AIM
  • all articles of same month
  • articles of same month and centre
  • all latest articles
  • latest articles of same centre
  • search all articles
  • search same centre
  • www.aimpress.org

    Copyright: The following text is for personal information only. Any professional use or publication in written or electronic form is subject to an agreement with AIM, 17 rue Rebeval, F-75019 Paris, France

    MON, 12 JUN 2000 13:33:50 GMT

    Predizborna Srbija: Principi i ucene

    Žestoko započeta, Miloševićeva izborna kampanja već je iz temelja potresla krhku konstrukciju ujedinjene srpske opozicije. Zašto SPO neće na izbore?

    AIM, Podgorica, 12. 6. 2000.

    (Od dopisnika AIM iz Beograda)

    Otvarajući železničko-drumski most u Novom Sadu, koji bi trebalo da uspostavi u prošlogodišnjem bombardovanju prekinutu evropsku železničku magistralu sever-jug, Slobodan Milošević ga je nazvao "moralno superiornim". Ni ostatak njegovog obraćanja okupljenoj i organizovano doveženoj masi nije se mnogo razlikovao. Milošević je ponovio da smo NATO pobedili, ne zato što smo bili jači, već zato što smo bolji. Rekao je i da se Zapad raspada u talasu novog nacizma i, dok broj prijatelja Srbije i Jugoslavije nezaustavljivo raste, obnova zemlje sopstvenim naporima zaprepašćuje svet, a primeri rastuće bede u susednim državama koje su poverovale obećanjima Zapada potvrđuju da je Srbija/Jugoslavija odabrala pravi put.

    Ujedinjena opozicija Srbije pozabavila se prebrojavanjem prisutnih/dovedenih na slavlje ("neviđeno veliki skup u Novom Sadu", "više od 250 hiljada ljudi" po izveštajima državnih medija, 10-15 hiljada po oceni iskusnih mitingaša), seirila nad Miloševićevom izjavom da pored Srbije samo tri-četiri zemlje u svetu proizvode železničke vagone za brzine veće od 200 km/h i lamentirala nad izvesnošću produžavanja međunarodne izolacije zemlje. Desetak dana kasnije, početkom prve nedelje juna, Srpski pokret obnove (SPO) – koji sebe vidi i opisuje kao najjaču opozicionu stranku u Srbiji – objavio je da neće više učestvovati na sastancima i dogovorima ujedinjene opozicije, ali da neće ometati njihovu predizbornu kampanju.

    Po već uspostavljoj tradiciji, srpska opozicija uvek se poziva na visoke principe kad objašnjava sopstvenu nesposobnost za međusobnu saradnju, otsustvo ideje za borbu protiv režima i – sada već zamorno ponavljajuće – kaskanje za događajima, bez obzira na to da li ih režira Milošević ili se spontano dogode. Nezakonito "preuzimanje" beogradske RTV Studio B i njeno pretvaranje u još jedan od režimskih medija je samo poslednji u dugom nizu kažnjavanja, ometanja i zatvaranja medija koji nisu pod kontrolom vlasti. S druge strane, masovni protest Beograđana izazvan tom otimačinom nije prekinulo višednevno policijsko premlaćivanje, privođenja, hapšenja i presude donošene u rokovima i maniru prekih sudova – već opozicija koja nije znala šta da preduzme, kako da odbrani svoj najvažniji i najuticajniji medij. Na kraju, protest je "obustavljen" pošto su demonstranti zakucali na vrata skupštine Beograda, s nezgodnim pitanjem liderima opozicije: "Jeste li vi normalni, šta to radite?"

    Bez obzira na pametna stranačka saopštenja i portparolska uveravanja javnosti da opozicija ostaje ujedinjena, otvoreno izbijanje dugo tinjajućeg sukoba bilo je pitanje trenutka. Milošević je, ako tako gledamo na stvari, sa samo dva snažna udarca opoziciju bacio na kolena. Dobro procenjen, prvi i jači udar bio je (i ostao) usmeren na prvobitno studentski, potom narodni pokret "Otpor!" kao protivnika koji je svojom mladošću, spontanošću i jasnim porukama za režim mnogo opasniji od inertne, jedva okupljene i lako predvidljive opozicije. Drugi udarac – otimanje Studija B – pokazao se jednako efikasan: u glavnom gradu, opozicija je bukvalno preko noći ostala bez mogućnosti da komunicira s javnošću.

