AIM
  • all articles of same month
  • articles of same month and centre
  • all latest articles
  • latest articles of same centre
  • search all articles
  • search same centre
  • www.aimpress.org

    Copyright: The following text is for personal information only. Any professional use or publication in written or electronic form is subject to an agreement with AIM, 17 rue Rebeval, F-75019 Paris, France

    SAT, 01 JUL 2000 12:01:35 GMT

    Kočevski Rog, godišnjica

    Prekrajanje istorije

    Novi predsednik slovenačke vlade Andrej Bajuk i svita njegovih ministara prisustvovali su svečanosti na kojoj je pevana domobranska himna i isticana besmislenost otpora fašističkom okupatoru u Drugom svetskom ratu.

    Ljubljana, 30.06.2000.

    Da li bi u nekoj od evropskih zemalja moglo da se desi da predsednik vlade učestvuje na komemoraciji gde govornici strasno govore o promašenosti borbe protiv nacizma pre više od pola veka i glorifikuju domaće kolaboracioniste? Pa da na kraju, u društvu sa predsednikom parlamenta i nekoliko ministara, zapeva koračnicu kolaborantskih jedinica, koje su se rame uz rame borile sa silama Osovine? Možda je slična prilika bila pre koju godinu u Tudjmanovoj Hrvatskoj ili Hajderovoj Austriji, ali svakako ne u tako visokom državnom sastavu; a što se tiče država savremene Evrope – slično ponašanje može izazvati samo jed i gnušanje.

    Uzmimo, na primer, Francusku. I tamo je krajem Drugog svetskog rata u pobedničkim pogromima stradalo na desetine hiljada domaćih kolaboracionista, saradnika nemačkih okupatora, članova Višijeve vlade i sasvim nedužnih ljudi – ali to nikada nije bio razlog da bi se neki francuski zvaničnik javno zamislio nad smislom antifašističkog otpora.

    A upravo to se desilo ovih dana u Sloveniji, kada su prilikom komemoracije ťubijenim neprijateljima komunizmaŤ u Kočevskom Rogu predsednik slovenačke vlade Andrej Bajuk, predsednik parlamenta Janez Podobnik, ministar odbrane Janez Janša, ministar spoljnih poslova Lojze Peterle i nadbiskup Franc Rode u društvu počasne čete Slovenačke vojske i smernih podanika sa očitim odobravanjem slušali govor Justina Stanovnika. A počasni govornik je na opšte zadovoljstvo prisutnih izjavio kako "gradjanski rat u Sloveniji još uvek traje", da ga predvode "postkomunisti" i da "takozvana narodnooslobodilačka borba ne može biti temelj naše državnosti, jednostavno zato što je bila prevara".

    Taj deo govora, plus pevanje domobranske himne "Moja domovina" na kraju priredbe – uzburkao je slovenačku javnost. Činjenica je da Slovenija ni posle 1991. godine nije promenila zvaničnu istoriografiju, koja antifašističku borbu vrednuje kao pozitivnu epizodu u ovdašnjoj ne baš ratničkoj istoriji. Zvanična politika i reformisani komunisti priznali su već posle 1990. godine mnoge greške i zločine jednopartijskog sistema, a potom su usledili zakon o denacionalizaciji, zakon o žrtvama ratnog nasilja i drugi slični akti, kojima je trebalo bar donekle popraviti počinjene nepravde. Ali, uprkos svemu, doprinos antifašističke borbe nikada nije opovrgnut.

    Tako se svake godine i dalje obeležava 27. april kao "Dan otpora" okupatoru (sadržina praznika je ostala ista iako se više ne zove "Dan Oslobodilačkog fronta", kako se taj praznik decenijama zvao do početka devedesetih), na partizanske spomenike se redovno polažu venci (palima u Dražgoškoj bitci, junacima iz Pohorskog bataljona, itd.) a konkurentske organizacije "ratnih veterana", pre svega domobrana, koji su se u Drugom svetskom ratu borili kao deo nemačke ratne mašinerije i koji su se 1941. godine zakleli na vernost Adolfu Hitleru – nikada nisu dobile isti status kao Boračka organizacija, u koju su učlanjeni nekadašnji partizani i pripadnici Oslobodilačkog fronta iz Drugog svetskog rata. Zato u Ljubljani i drugim gradovima po Sloveniji još uvek stoje spomenici partizanima i revolucionarima, nije uspelo ni ťizmeštanje iz gradskog ezgraŤ spomenika Edvardu Kardelju i Borisu Kidriču, a ulice i škole se još uvek diče imenima slavnih partizanskih brigada.

