AIM
  • all articles of same month
  • articles of same month and centre
  • all latest articles
  • latest articles of same centre
  • search all articles
  • search same centre
  • www.aimpress.org

    Copyright: The following text is for personal information only. Any professional use or publication in written or electronic form is subject to an agreement with AIM, 17 rue Rebeval, F-75019 Paris, France

    TUE, 18 JUL 2000 21:54:42 GMT

    Predizborna Srbija

    Otimanje Beograda

    Za razliku od Jugoslavije, koju je sebi prilagodio hajdučkim ustavnim prepadom, Milošević njen glavni grad osvaja korak po korak, strpljivo, sporim i sistematskim davljenjem

    AIM, Podgorica, 18. 7. 2000.

    (Od dopisnika AIM iz Beograda)

    Suočen sa gubitkom na lokalnim izborima u jesen 1996. – ili, tačnije, tromesečnim građanskim demonstracijama 1996/97 prinuđen da taj poraz prizna – Milošević je, navodno, izjavio da će s Beogradom lako. Za taj "džambo-džet" opozicija nema kvalifikovanog "pilota", taman i da joj je predat u ispravnom stanju. Za neki mesec, opozicija će na upravljanju Beogradom pokazati koliko je nesposobna, a povratak socijalista na vlast Beograđani će dočekati ovacijama. Danas, pred nove lokalne izbore, Milošević je prinuđen da beogradske vlasti isteruje golom silom, pošto je na mesta predsednika opštinskih organizacija rasporedio najtežu kadrovsku artiljeriju.

    Razlog nije to što Beograd funkcioniše kako treba, niti što gradske vlasti pokazuju neke naročite sposobnosti u upravljanju, pa čak ni održavanju osnovnih funkcija dvomilionske metropole. U Beogradu javni prevoz funkcioniše samo u rasponu od nikako do loše, letnje nestašice vode – i inače krajnje sumnjivog "kvaliteta" – hronične su kao i redovi za lekove, mleko, hleb, ulje, šećer i benzin, propale gradske ulice zatrpane su đubretom, zakrčene kioscima i tezgama uličnih preprodavaca svakojake švercovane robe. Taj mrak – doslovno ili metaforički, svejedno – samo čine gušćim izlozi luksuzne inostrane robe, raskošne (prazne) benzinske pumpe na prilazima ili u samom gradu, upadljivo mnoštvo noćnih klubova, kafana i prepunih kafića.

    TRN U OKU: Ključni razlog za socijalističko-julsko-radikalsku ofanzivu na glavni grad, žestoko započetu ovog proleća, može se tražiti u onom što se nekada zvalo "duhom Beograda" i – bar u ovom trenutku – njegovim tipičnim izrazom u obliku koji je ponekad vidljiv kao ironična distanca, ponekad kao potpuna ravnodušnost prema vlastima. Svim vlastima, možda treba naglasiti: Šešeljevi napadi na gradske čelnike koji su "uništili" Beograd ne nailaze ni na kakav odjek, kao ni julsko-socijalistička saopštenja puna brige za sudbinu Beograđana izloženih patnjama u organizaciji "izdajničkih" i "plaćeničkih" gradskih vlasti. Jedina izvesnost, mnogo puta potvrđena u protekle četiri godine, jeste da stanovnici glavnog grada ne podržavaju Slobodana Miloševića, i da su zbog toga spremni da (valjda privremeno) zatvore oči pred slabostima svojih lokalnih "vlastodržaca". U ovom slučaju, to se odnosi na Srpski pokret obnove (SPO) koji je još 1997. pučistički smenio gradonačelnika Zorana Đinđića i na njegovo mesto doveo Vojislava Mihailovića, unuka "đenerala Draže", da bi se na vlasti do danas održao uz podršku bivših koalicionih partnera sa lokalnih izbora 1996.