    Potvrđujući opravdanost svih sumnji u ozbiljno ujedinjenje opoziocije, SPO je prošle nedelje objavio da se ne slaže sa stavom većine da se na predstojeće izbore izađe bez obzira na uslove pod kojim će oni biti raspisani. Po "principijelnom" stavu lidera SPO, ujedinjena opozicija je tom odlukom prekršila sopstveni osnivački dokument od 10. januara ove godine. Ne manje "principijelno" zvuči i optužba da se za izlazak na izbore sada zalažu isti oni koji su prethodni put građane pozivali na bojkot.

    Usmerena na Demokratsku stranku (DS), ta žaoka SPO ne otkriva samo staru netrpeljivost Vuka Draškovića i Zorana Đinđića, nego i pitanje linija sukoba unutar opozicije u Srbiji. Reč je o tome ko je lider srpske opozicije, koja je stranka "najjača" i koga treba slušati. Sa stanovišta SPO, odgovor je jasan: Vuk i "svi, svi, svi!". U proteklih godinu dana SPO je taj svoj stav dosledno demonstrirao – na štetu same opozicije, uzgred rečeno – uzdržavanjem da se priključi spontanim pobunama građana započetim još tokom NATO bombardovanja. Tako se dogodilo da je Savez za promene (SZP), koalicija Demokratske i još nekoliko manjih stranaka, sa znatno manje oklevanja, ujesen 1999. godine započela široku kampanju protesta, zahtevajući smenu vlasti, prelaznu ekspertsku vladu i pripremu ustavotvorne skupštine. Nezavisno od realne neostvarivosti pomenutih zahteva, energija protesta je rasla bez obzira na uspeh ili neuspeh pojedinih skupova, svakodnevnih šestnji i rastuće represije režima.

    SPO je, sad se čini – pogrešno, procenio da će se protesti spontano ugasiti, dokazujući time da "samo Vuk može da povede narod". Umesto toga, na scenu je izašao "Otpor!", po unutrašnjosti Srbije građani su živim štitom branili svoje medije i, na kraju, opozicija je zaista počela da se ujedinjuje. Pošto je režim ignorisao predlog Demokratskog centra kojim rukovodi jedan od osnivača i bivši predsednik DS Dragoljub Mićunović, opozicione stranke – izuzev SPO – su oktobra 1999. potpisale prvi sporazum o zajedničkom delovanju.

    U protekle dve godine politička scena Srbije značajno se promenila. Uz nekadašnje "velike" stranke (SPO, DS) sada deluje i relativno veliki broj u međuvremenu formiranih ili ojačalih "srednjih" i "malih". Među njima posebnu grupu čine Socijaldemokratija (SD), Demokratska alternativa (DA) i Pokret za demokratsku Srbiju (PDS). Njihov značaj nije u vezi sa brojem članova ili simpatizera – srazmerno malim, kao i u slučaju "velikih" stranaka – već sa činjenicom da ih vode dojučerašnji funkcioneri režima, dvojica bivših generala (SD: Vuk Obradović, PDS: Momčilo Perišić) i jedan član najužeg rukovodstva SPS (Nebojša Čović, DA), dobro upoznati s mehanizmom na koji Miloševićeva vlast funkcioniše. Utoliko je zanimljivo da su se pomenute tri stranke u proteklih nekoliko nedelja priklonile onima koji su se na opozicionim dogovorima zalagali za odlučniji otpor Miloševiću.

    Na političkoj sceni Srbije uspešno – s obzirom na okolnosti, dopušteno je upotrebiti tu reč – deluje i mnoštvo lokalnih ili regionalnih stranaka i koalicija, od vojvođanskih i sandžačkih, do doslovno gradskih, lokalnih partija kakva je "Nova Srbija" Velimira Ilića, gradonačelnika Čačka (i SPO "otpadnika"). Utoliko je prošlogodišnje okupljanje opozicije zaista predstavljalo uspeh, uprkos uverenju i propagandi SPO da "bez Vuka" opozicija u Srbiji možda postoji, ali ne funkcioniše.

    U ovom trenutku ne može se ustanoviti u kojoj je meri oklevanje SPO da se priključi ujedinjenoj opoziciji – tek 10. januara ove godine – uticalo na Draškovićev i stranački pad popularnosti, vidljiv iz anketa i istraživanja političkog raspoloženja javnosti. Grubo zaokruženo, do najnovijeg "izlaska" SPO sva istraživanja pokazivala su da ujedinjena opozicija ima veću podršku opredeljenih birača nego "crno-crvena" koalicija na vlasti (30:20, ostatak čine neopredelji i apstinenti). Unutar biračkog tela koje podržava opoziciju, blag ali stalan rast podrške doveo je u proteklih osam meseci Savez za promene na vodeće mesto antirežimske borbe.

