AIM
  • all articles of same month
  • articles of same month and centre
  • all latest articles
  • latest articles of same centre
  • search all articles
  • search same centre
  • www.aimpress.org

    Copyright: The following text is for personal information only. Any professional use or publication in written or electronic form is subject to an agreement with AIM, 17 rue Rebeval, F-75019 Paris, France

    THU, 24 AUG 2000 13:16:28 GMT

    Izbeglički centar Zajača kod Loznice

    Što nisam bežao sa Muslimanima

    Iako se humanitarnim organizacijama i donatorima prikazuje uvećan broj izbeglica, hranu koju dobijaju ”zatočenici” u Zajači neće ni svinje.

    AIM, Podgorica, 24. 8. 2000.

    (Od dopisnika AIM iz Beograda)

    Do Zajače, u kojoj je istoimeni rudnik antimona, se, od Loznice, stiže na putu za nigde. Tu se put završava. Tu su i izbeglice iz svih ”srpskih zemalja” shvatile da su nigde. Niti ih ko obilazi, niti pita za njihove probleme. Hrana, koju dobijaju, je takvog kvaliteta da je, sa seljacima, kao splačine, trampe za nešto luka, krompira, paradajza. Vide, pomoć stiže, vide i da se razvlači, ali, ako se usude da protestuju zbog toga, slede im batine, ili kamenovanje. Naredjenje je da se ćuti, inače će im ukinuti i to što imaju i proterati preko Drine. A oni, po cenu bilo čega, rešili da se čuje za njihovu muku, ne interesuje ih što se njihov broj ”cifra” pred donatorima, hoće samo svoje sledovanje, i to da im se neposredno uruči, nikako preko Crvenog krsta.

    VLADANJE SEKRETARA: Loznica je još od ’91. na udaru izbeglica. Desetine hiljada beskućnika je prošlo kroz nju. Nešto je i ostalo, ali ih je još više ostalo na spiskovima u evidenciji Crvenog krsta, tako da je ovde uvek bilo humanitarne hrane za gladan narod. A bilo i drugih stvari za gladne funkcionere. Recimo, u proleće ’98, kad je zbog zloupotrebe uhapšen sekretar Crvenog krsta Šabac, Milutin Šestić, ova regionalna kancelarija, kojoj pripada i Loznica, je baratala brojem od 50 000 izbeglica. Tada se pokazalo da Loznica ne pripada Šapcu samo teritorijalno: ubrzo posle Šestića uhapšen je i sekretar Crvenog krsta Loznica, Milica Vladić, kao i glavni magacioner Marko Ćirić, i referent za izbeglice Nada Stanković iz istog mesta. Optužnica je tada teretila Vladićku da je prisvajala drvenu gradju, devize, i novac od izbeglica. Ne znamo šta je sud odlučio po pitanju optužnice, ali znamo da je Milica Vladić i danas sekretar Crvenog krsta u Loznici. I dalje rukovodi, evidentira i raspodeljuje. Kad smo svratili u Crveni krst, da se raspitamo o broju izbeglica i eventualnim problemima, rekoše da je sekretar na odmoru, i rekoše da njen zamenik nije tu, i rekoše da niko drugi ne može dati nikakve informacije.

    Jadranko Indjić, izbeglica iz Sanskog mosta, smešten je u Zajači. Kaže da u Zajači ima 69 izbeglica, dok ih po spisku crvenog krsta ima 136, u kampu na Gučevu ih je 18, a Crveni krst beleži 150. U oba centra upravnik je Veličko Lukić. Što pretekne od pomoći, ne zna gde ide, zna da ne dobijaju ni ono što im sleduje.

