AIM
  • all articles of same month
  • articles of same month and centre
  • all latest articles
  • latest articles of same centre
  • search all articles
  • search same centre
  • www.aimpress.org

    Copyright: The following text is for personal information only. Any professional use or publication in written or electronic form is subject to an agreement with AIM, 17 rue Rebeval, F-75019 Paris, France

    MON, 31 JUL 2000 10:35:52 GMT

    Slovenija i pravosudje

    Amnestirani zločinci

    Beleška o tome kako je denunciranje Gestapou nekada bio greh, a danas počinioci rečene radnje dobijaju status političkog osudjenika i godine provedene na robiji obračunavaju dvostruko, za bolju penziju.

    Ljubljana, 31.07.2000.

    Na dan 04.03.1946. godine je Okružni sud u Ljubljani osudio Vinka Zupančiča iz Maribora na dvadeset godina robije i deset godina gubitka gradjanskih prava. Izdržao je osam godina i izašao iz zatvora 31. decembra 1953. godine. U presudi Okružnog suda u Ljubljani piše da je Vinko Zupančič kriv pošto je marta 1943. godine Nemcima pokazao gde se u šumi nalazi partizanski bunker, u kome je uhvaćen i potom streljan partizan Anton Zupančič.

    Nešto kasnije je isti Vinko Zupančič izdao i aktiviste Osvobodilne Fronte (OF), ilegalne organizacije koja je tokom Drugog svetskog rata organizovala i pružala otpor okupacionim snagama u Sloveniji. Tada je uhvaćeno i kasnije mučeno petnaest aktivista OF. Gotovo svi su završili po koncentracionim logorima i većina se nikada nije vratila kući. Treći greh Vinka Zupančiča je bila saradnja sa Gestapoom tokom akcija protiv partizana, 1943. i 1944. godine. Šta više, tada je Zupančič čak i obukao uniformu Gestapoa. Nije bilo nikakve sumnje u navode optužnice, pošto je dotični sve radnje priznao i nikada opovrgao.

    Nekoliko decenija kasnije, posle osamostaljenja Slovenije, isti Vinko Zupančič (koji je krajem rata i lično završio u nemačkom logoru) traži da mu vlasti priznaju status političkog zatvorenika, da mu se kazna poništi a godine koje je proveo na robiji (kao i one u kojima nije mogao da nadje posao) - ubroje u radni staž. Prve, zatvorske, u duplom iznosu, a druge redovno. Na zahtev državnog tužilaštva, koje je tada vodio tužilac Anton Drobnič, inače i sam pripadnik domobranskih jedinica koje su tokom Drugog sv. rata bile u sastavu oružanih snaga Trećeg rajha - Okružni sud u Ljubljani odobrava da se obnovi proces protiv Vinka Zupančiča, s obrazloženjem da ponovo treba ispitati dokaze i utvrditi je li u pomenutom slučaju bilo reči o montiranom političkom procesu, ili ne.

    Čim je sud dao odobrenje za obnovu postupka, državno tužilaštvo (koje je i tražilo obnovu postupka) pribegava neobičnom manevru i - povlači optužnicu! Sudu nije preostalo ništa drugo nego da konstatuje stanje i prihvati odluku Tužilaštva (kao, uostalom, i u nekoliko stotina drugih, sličnih primera). Tako je posle pola veka, tačnije 19.01.1996. godine sud prekinuo obnavljanje postupka protiv Vinka Zupančiča. Pomenuti je uskoro dobio i izdašnu državnu odštetu za godine neopravdano provedene u zatvoru. Ni to nije sve. Odmah potom je od vlade Republike Slovenije i nadležne Komisije za sprovodjenje Zakona o ispravljanju nepravdi zatražio da mu se godine bez zaposlenja, kao i one provedene u zatvoru ubroje u radni staž. Na sudu se pojavio i njegov svedok, inače bivši stanodavac, koji je o Vinku Zupančiču ispričao same krasne stvari. Da je g. Zupančič “pošten čovek” koji je bio “dugo neopravdano zatvoren”. Da je po izlasku s robije sve vreme tražio posao, te “više puta došao kući i rasplakao se, pošto niko nije hteo da ga zaposli”. Prvo redovno zaposlenje je dobio tek 1976. godine. Kao kamenorezac.

    Na osnovu Zupančičeve molbe i iskaza svedoka savetnica u tadašnjem Drnovšekovom kabinetu Darinka Kalan priprema predlog zaključka vlade. Prema tom dokumentu Vinku Zupančiču treba priznati status političkog zatvorenika, a vreme koje je proveo u zatvoru mu se ubraja u radni staž (u duplom iznosu), dok mu period u kome je bio bez zaposlenja (do 1976. godine) sleduje kao normalni radni staž i sve ulazi u penzionu osnovicu.

    Ovakav happy end nije bio kraj samo jednog bizarnog sudsko-političkog procesa, već je to epilog jednog od stotina obnovljenih procesa u osamostaljenoj Sloveniji, procesa koji vuku svoje korene (i uzroke) iz Drugog svetskog rata. Sve je počelo kada se nova slovenačka vlast, kao i mnoge druge postkomunističke države, uhvatila u koštac sa senkama prošlosti, pokušavajući da stane na kraj montiranim političkim procesima i nepravdama. U tom smislu je teško odreći opravdanost i legitimitet zakonima, koji su radi ovakvog višeg cilja brzometno provučeni kroz proceduru i usvojeni. Medjutim, slučaj Vinka Zupančiča je tamna strana dobre namere. Tu se pokazalo da cilj zakonodavca nije bilo samo popravljanje stvarnih devijacija komunizma (i anuliranje krivice onima koji su nepravedno osudjeni na montiranim procesima), već i amnestija onih, za koje je gotovo nemoguće tvrditi da su bili žrtve “političkih procesa” . Primer Vinka Zupančiča zapravo najviše opterećuje činjenica da nikada nije došlo do pravog, ponovljenog sudjenja, tokom koga bi se još jednom pročešljale i utvrdile sve činjenice, pošto je tužilac bez ikakvog obrazloženja, kako to nalaže zakon - povukao tužbu.