    Ništa čudno, dakle, da je pomenuti dogadjaj uzburkao duhove u slovenačkom društvu; usledile su žestoke reakcije na potez nove, desničarske vlade. Poslanik Zmago Jelinčič, prvak nacionalne partije, poznat po svojim britkim izjavama, rekao je tim povodom da "deo slovenačkog identiteta nikako ne može da bude kolaboracionizam, pošto oni, koji su izdali svoj narod i pridružili se tudjinu u njegovom uništavanju - jesu gori čak i od okupatora". Predsednik organizacije boraca Ivan Dolničar ocenio je povodom (zlo)upotrebe počasne čete da je "sramota za Slovenačku vojsku da učestvuje na takvoj svečanosti", te da je rečena komemorativna misa za dušu domobransku pretvorena u "čin netolerancije i uvreda ne samo na račun narodnooslobodilačke borbe, nego i svih onih koji te vrednosti poštuju". Javio se i predsednik države Milan Kučan, rekavši da je zaključak "da je narodnooslobodilačka borba bila prevara jednaka tvrdnji da su Drugi svetski rat i borba saveznika – prevara!".

    Gotovo istovremeno je usledila i reakcija u drugom domu slovenačkog parlamenta. Većnik Veljko Rus je predložio da Državno veće prihvati izjavu kojom protestvuje protiv spornih izjava ljubljanskog nadbiskupa Franca Rodea. Rus je osudio "sistematičnu politizaciju Rimokatoličke Crkve u Sloveniji", koja se iskazuje u napadu na neke gradjane i pojedine institucije slovenačke države. Dodao je da nadbiskup Rode "neprekidno raspiruje versku mržnju i netoleranciju, sa neprestanim negativnim prozivanjem onih koji nisu verni". Na sličan način, ali u obrnutoj srazmeri, kaže Rus, slovenačka Crkva glorifikuje one koji su saradjivali sa okupatorom, podržava pevanje domobranskih koračnica a otpor protiv sila Osovine redukuje na "boljševičku revoluciju". Potom je sednica Državnog veća bila napeta a debata eksplozivna, neki većnici su demonstrativno napustili sastanak i to je bio razlog što na kraju nije usvojena nikakva odluka.

    Sada se nameće pitanje - kako dalje? Konstatacije Veljka Rusa su više nego tačne, a nije ih teško ni proveriti. U trenutku dok pišemo ove redove isti nadbiskup Rode na Trećem kanalu (katoličke) TV govori o nekadašnjoj "nemačkoj veri" (misleći na protestante u Sloveniji), podvlačeći da vernici moraju da znaju kako da očuvaju "svoju i jedinu pravilnu istinu", kao i kako Slovenci treba da steknu "hvalevrednu spoznaju" da su "suveren, gospodski narod". Slovenački biskup poznat je po sličnim ispadima; pre godinu dana je izrekao ocenu da sadašnja škola u Sloveniji "nije naša škola", da će stoga biti "prvom prilikom promenjena", a ateistima je prebacio pomanjkanje etike i morala. Dobar deo slovenačkog javnog mnenja smatra da je to rečnik vodje neke ekstremističke političke partije, a ne oca Crkve.

    Da Rode ne uživa preterano poverenje ni popularnost čak ni u sopstvenoj pastvi pokazalo je i objavljeno istraživanje slovenačkog javnog mnenja u 1999. godini. (Slična istraživanja se sprovode još od početka šezdesetih godina i poznata su po odličnoj metodologiji.) Ukratko, 79,4 odsto ispitanika iskazuje veliko ili veoma veliko poverenje prema postojećim javnim školskim institucijama. Rezultati istraživanja, koje je upravo objavila ekipa sociologa sa Fakulteta društvenih nauka u Ljubljani, na sličan način potvrdjuju da lamenti o kršenju prava oko "70 odsto pripadnika katoličke vere u Sloveniji" – zbog čega Crkva traži uvodjenje veronauka u javne škole – nisu ni približno tačni. Štaviše, prema poslednjim podacima svega 19 odsto Slovenaca veruje u "crkvenom" smislu, 21 odsto veruje ťautonomnoŤ a tri petine (60 odsto) – uopšte ne veruje! Pored toga, katolička Crkva nije i jedina Crkva u Slovenaca. Tu je istorijski važan i protestantizam, koji je Sloveniji dao i prvu knjigu na slovenačkom jeziku. Takav verski pluralizam netolerantnom Rodeu, koji ekumenizam koristi samo u propagandne svrhe, očito smeta, što dokazuju i njegovi povremeni gafovi – poput one primedbe o "nemačkoj" (protestantskoj) veri.

    Uprkos odijumu javnosti, levičara i nezavisnih intelektualaca, protekli dogadjaji dokazuju da prekrajanje istorije na novim verskim i ideološkim osnovama u Sloveniji ipak uzima maha, posebno posle poslednje promene u vrhu vlasti. Mada nije sasvim jasno kakav će biti ishod tog procesa. Vlada, koja je posle mnogo muka ustoličena sa svega jednim glasom većine a koju u anketama javnog mnenja podržava jedva nešto više od 20 odsto ispitanika, nema baš mnogo vremena da bitno utiče na korigovanje javnog mišljenja, bar ne do predstojećih izbora, predvidjenih za jesen ove godine. Jedino što je izvesno, jeste da će izbori sasvim sigurno biti; predsednik republike Milan Kučan je već najavio da će posle 16. jula odlučiti o datumu redovnih izbora. To će za desnicu, posebno posle poslednjih zaleta Andreja Bajuka i njegovih istomišljenika, biti veoma težak i neizvesan ispit.

    Igor Mekina (AIM Ljubljana)