    Ta podrška iznuđena je egzistencijalnom nužnošću zajedničkog suprotstavljanja gradskoj opoziciji socijalista, "julske" levice i Šešeljevih radikala, istih onih koji kao vladajuća koalicija u Srbiji diktiraju uslove opstanka Beograda. U protekle tri godine uredbama republičke vlade budžet Beograda sveden je na manje od jedne desetine sredstava kojima je raspolagala bivša (socijalistička) vlast, nadležnost nad glavnim izvorima prihoda – promet nekretninama, upravljanje građevinskim zemljištem, prihod od iznajmljivanja poslovnog prostora, itd. – "preuzela" je Republika. Čak je i Zakon o stambenoj izgradnji preko noći promenjen, kako bi se funkcionerima vlasti omogućilo doziđivanje, nadziđivanje, "adaptacija", proširivanje i gradnja stambenog prostora na koju gradska i opštinske vlasti nemaju nikakvog uticaja, pa čak ni inspekcijske nadležnosti. Grubo govoreći, skupština Beograda svedena je na upravljanje komunalnim službama i raspolaganje prihodom od dodatnog poreza na promet proizvoda i usluga od 3 odsto, koji je naplaćivan samo na području Beograda i u korist gradske kase.

    TRI POSTO, MANJE-VIŠE: Da ironija bude veća, pomenuti porez – poznat pod imenom "taksa 3 posto" – uveli su, u vreme svoje vlasti, sami socijalisti, nemoćni da se nose sa beogradskim "džambo-džetom". Pred izbore 1996. koalicija "Zajedno" obećala je ukidanje takse, ako pobedi. I, zaista, jedno vreme posle izbora taksa nije naplaćivana, sve dok intervencijama režima ionako tanušni izvori gradskih prihoda nisu potpuno presušili, a novi upravljači shvatili da ne treba olako obećavati i da su tri posto iz tuđeg džepa – čak i u državi osiromašenoj koliko je Srbija osiromašena – velika sredstva. Početkom ove godine, pošto je prethodno "ugasila" odnosno preuzela sve druge izvore finansiranja Beograda, republička vlada je blokirala i račun na koji je uplaćivan prihod od "takse 3 posto".

    Taktika permanentnog "razotkrivanja korupcije" koju su režimski mediji od početka vodili protiv beogradskih vlasti nije dala očekivane efekte. Ne zato što korupcije u gradskim službama nema, već zbog apsurda da režim koji je zasnovan na principima porodično-klijentske manufakture uopšte može nekoga ozbiljno optužiti za pljačku, korupciju i nepoštenje. Beograđani su, bar oni sa očuvanim smislom za humor, godinama unazad pravili sprdnju od uzajamnog nadmetanja državne Radio-televizije Srbije i lokalnog, "Draškovićevog" Studija B u "razotkrivanju" (ne)dela onih drugih i obeležavanju sopstvenih postignuća u svemu i svačemu.

    OBNOVA, IZGRADNJA I RASTURANJE: Istini za volju, beogradske vlasti su se u vreme prošlogodišnjeg NATO bombardovanja pokazale znatno odgovornijim od režimskog "pumpanja patriotizma" i neosvrtanja na žrtve (osim u propagandne svrhe), JUL-ovih "branilaca mostova" aktivnih samo dok su tv-kamere uključene i radikalski nepismenih poklika "Nedamo Kosovo!". Kada ni posle godinu dana državna propaganda nije uspela da postigne očekivano jedinstvo naroda i režima, Milošević se okrenuo Beogradu. U toj odluci možda je kao dodatni faktor za udar na prestonicu delovalo i "nezadovoljstvo Beogradom" povremeno izražavano u govorima opozicionih lidera, izazvano – po njihovoj oceni – nedovoljno masovnom podrškom Beograđana opozicionim akcijama.