    Zupančičev slučaj nije bio, dakle, jedina “sabotaža” od strane slovenačkog tužilaštva. Od početka devedesetih, kada je na čelo državnog tužilaštva došao Anton Drobnič, naredjalo se na tuce sličnih primera. Početkom 1991. godine je ondašnji gradski sekretar, zadužen za komunalu u Ljubljani, bez obrazloženja naredio da se unište spomen-stubovi koji su obeležavali kuda je za vreme okupacije glavni grad Slovenije opasivala bodljikava žica. Kada je javnost sa negodovanjem dočekala takav čin, sekretar, inače kadar desnice, izjavljuje kako je to uradio zbog “farbanja” stubova. Podignuta je i optužnica protiv navedenog gospodina, ali se “zaglavila” u fijoci jednog od saradnika Antona Drobniča. Priča se ponovila i u “slučaju Levstik”.

    Protiv Vinka Levstika, danas uspešnog hotelijera iz Gorice (Italija) uvedena je 1982. godine istraga zbog sumnje da je bio umešan u ratne zločine tokom Drugog svetskog rata. Istraga se prelila u optužnicu, u kojoj se tvrdilo da je Levstik kao pripadnik domobrana i organizacije Crna ruka tokom nekoliko akcija pobio ukupno trinaest civila, pet ranio i učestvovao u hvatanju tri partizana. Državni tužilac Tomaž Miklavčič, uprkos prikupljenim dokazima i iskazima još živih svedoka (o Levstikovim zločinima), zaključuje da tužbu treba odbaciti pošto “ne postoje tvrdi dokazi”. Na sličan način je od strane istog tužioca odbačena i tužba protiv tadašnjeg (i sadašnjeg) ministra odbrane Slovenije Janeza Janše. Tužba je podignuta zbog sumnje da bilo zloupotreba javnih ovlašćenja prilikom preprodaje oružja u zaraćene republike ex-Jugoslavije. I pored brojnih dokumenata (iz koji se moglo zaključiti da je ministar izdavao jasna naredjenja, znao šta se dogadja, potpisivao račune i tražio pare, koje su kasnije iščezle u nepoznatom pravcu), tužilac Miklavčič donosi oslobadjajući akt u kome lakonski beleži da "rezolucija Saveta bezbednosti UN o embargu na isporuke oružja republikama SFRJ nije pravni, nego politički akt”.

    Ovakvi potezi vodećih ljudi u slovenačkom tužilaštvu naneli su državi ne samo političku, već i materijalnu štetu. Kako tu stvari stoje, jasno je kada se saberu sve revizije sudskih postupaka koji su okončani neposredno posle Drugog svetskog rata. Tužilaštvo je samo do 1996. godine po istom šablonu odustalo od progona 140 lica. Kao i slučaju Levstika ili Zupančiča, postupak je bio neverovatno jednostavan. U sud je stigao predlog oštećenih za obnovu postupka; sud odobrava da se postupak obnovi i slučaj ispita, a tužioci u skladu s instrukcijama s vrha povlače optužnice. I nema procesa. Time su tužioci preuzeli funkciju sudija, dezavuisali optužnice i “presudili” sporne primere.

    Tako su oni, kojima bi kazna na obnovljenom procesu možda bila potvrdjena, proglašeni “žrtvama političkih procesa” i osvojili pravo da od države naplate odštetu i umnože radni staž i druge beneficije. A kako nikome ne može biti dva puta sudjeno za istu kažnjivu radnju, tu je najčešće bio i kraj pravnog puta. Država je na taj način do sredine devedesetih godina utrošila oko 11 miliona nemačkih maraka, a danas je suma, naplaćena kao odšteta, bar još dva puta tolika. Dileme oko svrsishodnosti takvog načina brzopletog i neodgovornog “amnestiranja zločinaca iz bivšeg režima” aktuelizovala je i nedavna rokada političkih struja u Sloveniji, kada su ministarske fotelje zauzeli kadrovi s desna, koji se zalažu za još brže “ispravljanje nepravdi”, na već opisani način.

    Sve to možda i ne bi bilo toliko zanimljivo, da se iza svega ne krije veliki politički razlog. Nekadašnji vrhovni tužilac Slovenije Anton Drobnič nikada (ni pre, ni tokom funkcije) nije krio svoja politička ubedjenja - da je partizanski otpor nemačkom i italijanskom okupatoru bio nekoristan i zločinački, a da su domobrani, kojima je lično pripadao, bili na pravoj strani, bez obzira na “taktičko savezništvo” s Hitlerom. Drobničevu funkciju i političku filozofiju nasledila je i u praksi sprovodi sadašnja ministarka pravosudja Barbara Brezigar. Za one, koji su u Miklavčičevom i Drobničevom mandatu zakasnili da naplate svoje robijaške dane, sada je otvorena nova šansa da dokažu “političko mučeništvo”. Jedini uslov je da su bili kolaboracionisti početkom četrdesetih, a danas simpatizeri desnice.

    Igor Mekina (AIM Ljubljana)