    Prema nekim beogradskim analitičarima, pad rejtinga SPO može biti posledica Draškovićeve saradnje sa Miloševićem pre i tokom prošlogodišnjeg NATO bombardovanja, ali i ponekad veoma jak utisak da SPO u opozicionim aktivnostima učestvuje tek posle kalkulacije potencijalnih dobitaka i gubitaka. Upadljivu neodlučnost SPO je pokazao u zbivanjima koja su pratila otimanje Studija B; to je, možda, navelo Miloševića da prošle nedelje – sve u "interesu građana" – stavi pod državnu kontrolu i gradski saobraćaj u Beogradu, "pojačavajući" ga potom vojnim i policijskim autobusima.

    Gušeći nezavisne ili opozicione medije, režim istovremeno pojačava propagandu neviđenih uspeha u obnovi zemlje i satanizaciju opozicije kao "terorističke" ili bar "izdajničke". U takvim okolnostima možda valja imati trunku razumevanja za neuspešnost srpske opozicije. S jedne strane, nad glavom joj visi pretnja da Milošević sadašnje "puzajuće vanredno stanje" proširi do granice zabrane rada "terorističkih" ili "NATO-stranaka", dok međunarodna zajednica osim verbalne, opoziciji niti pruža kakvu ozbiljnu podršku, niti joj svojim postupcima olakšava položaj. U tom pogledu, stvari su dospele dotle da javno propadne praktično iznuđena poseta Moskvi u koju su prošle nedelje putovali Vuk Drašković, Zoran Đinđić i lider Demokratske stranke Srbije (DSS), Vojislav Koštunica.

    S druge strane, pouzdani izvori u Beogradu tvrde da je propao i sastanak opozicionih lidera sa ambasadorom Portugalije kao zemlje koja trenutno predvodi Evropsku uniju (EU). Po tim izvorima, opozicija je izrazila spremnost na saradnju sa EU pod uslovom da se, dok je Milošević na vlasti, ne rešava definitivni status Kosova, niti dalje "zateže" pitanje Crne Gore. Prema istim izvorima, oba uslova su ne samo hladno odbijena, nego je nagovešteno i produženje ili čak jačanje režima sankcija Srbiji; takođe, da nema nikakve rasprave o Miloševićevom imenu na listi optuženih od Haškog tribunala.

    Po povratku iz Moskve, Zoran Đinđić je svoje razočaranje izrazio tvrdnjom da ako ujedinjena opozicija sama nije u stanju da stvari pokrene s mrtve tačke, u tome joj nikakvo inostranstvo ne može pomoći. Režimski mediji su "neuspeh" moskovskog izleta opozicionih lidera naduvali do pucanja, isto kao i ovonedeljnu posetu režimskih parlamentaraca ruskoj Dumi, gde je komunista Zjuganov srpsku opoziciju optužio da se prodala Zapadu. Istovremeno, neki predstavnici Rusije u Beogradu potvrđuju sumnje da Moskva nije definisala svoj interes na Balkanu, odnosno da joj Slobodan Milošević još uvek više odgovara nego "prozapadna" srpska opozicija. Ozbiljni analitičari i predstojeću posetu Li Penga Beogradu smatraju značajnim poenom u korist Miloševića.

    Trenutni odnos snaga i situacija na političkom terenu, na kom režim Slobodana Miloševića maksimalno koristi inicijativu, teško da će popraviti i nepotvrđene glasine koje stižu iz pravca Budimpešte, američkog centra za "praćenje" situacije u Srbiji. Po njima, Sjedinjene države kalkulišu i sa mogućnošću "kontrolisanog građanskog rata" u Srbiji. Iz Beograda gledano, teško je prognozirati kako će izgledati predstojeće leto – osim da će biti vrelo. Jaki argumenti da do građanskog rata u Srbiji ne može doći jer ne postoje dve strane spremne za sukob, međutim, možda ne drži vodu. Političku atmosferu Srbije u ovom trenutku karakteriše depresija izazvana koliko režimskim nasiljem i represijom, toliko i "moralnom superiornošću" medijske obnove i izgradnje; s druge strane, efekte razočaranja opozicijom u ovom trenutku nije moguće procenjivati, osim da će ih sebi knjižiti Milošević. U takvim okolnostima sve je mogućno; situacija u Srbiji – za koju se više ni metaforički ne može reći da je "trenutna" – više plaši mogućnošću kratkotrajne krvave tuče, nego građanskim ratom. Šta je tu bolje?

    Aleksandar Ćirić (AIM)