    U Zajači, kolektivni centar je smešten u zgradi u kojoj su boravili rudari. Dugački hodnici, omanje sobe, vojnički kreveti na sprat. Izbeglica ima od Knina, sa Banije, Korduna, od Karlovca, Maglaja...od dece do staraca. Jadranko, ratni vojni invalid 80 posto, i bivši domar Momir Lukić dopunjuju jedan drugog u priči o turobnom izbegličkom životu. Domara nemaju više od godinu dana, toliko nisu videli ni upravnika, vidjaju kuvarice koje im psuju majku izbegličku i daju hleb od 600 grama na sedam ljudi. A hrana? Sa hranom stoji ovako –,, u marmeladu i paštete sipaju vodu, i tako im daju, u grašku više luka od graška, pasulj je bez zaprške i masti, podrazumevajuće je da je sve neslano. Čaj se oseća na jelo koje je prethodnog dana kuvano, salatu dobijaju jednom mesečno, voće i meso nisu videli godinu dana,,. Zato vide kad stiže hrana u paketima, i vide kako kuvarice uveče trpaju pakete u plavu neregistrovanu škodu i voze kući. Išli u Crveni krst, Komesarijat za izbeglice, opštinu, nema kome nisu pisali, ništa.Ulje , šećer, brašno, konzerve, higijenske pakete, namenjene njima, vidjaju po lozničkom buvljaku i prodavnicama.

    Kad je nedavno došao Danilo Rakočević, iz neke pravoslavne organizacije, čovek se iznenadio što ih je tako malo, imao je spisak od 136 ljudi. Još se više iznenadio da prvi put dobijaju njihove pakete, rekao im je da je prethodne dve pošiljke preuzeo lično njihov upravnik. A upravnika ne vidjaju, retko stiže, i to samo noću u obližnju osnovnu školu. Tu do šest ujutro, sa poslovnim partnerima, banči, pije i jede meso. Tu ga iznenade i pokažu šta oni jedu, ali ih on istera. Onda se, onako pijan, voza u džipu pored njihove zgrade i sve im pokazuje srednji prst.

    OVO NIGDE NEMA:Kad su krenuli da kucaju na razna vrata da se žale, da pišu pisma, počele su da se dogadjaju posledice. Jadranku su tri uniformisana policajca razvalila vrata, i zapretila da pazi šta radi. Spasla ga šestogodišnja ćerka koja je vrištala. Išao je u MUP. Ništa. Pre mesec dana, iza ponoći, sat vremena mu ubacivali kamenje u sobu. Prijavio je i kamenovanje.Policajac ga, posle dva dana, cinično pitao, jel’ ga još kamenuju, k’o da je u Vukovaru pa da ga ”biju” tri meseca. Kasnije je saznao da su ”akciju” izvela dva lokalna besposličara koja su ubrzo zaposleni kao graničari u Vojsci Jugoslavije.

    Prisutna je i Sunčica Aleksić, čiji muž Nenad takodje ,,tera,, pravdu tražeći svoje. Pre neki mesec došao žuti taksi, trojica ljudi tražila Nenada.,, Kako je došao, počeli da ga šamaraju, prete da će nas preko Drine, deca samo što nisu svisnula, još se nisu oporavila,,. Bivši domar, Momir, ponavlja: ,,samo motka,, . Ispijen čovek, invalid, u godinama, ne predstavlja se, kaže, nema dokumenta. Sve je prošao. NATO ga zatekao kao izbeglicu u Peći:,, Ovo je geto, ovo nigde nema, bez dokumenata ne može ni do Loznice, kamoli dalje. Ovo, ovo nema nigde. U Peći je bio ostao sa 20 sunarodnika, samo oni i UČK. Kad sam polazio ,,učkovac,, mi dao 100 maraka da mi se nadje, da preživim. Ovde, ovde nema života,, .

    Izlazimo iz izbegličkog kampa, u prozorima nepomične izbegličke glave. Jadranko kaže, nema se kud. Koreći sam sebe:,, Tako mi i treba kad sam pravio Srbiju u Bosni. Bolje bi mi bilo da sam, kad su Muslimani bežali iz Sanskog mosta, bežao zajedno sa njima,, . Svestan je represije, da ,,on,, mogu šta hoće. Kaže, ako dodje do ne daj Bože, dete za ruku pa pravo na Šešački most na granici sa Republikom Srpskom. Ima da legne, na sredinu, i da ne ustaje.

    Dragan Todorović (AIM)