AIM
  • all articles of same month
  • articles of same month and centre
  • all latest articles
  • latest articles of same centre
  • search all articles
  • search same centre
  • www.aimpress.org

    Copyright: The following text is for personal information only. Any professional use or publication in written or electronic form is subject to an agreement with AIM, 17 rue Rebeval, F-75019 Paris, France

    THU, 27 JUL 2000 03:39:48 GMT

    Slovenija i mediji

    Jeftina novinarska koža

    Pritisak policije na novinare ponovo pokreće pitanje imaju li novinari pravo na zaštitu svojih informatora.

    Ljubljana, 26.07.2000.

    U poslednje vreme je okosnica brojnih diskusija dilema imaju li novinari pravo da štite svoj izvor informacija i gde je granica rečene zaštite. Pokretačka snaga za ovu raspravu jesu brojni skandali, koji od trenutka nastanka samostalne Slovenije potresaju državu, zahvaljujući integritetu pojedinih novinara koji su javnost obaveštavali o tajnim ili strogo poverljivim podacima, koji su izdašno cureli iz vladinih institucija. Državni organi su prvo pokušavali da zataškaju stvari, nastojeći da se pokažu boljim od prethodne vlasti (u bivšoj SFR Jugoslaviji), ali im je ubrzo takav kurs dosadio. Tako je u poslednje vreme opisana politika promenjena i novinare organi državne represije ponovo pozivaju na informativne razgovore, njihova dokumentacija je meta oduzimanja radi pokretanja istraga, a praktikuju se i pretresi stanova poslanika "sedme sile".

    Početkom devedesetih godina je Društvo novinara Slovenije pokušalo da isposluje pravnu zaštitu kako novinara, tako i njihovih informatora. U tadašnji predlog Zakona o javnom informisanju je trebalo uključiti i paragraf da "novinari imaju pravo da štite izvor informacija", a da su za čuvanje tajni odgovorni "državni službenici" i ne novinari, koji samo tačno prenose informacije do koji su došli. Cilj ove inicijative je bio - kako je objašnjavao tadašnji predsednik slovenačkog Društva novinara Marjan Sedmak - da "novinar ne može biti doušnik". A onda je ovakav paragraf o zaštiti izvora informisanja najednom iščezao iz konačnog teksta zakona.

    Usledilo je nekoliko afera, posle kojih je tadašnji ministar policije Mirko Bandelj otišao u liberalnu krajnost i predložio takvu formulaciju ovog novinarskog prava, prema kojoj bi novinari i njihova "duboka grla" bili potpuno zaštićeni na sudu. Novinari bi, praktično, imali pravo da objave bilo kakvu tajnu informaciju, bez straha od ikakve sankcije, što je formula koju ne poznaju ni SAD, inače najliberalnija država u domenu zaštite novinara i njihovih prava. To je čak i za Janeza Drnovšeka bilo previše i predlog je jednostavno zaboravljen. Sada se slovenačko novinarsko društvo ponovo trudi oko istog člana u novom Zakonu o medijima. Iako je zakon predložila stara, Drnovšekova administracija, izvesno je da će ga uskoro usvojiti nova, Bajukova vlada. I paragraf o zaštiti izvora informisanja je napisan na novo, ali je nesretnim slučajem sročen tako široko, da novinarima opet ne pruža nikakvu zaštitu.

    U medjuvremenu je javnost potreslo nekoliko dogadjaja, koji su izazvali nove rasprave na istu temu. Poslednji je slučaj novinara mariborskog Večera, koji je 14. juna ove godine objavio izveštaj o saradnji slovenačke i američke obaveštajne službe na području SR Jugoslavije. Suočen sa kriminalistima, novinar je počinio presedan i izručio traženi dokument, posle čega je njegov informator ekspresno uhvaćen i kažnjen. Što je dokaz da su novinari, koji pojma nemaju o svojim pravima i svetskim standardima uistinu najveća opasnost za profesiju samu. Mada to nije i jedini takav slučaj u Sloveniji.

    Hronološki, stvari oko statusa novinara i njihovih informatora počinju da se komplikuju posle ponovnog uvodjenja prakse "informativnih razgovora" sa inkriminisanim novinarima. Tako su slovenački policajci 31. decembra 1996. godine upali u stan Bojana Budje, dopisnika Večera iz Novog Mesta. Naoružani sudskim nalogom, policajci su prevrnuli stan tražeći strogo poverljive dokumente, na osnovu kojih je Budja napisao i objavio članak o mahinacijama slovenačke politike prilikom kupovine oružja i ostale vojne opreme.

    Pošto tražene papire nisu našli, policajci su se zadovoljili konfiskacijom nekoliko drugih Budjinih fajlova. Posle privremenog zatišja, ondašnji Drnovšekov kabinet potresa i drugi, sličan slučaj, kada je novinar Jadran Vatovec u tabloidu Slovenske novice objavio faksimile strogo poverljivog izveštaja, na osnovu čega se moglo zaključiti da je Slovenija od Izraela kupila minobacače i municiju koji tehnički nisu bili potpuno ispravni. Ministarstvo odbrane je odmah poslalo predlog tužilaštvu da protiv novinara Vatovca pokrene krivični postupak. Medjutim, žestoki protesti Društva novinara Slovenije učinili su da zahtev Ministarstva odbrane bude odbačen, iako je ostala dilema - šta ubuduće raditi u sličnim slučajevima.