    Policijska represija, od kraja prošle godine usmeravana prvenstveno na Studentski pokret "Otpor!", naglo je pojačana u proleće ove godine. Sa ulica su se batinanje, privođenje i hapšenja proširila na školska dvorišta i fakultete. Oprobani način angažovanja batinaša u "civilu" i organizovanja "spontanih" reakcija građana primenjen je i ovog puta, a u maju naročito na Arhitektonskom, Filozofskom, Pravnom i Elektrotehničkom fakultetu. Profesori koji su javno podržavali "Otpor!" ili se bar protiv njega nisu javno izjašnjavali izbačeni su sa fakulteta, neki od njih i batinama. Nepoželjni nemaju pristup na fakultet čak i kada se radi o komemoraciji preminulom kolegi. Kada ni to nije proizvelo poželjne efekte, ministar obrazovanja naredio je krajem maja rektorima univerziteta da u roku od tri dana završe školsku godinu i "isprazne objekte".

    Dobro ocenjujući da protivniku ne treba dati ni trenutak vremena za predah, Milošević je istovremeno pojačao pritisak na beogradske medije i javno mnjenje. Po zloglasnom Zakonu o javnom informisanju od nezavisnih medija naplaćeno je više od 30 (samo u junu ove godine gotovo 4) miliona dinara.Beograd je ostao i bez eletronskih nezavisnih medija.

    IZBACIVANJE I USKAKANJE: Što se tiče javnog mnjenja, leva i desna ruka socijalista, JUL i radikali, sinhronizovano su počeli da prete donošenjem antiterorističkog zakona koji će – sudeći po najavama najglasnijih zagovornika – ukinuti svako glasno, ako ne i svako mišljenje u Srbiji. Opozicija – taman ponovo "ujedinjena" – našla se u nokdaunu. Dok je sredinom maja policija na beogradskim ulicama premlaćivala sve prolaznike redom, i dok su građani uprkos tome nastavljali da demonstriraju zbog otimanja Studija B, opozicioni lideri nisu ništa preduzeli, ništa rekli, osim povremenih besmislica, od kojih je "razočaranje" brojem Beograđana koji protestuju moglo zvučati – i zvučalo je – kao uvreda. Posle nedelju dana batina s jedne, i "velikih" reči uz beskrajno sastančenje, s druge strane, protest je završen tako što je nekoliko stotina Beograđana ispljuvalo obe vlasti, i beogradsku "opozicionu", i režimsku.

    Nesposobnost gradskih vlasti (u ovom slučaju treba čitati: Srpskog pokreta obnove), mlako i više nego zakasnelo reagovanje na režimski napad i "odsecanje" važnih gradskih institucija i funkcija navela je pojedine analitičare zbivanja da otvoreno izraze sumnju o saradnji SPO sa režimom, ili bar prećutnom sporazumu u kom obe strane vide i pronalaze neku korist. Po mišljenju Gaše Kneževića, izvšnog direktora Centra za unapređivanje pravnih studija, SPO se "sumnjivo" ponašao ne samo u slučaju otimanja Studija B, nego i u kasnijem "preuzimanju" Gradskog saobraćajnog preduzeća. "Bojim se da ima onih koji su opozicionu scenu shvatili kao skup ljudi osuđenih na oreol mučenika. Ali (Draškovićeva) najveća greška nije u tome, već u činjenici da je 'polupao lončiće' kada je u poziciji vlasti nastavio da nosi odoru mučenika, čime je u svojoj ličnosti želeo da spoji nespojivo – vlast i mučeništvo. Pri tome – a kada je u pitanju Beograd – ne sme biti zaboravljeno da je vršio manjinsku vlast, podržavan SPS odbornicima, a ko sa đavolom tikve sadi o glavu mu se lupaju."

