez struje iz nuklearke Krško, pa joj nametanje rečenog sporazuma sada više ne koristi, a na duži rok može samo mnogo da košta.

    Igor Mekina (AIM Ljubljana)