    Da bi stvar bila gora, svi navedeni primeri ukazali su i na rupu u zakonodavstvu; ne samo da Slovenija nema zakon koji bi štitio izvor informacija i pojedinog novinara, već aktuelno slovenačko zakonodavstvo omogućava kažnjavanje kako onih, koji medijima dostave kakvu informaciju označenu kao državnu tajnu, tako i onih koji opisanu informaciju objave. A kazne su rigorozne.

    I poredjenje sa regulisanjem tog pitanja u državama "malo zapadnije" daje dodatne razloge za sumorne zaključke. Jer, fakat je da su sva pitanja vezana za novinarsku branšu u Evropi mnogo bolje rešena. Većina evropskih država usvojila je posebne zakone kojima štiti pravo novinara da zaštite svoj izvor informisanja, dok je publikovanje državnih tajni - bar što se novinara tiče - u principu dozvoljeno. Fridhem Hufen, inače profesor univerziteta u Majncu, suštinu sukoba novinar-država objašnjava, na primer, na sledeći način: "Država svakako ima pravo da ograniči provaljivanje državnih tajni, ali pod uslovom da time ne ograničava slobodu štampe. Tako je u Nemačkoj, recimo, moguć kazneni progon državnog službenika koji je novinaru odao tajnu informaciju obeleženu žigom državne tajne, ali nije moguće progoniti novinara ili novinu u kojoj je ta informacija objavljena."

    Reči profesora Hufena, inače stručnjaka za ustavno pravo, potvrdjuje i pravosudna praksa Evropskog suda za ljudska prava i američkog Vrhovnog suda. Od čuvene afere u vezi "Pentagonskih papira", kada su američke sudije dozvolile da se u Washington Postu i New York Timesu publikuju strogo poverljive studije o vijetnamskom ratu, pa do poznatog primera "Spy-ketcher", praksa je potvrdjeno ista - novinari u Zapadnoj Evropi i Americi imaju pravo ne samo da informišu javnost i povodom pojedinih pitanja zauzimaju stavove, nego i da javnosti razotkrivaju važne državne tajne i istovremeno štite izvore svojih podataka. Veoma dobre zakone o zaštiti informacija imaju i Holandija, Francuska i Nemačka. U Nemačkoj je, izmedju ostalog, strogo zabranjeno oduzeti novinaru njegove beleške.

    Što se Švedske tiče, tu se otišlo tako daleko, da je sud u jednom slučaju potvrdio da novinar ima pravo da uništi dokazni meterijal u vezi počinjenog krivičnog dela, kako bi zaštitio svoj izvor. U navedenom slučaju se radilo o - koži jednog vuka! Taj vuk je mesecima terorisao nekoliko sela, sve dok mu na kraju “nepoznati počinilac” nije došao glave i kao dokaz da štetočine više nema, novinaru predao kožu. Novine koje su objavile sliku vučje kože našle su se u procepu; policija je zahtevala da novinari otkriju identitet lovca, jer je ubijanje vukova bez dozvole u Švedskoj krivično delo. Novinari su zahtev policije odbili. Policija je novinare optužila da su uništenjem papira, u koji je bila zavijena vučja koža, namerno prikrili trag koji bi vodio do krivolovca i slučaj predali nadležnom tužiocu. Sud je na kraju ipak odbranio pravo novinara da zaštiti svoj izvor podataka, čak i po cenu uništavanja tragova krivičnih dela.

    Ukoliko bi se, medjutim, slična stvar desila negde bliže, u bilo kojoj ex-jugoslovenskoj republici, uključujući i Sloveniju, nema sumnje da bi se na sudu našla ne samo uštogljena vukova, nego i novinarska koža. Ili bi novinari samoinicijativno, kako dokazuje najnoviji slovenački slučaj, obukli cipele doušnika i policiji izručili svog informatora.

    Konačno, evropski standardi u vezi ovog pitanja jesu važni kako za službenu Ljubljanu, tako i za novinare iz ostalih država nekadašnje Jugoslavije. Od svih bivših jugo-republika, samo je Makedonija ustavno zaštitila pravo novinara da štiti svoj izvor podataka. U Sloveniji je domaće zakonodavstvo daleko ispod evropskih standarda, mada su pojedini novinari svejedno kuražni prema vlastima, pre svega zahvaljujući integraciji Slovenije u Evropsku Uniju, što im omogućava direktnu žalbu na Evropski sud za ljudska prava. Iako je to još uvek daleko od standarda kakve, zbog potrebe za svestranim i slobodnim obaveštavanjem domaće javnosti, uživaju novinari u Evropi.

    Igor Mekina (AIM Ljubljana)