    Dok su pomenuti i slični događaji zaokupljali pažnju javnosti, na drugoj strani pripreman je teren za nove intervencije režima. U trenutku dok su Vuk Drašković, Zoran Đinđić i Vojislav Koštunica u Moskvi očekivali podršku za "vraćanje" Studija B, privatni beogradski prevoznici konačno su stupili u nekoliko puta najavljivani štrajk, zahtevajući poskupljenje. Neka vrsta ("miloševićevskog") smisla za humor mogla se uočiti u činjenici da štrajkuju prevoznici kojima su beogradske vlasti – u nastojanju da kakav-takav javni gradski prevoz održe – omogućile poslovanje. Saobraćajni kolaps, dodatno i uveliko razvikan preko državnih medija, potrajao je nekoliko dana, taman da republička vlada "u interesu Beograđana" dakako, "preuzme" Gradsko saobraćajno preduzeće. Privatnici su sutradan okončali štrajk i ćutke nastavili da voze po starim cenama, državni mediji su proslavili uvođenje reda – uz pomoć pedesetak vojnih i policijskih autobusa – da bi se sve okončalo uobičajenim stanjem haosa i redovnom slikom beogradskih ulica na kojima, kao lešine dinosaurusa, stoje pokvareni autobusi koji su koliko jutros "ispravni" izašli na ulice.

    PRINUDNA UPRAVA: Tako se, do sada bar, nisu ostvarila očekivanja da će se pitanje Beograda rešiti formalnim zavođenjem prinudne uprave, za šta Miloševićevom režimu naizgled ništa ne stoji na putu. Ipak, samo naizgled. Ni "ugašeni" Studio B – koji je sada samo još jedan od kanala RTS – ni "pridavljene" novine ne poništavaju ono što je, sa stanovišta režima, ključna beogradska mana – nedostatak bilo kakve podrške socijalističko-julsko-radikalskoj koaliciji. Centralne beogradske opštine prešle su u ruke opozicije još na prvim višestranačkim izborima. U dva dosadašnja izborna ciklusa rejting socijalista i satelitskih stranaka nije se popravio, naprotiv: broj opština u kojima socijalisti nemaju nijednog lokalnog odbornika pre će se povećati no smanjiti. U tom pogledu, Beograd je sve opozicioniji – što, međutim, ne znači da popularnost opozicionih stranaka i, naročito, njihovih lidera, raste.

    Tog paradoksa, koliko god on to bio samo na prvi pogled, Miloševićev režim i njegovi izvršioci mora da su svesni. Utoliko nije bilo iznenađenje ni to što je republička vlada po uobičajenom postupku, bez najave, blokadu gradskih sredstava od "takse 3 posto" okončala – preuzimanjem. Jer, rečeno je u obrazloženju "nadležni gradski organi na neadekvatan način pristupaju poslu, i to kako u pogledu potrebne sadržine programa tako i povodom celog postupka kojim program treba da se dovede do realizacije". Iza citirane umotvorine krije se činjenica da se radi o godišnjem iznosu od oko 60 miliona maraka, o kojima će od sada – bez suvišnog mešanja beogradskih vlasti ili, sačuvaj bože, građana, odlučivati republička vlada.

    Svi potezi koje je režim preduzeo u otimanju Beograda najpre se i, kako izgleda, najbolje mogu tumačiti tek u širem kontekstu priprema za dugotrajni o(p)stanak na vlasti. Imobilisan i u tom smislu polumrtav, Beograd – na čije se birače u podršci režinu ne može računati – služi kao upozorenje unutrašnjosti Srbije. Ona je, od prošlogodišnjeg NATO bombardovanja, na neki način preuzela ulogu prestonice u otporu režimu. S režimske tačke gledišta, "oslobađanje" Niša, Novog Sada, Kragujevca, Čačka, Kraljeva ili bilo koje druge opozicione opštine manje je isplativo od finansijskog davljenja Beograda. To je onaj jedinstveni slučaj kada je 3 posto veće od 97 odsto, a "zakonsko" gušenje beogradskih novina u stvari dalje efikasno ruiniranje javnog mnjenja. I, najzad, kad Beograd "padne", sa ostatkom će biti lakše.

    Aleksandar Ćirić (AIM)